Matorim kukama stvarno treba skinuti kapu: sprcali su u guzicu skoro tri decenije postojanja, izbacili ogroman broj raznoraznih izdanja, ali im to nije dovoljno, pa su se ovog leta malo zajebavali u studiju, a rezultat tog mrsomuđenja je krajnje zanimljiv EP koji zvanično nema naziv, ali su ga svi prozvali Hardcore, a vi uz malo korišćenja sivih ćelija možete da pretpostavite o čemu se radi.
Bilo je najava o svemu ovome, Debeli je pričao u par intervjua da odavno žele da rade obrade svojih heroja iz osamdesetih, a poznajući njih i znajući da imaju svoj studio, bio sam ubeđen da na ovih par pesama neću dugo čekati. Kakav je prvi utisak, pitate se vi ovog momenta, dok ja palamudim da bi ispunio par redova recenzije? Meni kao NOFX fanatiku je ovo skroz dobro, jer je snimljeno totalno sirovo, namerno sve pršti, puca, kao da dolazi iz 1984. godine. Na prvu loptu odmah čuveni hit Friend Or Foe od Agnostica. Sirovinština, kao što kažem, ali je opet zadržan taj NOFX štimung i pored raspad produkcije. Produkcije?! Ovde je produkcija u službi anti-produkcije, ali je to dobro. Bar meni. Na mojim raspad genius zvučnicima od 600 dindži ovo zvuči isto raspadnuto kao novi album Saves the Day. Da ne bude zabune (mala digresija) novi Saves the Day zaslužuje da se doživotno obriše sa svih hosting servera planete Zemlje, zajedno sa zadnjim Pepersima, mada ni to nije dovoljno, već je potrebno i kolektivno brisanje sećanja na izgubljene minute koje sam proveo slušajući ova dva đubreta od albuma. Elem (digresija završena), NOFX su namerno napravili kršotinu od produkcije, a kome se to ne sviđa, slobodno neka preskoči, jer ovaj EP ne možemo da strpamo u isti koš sa ostatkom njihove diskografije, mada bi možda mogao da se upari sa legendarnim Fuck The Kids, prvenstveno zbog dužine (ili kratkoće kako je kome lakše) pesama.
Ja otišao totalno u kurac u ovoj recenziji i pričam o svemu, samo ne o Hardcore-u. Meni je najbolji momenat Police Brutality, stari hit Urban Waste-a, a ovde zvuči još pankerskije. Izdvojio bih i Mental Breakdown od Social Unrest, Race Riot od DOA i No More Lies od Battalion Of Saints (koje pre ovoga nisam slušao još od početka milenijuma, sram me bilo). Ukupno 9 obrada koje su me silno zabavile, a i ne mogu da dosade sa svojih desetak minuta. Za vinil ludake ovo je dostupno u šarenolikim bojama, u vidu dvanaestoinčne ploče, pa ko voli nek’ izvoli. Zaboravih najbitnije: NOFX fanovi pod obavezno da ovo skinu/pazare/ukradu, dok bi povremeni konzumenti stare škole mogli da poslušaju i eventualno se navuku na NOFX.
Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com
www.nofxofficialwebsite.com
