U doba u kome se za sve sazna i kada se izlazak nekog albuma raširi u samo nekoliko sati, ljudi su postali toliko lenji da zaborave na bendove koji nisu aktivni čak i neko kraće vreme. Za vreme koje im treba da skinu neki novi album sa neta, već se pojavilo brdo novih bendova, i oni koji nisu 24 sata na netu postaju jučerašnja vest. Pardon, odu totalno u zaborav. Priznajem da sam i sam zaboravio na veterane None More Black, koji su se zadnji put čuli u vidu maestralnog This Is Satire iz 2006. Ustvari, karijera im traje u prekidima deset godina i ovo je tek treći album. Ali, sa njim su dokazali da itekako imaju šta novo da pokažu i da nisu za bacanje. Većina vas i ne zna za ovaj bend, ali mogu da se kladim da znate njegovog pevača: Džejson Ševčuk je i pevač benda Kid Dynamite. Iako dele istog pevača, ova dva benda su različita u samoj suštini. Dok je Kid Dynamite pratio jednostavnu formulu kratkih, prljavih pesama melodičnog hardkora, None More Black imaju znatno komplikovanije ideje, ali ono što je bitno i dalje utemeljene u okviru punk rock žanra. Klasična postava je tu: gitare, bas i bubnjevi, uključujući i prilično živahan vokal koji je na ivici vrištanja, ali ono što ovaj bend izdvaja iz mnoštva je što su majstori da ubace eksperimentalne delove, poigraju se sa njima, izmešaju i naprave nešto totalno drugačije i nepredvidivo. Produkcija je blago prljava i sirova, što se savršeno uklopilo u Džejsonov vokal. Tempo se često menja, rifovi u ponekad čudnom tonu, a za divno čudo sve se slaže kao da može samo ovako i nikako drugačije. Ako ste mislili da momci prosto miksuju šta im padne pod ruku, varate se. I to debelo. Baš kad pomislite da treba da ubrzaju, momci uspore i ubace neki ultra-melodični kraj, a kad ste pomislili da će da uspore i daju pažnju nekom refrenu, oni se prebace na nešto totalno drugačije. Vidi se na svakom koraku da je svaka pesma pažljivo osmišljena, a ja sam lično stekao utisak da mi je atmosfera nekako klaustrofobična, pa otud možda i gomila smerova u kojima idu pesme. Od veselih, gotovo plesnih rifova, pa do pop-punk zajebancija, album se okreće i ka besnih brzim hardcore krljanjima, koji traju doduše kratko, ali su tu da ubace dinamiku u čitavu tonsku sliku. Progresivan zvuk dominira, a kad kažem progresivan mislim na to da se ne libe da mešaju i solažice, pa čak i neke garažne rifove. Suština je da su pesme jako različite međusobno i da nemate predstavu na početku gde će vas do kraja odvesti. To je i najjači utisak koji sam stekao. Nepredvidivost i spremnost da se isproba nešto novo. E, sad, nije sve ovde savršeno. Nisu izmislili toplu vodu, nije ovo nešto spektakularno originalno, ali ono što razlikuje None More Black od većine novih bendova jeste što su oni ovo sve odsvirali sa neverovatnom preciznošću. Teško će vam se svideti na prvih par slušanja, to mogu da vam garantujem. Ja sam slušao prvih par puta ne znajući šta da mislim, a onda mi je ušlo pod košu. Kad prihvatite čudnu atmosferu, provalićete mnogo dobrih stvari. Zagrebite ispod površite, dajte šansu i uživajte. Definitivno jedan od boljih albuma sezone.
Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com
www.myspace.com/nmbmusic
