On the Rise su nova njujorška atrakcija. Njihov debi album je u Evropi izašao za belgijski I Scream Records i momentalno je privukao veliku pažnju. Kao veoma iskreni bend, bilo muzički, bilo tekstualno, zainteresovali su me. Bend definitivno ima u sebi karakternu crtu da postane vodeći bend njujorške hardcore scene. Pošto je bend bio na intenzivnoj turneji, malo sam se načekao na odgovore, ali je pevač Lenny DiSclafani pokazao da itekako ima šta pametno da kaže.
Pretpostavljam da ste već duže na hardcore sceni, ali ste kao bend prilično novi. Možeš li mi reći nešto više o vama na sceni i u bendu?
Svi smo veoma aktivni na sceni. Mike, Steve i ja smo išli zajedno u srednju školu. Mi smo najduže u bendu. Počeli smo tako što smo išli na što više svirki i što smo non-stop vežbali u garaži. Napisali smo gomilu pesama, snimili par demosa i svirali na velikom broju certova, da bi naše ime isplivalo na površinu. Mi smo obožavaoci hardcore muzike dugo godina. U osnovi, počeli smo na lokalnoj njujorškoj sceni u Queensu. Najviše smo svirali na festivalu Castle Height, zajedno sa bendovima kao što su Sworn Enemy, Full Blown Chaos i Everybody Gets Hurt. U to vreme, svi smo bili mladi bendovi, bez albuma i izdavača. Sada smo svi obezbeđeni, haha. To je sjajno, nadamo se da ćemo postići što više i da ćemo držati hardcore živim dugo godina.
Reci mi nešto više o promenama u bendu koje ste imali tokom godina. Uzgred, ko je momak koji je napisao većinu tekstova na albumu?
Mike i Steve su osnovali bend 1997. godine i ubrzo posle toga sam se ja priključio bendu kao gitarista. Imali smo gomilu lokalnih svirki, ali i nekoliko u severnijim državama. 2000. godine smo odlučili da ubacimo još jednu gitaru, tako da je Brian upao u bend kao ritam gitarista, iako nismo imali ni jedan koncert na kome bi Brian i ja zajedno svirali. Kada smo počeli sa probama u toj postavi, naš pevač Damien i bubnjar Steve su imali lični sukob. To je duga i bizarna priča koja ne bi imala smisla kada bih ti je sad rekao. Steve je odlučio da ne može da radi više sa Damienom, bilo na ličnom ili poslovnom planu, tako da nismo imali izbora, sem da nastavimo bez Damiena. Pošto nismo želeli da neko novi upadne u bend kao frontmen, izgledalo je potpuno prirodno da pređem da vokal. Dve godine kasnije naš dugogodišnji prijatelj Hugo se priključio bendu kao drugi gitarista. To je cela priča oko promene postave On The Rise. Damien je napisao mnogo toga za album. Naravno, pisao ih je dok je još bio u bendu. Mislim da je uradio odličan posao oko toga.
Možeš li mi reći nešto više o Straight From The Heart EP-ju? Roger Miret iz Agnostic Fronta ga je producirao, pa me zanima da li ste zadovoljni sa tim snimkom?
Roger je bio od velike pomoći u studiju. Meni lično je bilo veoma bitno samo njegovo prisustvo, jer su njegovi saveti i ohrabrenja bili izuzetno iskstuvo. Imao sam sreću da radim sa čovekom čiju sam karijeru pratio više od deset godina. To je bilo uzbudljivo. Roger nam je puno pomogao i mi zaista sav naš uspeh dugujemo njemu. On nas je preuzeo pod svoje i potrudio se da nas pravilno usmeri u pravcu u kojem smo i hteli da idemo. Zbog toga sam mu večno zahvalan. Što se dema tiče, malo je smešno, ali sam tada mislio da je to naš maksimum, ali gledajući na novi album, to se ne može porediti. Koncerti su nam mnogo pomogli da budemo dobri i u studiju. Ali, jedan dan koji smo proveli sa Rogerom je kvalitetniji od svega ostalog. Ohrabrio bih sve mlade bendove da rade sa njim kao producentom.
Govoreći o Agnostic Frontu, vaš basista Mike Gallo je nedavno postao njihov basista. Šta to konkretno znači za On The Rise? Pretpostavljam da je malo teže za njega da se ukombinuje u dva benda?
Ustvari, nije toliko teško. Svi iz Agnostic Fronta sto posto podržavaju On The Rise. Uz to, Mike je nadaren muzičar, veoma posvećen u tome što radi. Plus, Roger ima novi bend The Disasters, koji takođe zaokuplja dosta njegovog vremena. Dakle, ima dosta vremena da svi uradimo svoj deo posla. Mogu ti reći da možeš dosta da očekuješ od On The Rise u sledećim godinama. Nedavno smo potpisali za Bridge Nine Records u Americi, tamo nam album izlazi 22. aprila. Čim ga izbace, krećemo na prvu američku turneju, kao i intenzivnu evropsku turneju na jesen/zimu 2003.
Ono što odvaja On The Rise od većine sličnih bendova je različitost u muzičkom smislu. Po mom mišljenju ste daleko interesantniji od većine NY HC bendova. Šta kažeš o ovome?
Dosta ljudi to govori u poslednje vreme i ektremno sam počašćen što i ti tako misliš, ali moram da stanem u odbranu drugih njujorških bendova, zato što ima veoma mnogo talentovanih i različitih muzičara na toj sceni. Slažem se sa tobom da naša muzika prelazi nevidljive granice koji ni jedan bend povezan sa našim žanrom ne rizikuje često da pređe. Mislim da je to glavna razlika. Zajedno sa činjenicom da radim sa četiri izuzetna muzičara, haha. Ima mnogo toga više u našoj muzici, sem par žešćih akorda. Ima za svakog ponešto.
Verujem da ste veoma srećni zbog debi albuma, zar ne? Kako ste upali na I Scream Records?
Album je prevazišao sva naša očekivanja koja smo imali. Nismo imali pojma da ćemo napraviti ovako dobar hardcore album. Imali smo dosta pomoći od naših producenata Mike Dijanai Dean Baltulonisa. Izvukli su maksimum od svakog od nas. Konstantno su nas terali da skačemo do granica individualnog muziciranja. Veoma sam ponosan na Burning Inside, to je naš prvi album i taj momenat će večno da živi u meni. Nebitno je koliko ćemo albuma da snimimo i koliko će oni biti uspešni, on će uvek da bude prvi, početak nove ere. Roger nas je povezao sa Laurensom i Onnom iz I Scream Recordsa. Poslali smo im naš demo, a Mike i Steve su postali bliski prijatelji sa njima tokom zajedničkih putovanja sa AF i MP. Tako se to desilo. Pristali su da objave album, mi smo otišli u studio i jebali kevu, haha!
Ima nekoliko različitih gostujućih muzičara na albumu. Da li ima nekih poslebnih ljudi koje bi želeli da budu gosti na nekom sledećem izdanju? Zbog čega ste odlučili da radite sa Dean Baltulonisom i kako je raditi sa njim? Mislim da niste mogli da nađete boljeg producenta.
Svi momci koji su gostovali na albumu su bili fantastični. Svi su se iskreno potrudili i dali maksimum koji su mogli u tom trenutku. Svako od njih je dao svoj neki lični pečat. Na prvom albumu nismo hteli gostujuće muzičare koje ne poznajemo lično. Mislili smo da je to glupo, ali i pretenciozno. Danas razmišljam drugačije. Mislim da bi bilo zakon da radim sa nekim čiji rad poštujem. Voleo bih da imam priliku da radim sa Zolijem iz Ignite na sledećem albumu. Mislim da bi to bilo super, pošto momak ima izuzetan talenat, jedinstven u hardkoru. Takođe bi voleo da uradim pesmu sa Mike Muirom iz Suicidal Tendencies. On je moj veliki uticaj. Možda i Lou iz Sick Of It All. To bi bilo zakon! Što se tiče našeg producenta imali smo veliku sreću da radimo sa njim. On je neviđeni sluhista i uvek uspe da izvuče maksimum iz benda. Album ne bi zvučao ovako dobro da nismo imali priliku da radimo sa njim.
Kako bi objasnio vaš stil? Definitivno se primete old school uticaji, ali ne baš klasični NY old school. Po mom mišljenju u pitanju je melodični njujorški hardcore, stara škola. Šta misliš o ovome i šta mi možeš reći o vašim uticajima?
Nazivajući nas old school, čini mi se da nas prodaješ za sitne pare. Mislim, definitivno imamo dosta tog originalnog duha kako bi hardcore trebao da zvuči, ali isto tako mislim da imamo dosta nekog našeg stila u svemu tome. Suočimo se sa istinom, to je hardcore, a u hardkoru više ništa nije originalno. Ipak, stvari možeš da osvežiš svirajući generalno dobre hardcore pesme. Ne moraš da ga sramotiš jednostavnim mešanjem sa drugim muzičkim pravcima, nazivajući to originalnošću (hip-hop, metal, death metal). Mislim da je glavna razlika naše muzike i neke druge da je naša inspirativna, nije ispravna, iskopirana. Naše uticaje crpimo iz različitih muzičkih žanrova koji nisu isključivo hardcore, čak su i naši ukusi u hardcoru različiti. Svaki instrument, svaki muzičar u bendu gleda na čitavu stvar iz svog ugla, zato je izuzetno teško uprti prst u neki bend i reći da On The Rise podseća na njih.
Da li je ostala čitava njujorška old school scena? Većina bendova koje danas čujem odatle su poput Most Precious Blood. Da li postoje bendovi kao što su Shutdown ili Vision?
Naravno da postoje bendovi koji cepaju taj old school fazon, pogotovo na Long Islandu. Imaš bendove kao što su Subterfuge, The Heist, The Backup Plan. Vision su svirali par svirki nedavno, baš kao i Shutdown. Verovatno će oba benda uskoro nešto izdati, ali neka ostaje da se vidi. Oba benda su jedni od mojih omiljenih, tako da se i ja nadam.
Dosta ljudi poredi On The Rise sa počecima H2O. Šta misliš o tome? Da li misliš da su promenili svoja gledišta zbog para i muzičke industrije?
Ponovo, dosta ljudi je napravilo to poređenje, uglavnom zbog mog glasa, ali znaš šta, iskreno možda sam deset puta u životu slušao H2O. Bila bi laž ako bi rekao da sam bio pod uticajem tog benda. Mislim da je u pitanju slučajnost, ali mi ne smeta poređenje. Ono što sam čuo od tog benda, prija mi poređenje. Mislim da nisu promenili svoja gledišta, još me je neko pitao slično pitanje. H2O su svoj najveći uspeh doživeli sa Faster Than The World albumom. To je veoma iskren album. Ako su svoj najveći uspeh doživeli tako što su bili oni samo, što su bili iskreni, zašto bi ih sada neko pljuvao? Ljudi koji se pretvaraju da budu nešto što nisu ili ljudi koji pišu muziku za koju misle da će prodati više albuma, to su oni koji menjaju gledišta zarad novca i muzičke industrije.
Kako si došao u dodir sa hardcore scenom i zašto baš hardcore?
Upali smo u hardcore scenu zato što je hardcore jedinstvena u smislu da su tekstovi uvek iskreni i pisani iz srca, bili oni pozitivni ili negativni. Uvek govore o ličnim iskustvima. To je jedino mesto na kome možeš videti ljudi različitih boja kože, ljude koji se različito oblače, muškarce i žene, različite ljude spojene zajedničkim interesovanjem za muziku. Mislim da i dalje ima dosta iskrenosti u svemu tome. Mislim da je integritet i pravi duh muzike ostao netaknut i danas.
Koliko poznaješ evropsku scenu? Da li znaš za neki bend i šta misliš o njima? Da li poznaješ srpsku hardcore scenu?
Iskreno, nikad nisam čuo ni jedan srpski hardcore bend do sada, ali bih veoma želeo. Želeo bih da vidim kako srpski bendovi gledaju na hardcore. Kakvo je njihov pogled na celu priču. Kada smo bili na evropskoj turneji uvek smo imali toplu dobrodošlicu. Sjajni bendovi su Backfire, Knuckledust, Right Direction, Convict, Discipline, Oxymoron. Evropska scena je odlična, svi su openminded i prijateljski nastrojeni.
Da li misliš da bi klinci koji otkrivaju hardcore prvo trebali da pogledaju stari katalog hardkora? Mislim na bendove tipa Agnostic Front, Cro-Mags, pa čak i one matorije tipa Uniform Choice, Minor Threat ili Gorilla Biscuits?
Naravno. Pogotovo što su danas klinci utripovali da perfektno znaju šta je hardcore, a šta nije. Trebali bi da znaju ovo je to i ovo je ono što je postao, da bi im bilo jasnije šta je hardcore muzika. Danas je to previše širok pojam čini mi se. Ne da zvuče holier than thou ili bilo šta drugo, ali iskreno otelo se previše kontroli poslednjih par godina. Ne mislim da su ovi bendovi toliko matori da ih današnji klinci ne mogu svariti. Moraju da počnu da rade svoj domaći.
Da li si vernik? Ovo te pitam zato što sam primetio dosta hrišćanskih elemenata u On The Rise tekstovima? Možeš li mi detaljnije objasniti Dawn Of A New Millenium?
Govoreći u svoje lično ime, verujem u hrišćansku religiju. Ne bih išao toliko daleko govoreći da ima dosta hrišćanstva u našim tekstovima. Pogotovo zato što samo jedna pesma u delovima dodiruje hrišćanstvo u Dawn Of A New Millenium. Pesma u osnovi govori o otkrovenju i koliko se ono odnosi na naše (mislim na američki narod) neznanje o pretnjama po nacionalnu sigurnost. Pesma ističe pitanja o budućnosti, o nadi u humanost, na Zemlji, ali i na nebu. Deo pesme koji nagoveštava hrišćanstvo je uglavnom u stihu we anticipate the day whenn no one will be saved. To je ono što mi hrišćani nazivamo sudnjim danom. Stih uglavnom govori da smo svi mi, ljudska rasa, grešnici, ali i da niko nije dostojan da uđe u Carstvo Nebesko.
Kako funkcioniše bend? Mislim, gde imate probe, kakav vam je život van benda?
Svi imamo poslove, haha. Moramo da radimo da bi uštedeli novac koji možemo kasnije da uložimo u bend. U poslednje vreme sam radio kao menadžer u jednoj kompaniji koja je vlasnik 25 zgrada u Njujorku. Radio sam svakakve poslove, od kompjutera do šefa obezbeđenja. Mike radi u Deliju, Hug radi kao distributer lokalnog lista. Imamo svoj prostor gde držimo probe i zajebavamo se. Super nam je.
Koliko je 11. septembar promenio tvoj život? Neke stvari očigledno više nikad neće biti kao pre?
Promenio me je najviše u smislu da sam daleko svesniji u pogledu svoje bezbednosti u gradu. Na primer svaki put kad prelazim most razmišljam šta bi se desilo ako bi ga neko sada digo u vazduh. To je užasna stvar o kojoj moram da razmišljam. Nažalost, danas može da bude tmurna realnost. Samo je pitanje vremena kada će sledeći terorista da napadne. To će se desiti bez obzira krenuli mi u rat ili ne. Ali, drago mi je da smo kao nacija svesni potencijalne opasnosti o sigurnost otadžbine.
Koliko znaš o moj zemlji Srbiji?
Bez uvrede ne znam ništa o Srbiji. I povrh toga, želeo bih da je vidim, ukoliko je moguće da On The Rise svira tamo. Želeo bih da vidim što više stvari u svetu.
Nešto za kraj?
Poslušajte naš debi Burning Inside na I Scream Recordsu i takođe hvala ti puno što si uradio intervju.
1647 Estelle Avenue / Elmont, NY 11003 / USA.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
