Ne znam da li je to bio san ili ne, ali se sećam… Svuda oko njega se nalazila neka siva, gusta magla. Činilo se kao da je sve progutala, ništa se nije raspoznavalo. Koračao je dugim, teškim koracima bespotrebno gledajući u neku tačku sa strane. Nije znao kuda ide, ali je bilo bitno to što ipak korača. Nije želeo da stane iz ko zna kojih razloga.
Možda se bojao da i njega ne proguta prokleta magla, možda je želeo da jednostavno korača kroz nju sve dok jednom ne nestane… A možda i nije želeo da se zaustavlja bilo gde. Samo je i dalje koračao. Lutao je kroz maglu i kroz svoje misli, istovremeno. Padao je i ustajao, a onda je odjednom stao. Kao da se nalazio u središtu neke ogromne raskrsnice koja ga je mogla odvesti bilo kuda. Bilo je samo potrebno da izabere. Ali on nije znao kuda će i stajao je na tom mestu kao da je čekao nečiju pomoć ili da se bar nešto desi što bi ga pomaklo odatle. Glava mu je bila pognuta i bio je ozbiljan, a onda je počeo da se smeje, kao da je želeo da izbaci sav smeh iz sebe o postepeno, kroz smeh, počele su se prožimati suze; prvo one vruće, a kada je nestalo smeha, tekle su hladne, pa čak i neke suve, opore suze. Zatim je nestalo i njih, ali ih je zamenio bes koji se počeo mešati sa bolom, kada bi svako sigurno poželeo da vrisne najjače što može. Ali on nije vrisnuo. Pognuo je glavu i pogledao svoje ruke na trenutak, a zatim još jednom pogledao i oko sebe. Video je mnogo različitih puteva: nekih neprohodanih, trnovitih, blatnjavih, uskih ili širokih. Neki su bili beskrajno dugački, a neki veoma kratki. Odjednom, u daljini, video je neku bleštavu svetlost i krenuo ka njoj. Samo: nije gledao put. Ali je koračao njime sve duže i dalje zalazeći u neku stranu okolinu. Dolazio je do svetlosti, ali je to uvek bila samo trenutna, prolazna svetlost. Nikako nije mogao da dopre do one velike koja mu je stalno bila pred očima, koja ga je mamila. I bivao je sve slabiji i slabiji… Ipak došao je i do te velike svetlosti. Ustvari sve oko njega je odjednom postalo belo, kao da je padao sneg, ali njemu nije bilo hladno, čak naprotiv. Koračao je baš kao i dotle, do iznemoglosti, po cenu da zauvek padne, a pao je. I opet je pogledao svoje ruke. Ličile su na dve stare, suve grane bez i jednog jedinog lista ili pupoljka – njima više ništa nije mogao. Bile su mrtve i teške, ali njegove i morao je da ih drži… Neko mu je uzviknuo: Hej ti! Pogledaj onu kapljicu vode što pada na ovo suvo tlo? Ti si žedan, uzmi je, u njoj je život!
Zašto krenuti putem, posutim drogom i biti slab, kada možemo biti ono što zaista jesmo i svojom snagom i voljom krčiti sve neprohodne puteve!
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
