Iako mi se poslednji album One Way System uopšte ne dopada, iako je ’mesto upečatljivog čirokanera novi frontmen, iako sam to veče bio na 39 stepeni telesne temperature, ne dade mi đavo mira te sam se nacrtao (čitaj zajeb’o) u pogonu Doma Omladine te kišne subotnje večeri. Organizacija za odlazak na cert je bila jako loša, tako da smo lagano preskočili sve tri predgrupe i došli na (čini mi se) treću pesmu Systema. Sala puna, al’ ni upola k’o na UK Subs, buka, galama, gomila made in južna pruga pankera, nemilosrdna šutka, Žex Roze Pozer… su samo neki od detalja koji su mi prvo upali u oči. One Way System piči ko besan, ćelavi grmalj drobi one bubnjeve, gitaroš mi poznat sa omota drugog albuma, basiste se ne sećam, a pevac… Vidi se da su One Way System tipični engleski seljačići sa severa zemlje, tj. iz Blekpula, jer bi učtivim londonskim pankerima roditelji sigurno branili da se druže sa onakim antihristom k’o što je onaj za mikrofonom. Šala, naravno. Činjenica je da je vokalni izvođač više podesan za neku cirkusku tačku tipa napravi slikovnicu od sebe nego za ovaj nadasve poznati pank bend, al’ nismo tu da se vređamo i nekog ismevamo. Bend je odsvirao gomilu novijih pesama što me uopšte nije obradovalo, za kraj Jerusalim, Give Us A Future, Stab The Judge… pa Goodnight, pa bis, pa Goodnight again, pa se pale svetla, pa nas teraju kućama itd, itd. Sve u svemu, jeb’o me onaj ko me nagovori da se to veče izvlačim iz kreveta… U fajront razgovoru sa dragim mi prijateljem Senfom saznah da je bolje što nisam gledao predgrupe, jer bi se tek onda smorio na kvadrat. I tako, k’o posran se vratih kući, lakši za par braonskih novčanica, i topliji za pola stepena. Jebi ga, to veče sam bio baš negativno naelektrisan, i zato je ovaj text ovakav kakav jeste.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
