Ovaj bend je veoma zaslužan za razvoj death/doom žanra, ali sa čuvenim albumima Icon i Draconian Times sebe su svrstali u prvi red pionira gothic metala. Svako im skida kapu za takav istorijski poduhvat, ali mnogi su ih mrko gledali kada su iznenada pobegli u neke čudne vode synth/electro popa, u vreme kada je metal bio u padu. Takođe, mnogi im zameraju da su se svom originalnom zvuku vratili tek kada se isti žanr oporavio od godina katastrofalnih bendova. Bilo kako bilo, meni je lično nebitno što su poput pacova prvi pobegli sa broda koji tone, već da su povratkom na stare staze dokazali da u njima ima još itekako svega i svačega i da mogu da nas iznenade.
Tragic Idolje album koji na najbolji način povezuje bend sa svojim death/doom korenima i mogu slobodno da kažem da je i jedan od najžešćih i diskografiji, pogotovo u prvom delu albuma. Jasno se čuje da su se vratili uticajima sa početka karijere i to ne samo bendova iz doom metala, već i nekih klasičnih heavy bendova, što, za divno čudo, meni nije nimalo zasmetalo. Svirku su malo ogolili, izostavili su u velikoj meri orkestraciju i gothic metal, mada ima i toga, ali ne kao ranije. Holmes daleko agresivnije nastupa, što je i najznačajnija promena. Tekstualno briljiraju, a glavna tema je o lažnim idolima, kako i sam naziv albuma kaže, o društvu čiji morali i licemerstvo guše slobodu svakog kreativnog čoveka.
Sam početak albuma je impresivan. Klasična Paradise Lost pesma, ali nekako na nov, svež način. Ne znam kako da to opišem, ali uvodni, gotovo apokaliptični zvuci i tragičnost melodije su zacementirali atmosferu čitavog albuma. Nema slabe pesme. Na prvu loptu mi je album gotovo proleteo, koliko je bio dobar. Kasnije sam svakim sledećim slušanjem pronalazio nove momente, čime mi je postajao sve zanimljiviji. Melodije pucaju sa svih strana. Ovo je možda njihov i najmelodičniji album. Rifovi su veliki, teški i prepuni solaža, na kojima ponovo briljira maestralni Mekintoš.
Spomenuo sam uvodnu pesmu, Solitary One. Ona je interesantna iz još jednog razloga. Iako postavlja temelje atmosfere čitavog albuma, ona je i značajno drugačija od svih ostalih pesama, uglavnom zbog sporosti i velike upotrebe klavijatura, koje primetno izostaju kasnije. Bend je ovo jako pametno uradio, jer je na taj način napravio inteligentan prelaz između gothic prošlosti i žestokog zvuka koji žele da predstave na Tragic Idol-u. Ostatak albuma je doom metal, u svom najboljem izdanju.
Album poseduje snagu i svežinu, a opet čim ga čujete znate da je to onaj Paradise Lost koji želite da čujete. Emotivnost, žestina i literarna genijalnost su tri glavne stvari zbog kojih će ovaj album mnogi ljubitelji slušati mesecima. Što se mene lično tiče, ovo je jedan od najboljih albuma ovog vrelog leta.
Century Media Records
