No Comply su moji stari znanci. Ovaj sjajni beogradski melodični punk rock bend se dugo nije javljao od svog raspada 2006. godine. Sada su spremni da nastave svoju priču u gotovo originalnoj postavi (Peđa – vokal&gitara, Pera – bas, Miša – gitara i novi bubnjar Demirel – ex-Sweeper). Uz remasterizovan prvi EP i par koncerata koji su najavili, to je bio sasvim dovoljan povod za kratak razgovor sa Perom i Peđom.
Prvo bih hteo da se dotaknemo prošlosti, pre nego što zagledamo u budućnost. Da li možete da mi kažete nešto o periodu nakon Some Better Days. Prvo je bio demo, pa zatim i disk sa bonus pesmom, a nakon toga ste počeli da radite na drugom albumu koji je imao značajno drugačiji zvuk. Ja se sećam samo jedne pesme, koja je bila neki moderan emo iz tog vremena. Na kraju nije ispalo ništa od toga i nestali ste sa mape. Šta se ustvari desilo?
Peđa: Nakon Some Better Days EP-a, počeli smo polako da se udaljavamo od zvuka koji se nalazi na tom izdanju. Bili smo inspirisani velikim brojem bendova i žanrova, kako novijih tako i starijih. Napredovali smo kao instrumentalisti i muzičari, međutim, u tom procesu smo izgubili momentum u pisanju pesama. S obzirom da nismo imali jasnu kreativnu sliku i pravac kojim bi trebalo da se krećemo kao bend, rešili smo da se raziđemo.
Pera: Naš veliki problem u tom trenutku bio je što smo počeli da pravimo pesme za treći album, a da nismo još snimili ni drugi… U tom trećem albumu smo se odaljli od suštine i zašli u moderan emo iz tog vremena. Tad nam je to delovalo i zvučalo super, i bilo je dosta drugačije od onoga što smo svirali do tada. Ali smo baš zbog tog lutanja došli u krizu i prestali da sviramo. Iz ove perspektive, to je bila vrlo dobra odluka, jer ko zna gde bismo završili…
Nakon raspada No Comply, gde ste bili i šta ste radili?
Peđa: Uglavnom smo se posvetili nekim životnim obavezama, ali smo svi manje ili više, ostali na neki način u muzici. Ja sam prošao kroz još nekoliko bendova, u međuvremenu diplomirao, počeo da se bavim komponovanjem, muzičkom produkcijom primenjene i elektronske muzike, kao i DJ-ingom.
Pera: Kad smo se raspali, bio sam uveren da ne mogu da uklopim poslove, život, fakultet i sviranje, pa sam napravio pauzu od dve godine, ali ubrzo sam se aktivirao i svirao sa nekoliko pank bendova. Miša je nastavio da svira u Tea Break-u, tako da smo svi ostali aktivni.
Prošle godine ste najavili projekat, ali sem remasterizovanog prvog EP-ja još nismo čuli neki novi materijal. Imate nešto u planu?
Peđa: Ušli smo u studio i trenutno smo u fazi produkcije i snimanja novih pesama. Novo izdanje bi trebalo da se pojavi početkom jeseni, a možda i ranije, u zavisnosti od toga koliko nam privatne obaveze to dozvole.
Pera: Pre tačno dve godine, Peđa, Miša i ja smo se našli zajedno posle skoro deset godina… Nikad se nismo posvađali, ali verovatno nam je trebalo da se odaljimo jedni od drugih, dok se svako sam sa sobom posloži, pa da nastavimo gde smo stali. I onda smo priznali greške i dogovorili da zaboravimo emo fazu i da se vratimo suštini – brzom i melodičnom pankroku. Na novom izdanju će, zapravo, biti pesme koje nismo snimili ranije, ali smo ih dugo svirali uživo.
Da li možete da uporedite stanje scene kada ste počinjali i kakvo je danas? Šta se najviše promenilo?
Peđa: Promenilo se mnogo toga. Kompletna muzička industrija više nije ista. To je sigurno tema za jednu širu priču. Ukratko, muzika koju mi sviramo, odnosno gitarska muzika generalno, više nije toliko zastupljena na medijskoj mainstream mapi, koliko je bila početkom i sredinom 2000-ih godina. Samim tim, bendova, publike i koncerata je sve manje.
Pera: Smejali smo se fori kad, kao, Dejan Cukić izađe na binu i kaže Dobro veče, hvala svima što ste došli. Obojici!. Međutim, našu scenu je poslednjih godina slična sudbina zadesila. Sećam se svirke u malom klubu Doma omladine u Beogradu 2003. godine, svirali Discord, Fullsize i No Comply, bilo je više od 400 ljudi, a obezbeđenje u jednom trenutku prestalo da pušta bilo koga u salu koliko je bila krcata. Danas kad dođe 100 ljudi misliš da je puno… Promenio se odnos prema muzici, sve manje klinaca imaš koje to zanima. Idem već godinama na Punkrock Holiday i sa svojih 35 godina sam prosečni posetilac festival…
Svirate uskoro u Novom Sadu. Planirate još neku svirku? Kakva su vam očekivanja?
Peđa: Pored nastupa u Novom Sadu, sviraćemo 14. jula, u Beogradu sa grčkim bendom A Wish Upon a Star i Reflection iz Gornjeg Milanovca. Nekih specijalnih očekivanja nemamo. Posle mnogo godina odsustva sa bine, osećaj je zapravo kao da počinjemo celu priču od nule. Definitivno je u planu koncertna promocija novog izdanja u nekom trenutku.
Pera: Šolja iz Rebuild kolektiva nas je odmah pozvao na festival Srpska Umea u Novom Sadu (16. jun, Crna kuća 13) kad je čuo da ponovo hoćemo da sviramo uživo. Bilo nam je smešno kad smo slušali najavu koncerta na podcastu Ljudi iz podzemlja, jer nekoliko puta tokom najave je nastao tajac, svi se sećaju benda i naših koncerata, ali nikome nije jasno zašto mi sad opet sviramo, ni gde smo bili 12 godina… Ali to je realnost. Kao što Peđa kaže, krećemo od nule bez očekivanja, ali očigledno imamo bolju startnu poziciju, jer postoje i dalje dobri ljudi koji mogu i hoće da nas podrže.
I za kraj, pošto je postao trend da se bendovi vraćaju nakon više od 10-15 godina pauze, da li mislite da je glavni razlog nedostatak mladih bendova na sceni, ili jednostavno svima treba pauza da bi se ponovo uželeli sviranja?
Peđa: Nisam primetio da postoji neki specijalni trend vraćanja starih bendova. Više je vraćanje već poznate skupine ljudi pod drugačijim imenom. Mi smo se ponovo okupili iz istog razloga zbog kojeg smo i oformili bend, a to je da pravimo pesme i sviramo muziku koju prvenstveno mi volimo.
Pera: Sad je pitanje šta se podrazumeva pod mladim bendom… Ali, uvek ima novih bendova, među kojima je dosta i dobrih, pa ne verujem da je razlog bilo čijeg povratka to što hoće da spasava scenu, već shvatanje da želi ponovo da svira i pravi pesme.
