Kada mi je prijatelj poslao link sa ovim albumom uz posvetu za srećan rođendan, nisam mogao da verujem, oči se zasuzile, a um vratio desetak godina unatrag, na jednu staru buđavu kasetu i snimak Out Of Bounds albuma, na kojoj se jedva čuo zvuk, ali dovoljno da me zauvek kupi. Od tada sam fanatičan ljubitelj ovog benda i smatram da su uz Millencolin i Satanic Surfers najzaslužniji za procvat švedske, ali i evropske melodije. Ubrzo posle izdavanja sporog, ali meni fenomenalnog albuma State Of Flow, koji nažalost nije bio dobro primljen ni kod kritike ni fanova, bend se raspao. Za sve one klince koji nekim čudom nisu imali prilike da čuju ovaj bend, probaću da opišem slikovito: zamislite stari No Use For A Name sa jedne strane i Pennywise sa druge strane, e pa No Fun At All vam je taman tu između. Najprivlačnija stvar u vezu NFAA je što se ne trude da imaju čist zvuk poput njihovih američkih kolega. Postoji nešto veoma iskreno i uzbudljivo u vezi njihovih pesama, jer momci ne haju mnogo za trendove, njima je jedino bitno da izbace svakodnevne frustracije u super melodičnim punk rock pesmama. Imaju svoj zvuk i znaju tačno da ga nameste i pri prvim zvucima Mine My Mind vi znate da je to stari dobri No Fun At All. Retko koji bend danas uspeva da sačuva atmosferu polovine devesetih iliti zlatnog doba melodije. E, prc, ovim Šveđanima je to itekako pošlo. Low Rider u potpunosti liči zvukom, atmosferom, pesmama, pevanjem i melodijama na legendarni Out Of Bounds, možda i ponajbolji album koji je švedska melo scena ikada iznedrila. Momci više nemaju dvadeset godina, sada su već u zrelim četrdesetim, ali snage im ne posustaje. Neke stvari su sad drugačije postavili. Više nisu na Burning Heartu; osnovali su svoju etiketu Beat ‘Em Down, očigledno želeći da imaju veću kontrolu. Kao u stara dobra vremena, ponovo 14 pesama, prepuno hitova, genijalnih melodičnih rešenja, fantastičnog pevanja, odličnih tekstova. Sada nije ostalo mesta za eksperimente kao na State Of Flow, sada dominira brza melodija. Pesme zvuče potpuno sveže, moderno, a opet gotovo old school. Već gore pomenuta Mine My Mind me neodoljivo podseća na Beat Em Down sa Out of Bounds. Prvo spor uvod, a onda razvaljivanje, refren koji ne možeš da izbaciš par dana iz glave. Pravi hit i super uvodna pesma. Ne zamerite mi ako ću još koji put reći klasična No Fun At All pesma, zato što ih ima na tone. Album se nastavlja sa sve bržim pesamama: Reckless, Never Ending Stream, Anything Could Happen Here… Ne vredi ni izdvajati hitove pošto ovde nema slabih pesama. Maleni predah u Forevermore, koja je retka u srednjem tempu, podseća dosta na Bad Religion. U međuprostor je upala It’s Such A Good Thing, koja zvuči kao stari Vision. Such A Shame je još jedan NFAA klasik: agresivna pesma i inteligentni tekstovi. Pravo iznenađenje sledi u vidu Episode 666, koja je obrada od In Flames. Baš je zanimljivo čuti death metal pesmu na punk rock način. Album se standardno završava sa tri super brze genijalne melodične pesme: Wind-Up, Willingly Unknowing i There Must Be a Better Way. Za matoru ekipu koja nije odrasla uz moderne trendove, internet, facebook i mobilne telefone, već uz skejt pank, široke pantalone i kopirane majice NOFX-a, ovaj album ne samo da je obavezan za preslušavanje i uživanje, već je i romantično vraćanje u prošlost u vreme kad smo imali sreće da slušamo izuzetno kvalitetne melodične bendove koji nisu vodili previše računa o tome šta nose, već o čemu misle.
Beat ‘Em Down Records
www.myspace.com/nofunatall
