Organized Confusion #3/4, 56 strana, A5, engleski, kopiran.
Jopet anarhija, dosadna do-zla-boga, ali ovoga puta još dosadnija jer je na engleskom. Šta reći za ovo? U pitanju je kao neko ratno izdanje, ali fanzin je prepun intervjua, meni jako dosadnih jer su u pitanju bendovi gotovo uvek sa političkim tekstovima, a ja baš i ne gotivim bendove sa preterano angažovanim tekstovima. Ali, pravo da vam kažem ovo je majka za neke fanzine. Par intervjua su dobri, ali generalno, ovo je daleko, daleko ispod nekog proseka. Prepun loše poezije i očajnih crteža, plus brdo flajera svega i svačega ovaj fanzin je u mojim rukama proveo desetak minuta, koliko mi je trebalo da pročitam neke od intervjua. Nema najvažnije stvari: recenzija. Jebeš fanzin bez recenzija. Uvek kad dobijem neki novi fanzin prvo čitam uvodnik, pa recenzije, a ovde je uvodnik u dve proste rečenice, a recenzija nema. Jebiga, imenjače, tako mogu i ja da radim, pa da izbacujem dva broja dnevno (jutarnje i večernje izdanje). Tako bih dogurao do 1000 broja za čas posla. Eto, zaboravio sam da napomenem da ovde ima zaista gomila gluposti (zaboravio?!) i da je sve moglo ‘ladno da stane na tridesetak strana. Zaista nezanimljivo.
Čokov Vladimir, Cara Dušana 32, 23300 Kikinda
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
