Predgrupa: Six Pack. Living Room, Beograd, 12. februar 2009
Eto šta biva kad čovek godinu i po dana kasnije pokušava da se seti koncerta. Elem, No Use For A Name su moji mladalački heroji, bend koji sam slušao toliko dugo da su mi neki tekstovi ušli pod kožu, što meni, iskreno, nije nimalo svojstveno, što će reći, bukvalno ne mogu ni jedan tekst da zapamtim, ali eto NUFAN (i Mejdene, hehe) kao od šale. Ovaj koncert je, inače, bio dosta ranije najavljivan, i činilo se nekako, barem po domaćim forumima i slabim brojem postova na istim, da će koncert biti fijasko, ali svi ti strahovi su bili potpuno neosnovani. Mire i ja smo došli oko desetke, valjda, i sećam se gomiletine matorih likova koje sam poslednji put video još davne dvehiljadite godine, što je bio odličan povod da se svi izljubimo, pozdravimo, osvežimo sećanja kao neka matora bagra i spremno dočekamo nastup kalifornijskog benda. Unutra je bilo potaman ljudi, a nastup Six Packa samo što nije počeo. Nekako mi je u glavi bilo da je možda Tea Break najbliži onome što danas sviraju No Use For A Name, ali je organizator ipak išao na proverenu varijantu. Sad, da li 
zato što sam Six Pack gledao jedno deset puta ili ne znam zbog čega drugog, ali zvučali su poprilično nezainteresovano. Čak je i zvuk bio prilično tanak i mutan. Miki je pokušao na njegov način da animira publiku, ali mislim da ovo prosto nije bilo njihovo veče. Ipak, dovoljno su zagrejali publiku za nastup NUFAN. Posle kraće pauze, Amerikanci se penju na binu i pokazuju svu raskoš svog talenta. Prvo, zvuk je bio perverzno dobar, ne pamtim kada sam čuo neki bend u Beogradu da zvuči tako dobro. Bukvalno kao sa diska. Na prve taktove Justified Black Eye publika je podivljala, vrištanje, cičanje, horsko pevanje… Tony Sly vrhunski v
odi bend, mada pretpostavljam da to nije mnogo teško, jer ima fantastičnu podršku benda. Mislim da je gitarista Kris najviše oduševio; gotovo je hirurškom preciznošću šarao po solažama. Bend nastavlja sa dve nove pesme, koje su ostavile mlak utisak u publici, i iskusan vuk poput Tonija Slaja kapira u čemu je stvar i nastavlja sa dobro probranim starim hitovima, na oduševljenje svih prisutnih. Pola Leche Con Carne je odsviran (Couch Boy, Soulmate, Fields of Agony…), zatim remek-dela sa More Betterness! (Not Your Savior, Life Size Mirror, Why Doesn’t Anybody Like Me?…), pa onda i sa mnogima problematičnog Making Friends (The Answer Is Still No, Invincible, Growing 
Down…), ali je pravo iznenađenje bilo sviranje stvari sa ranih albuma, a meni posebno drago zbog Don’t Miss The Train. Više i ne znam koliko je bend svirao, ali mislim da nikog nije ostavio ravnodušnim. Savršeno ponašanje na bini, odličan zvuk, izvanredan izbor pesama, dobar kontakt sa publikom… Teško mogu da budem objektivan kada je NUFAN u pitanju, jer su jedan od retkih bendova koji uvek mogu da slušam. Apsolutno savršen koncert, a mi možemo samo da se nadamo da je ovo početak dolaska najboljih bendova Zapadne obale.
