Gotovo svi ljubitelji street rock muzike koje poznajem su sa oduševljenjem primili vest da sam uspeo da nabavim novi album benda Patriot. Čuo sam milion priča o ovom bendu, o tome kako su sigurno jedan od najboljih mlađih bendova na sceni, kako su im prva dva albuma sjajno prošla i tako dalje. Ja međutim nisam imao sreće da ih preslušam, ali sam preko etikete GMM uspeo da dođem do novog albuma. Prvi utisak je bio izvanredan. Bend svira veoma simpatičan melodični street rock, koji me jako podseća na Potres. Jedina mana mi je šablonski vokal, koji je prisutan kod svih bendova ovakvog tipa, ali sve ostalo mi je savršeno. Patriot je osnovan oktobra 1991. godine kao četvorka, a tek kasnije im se pridružio drugi gitarista, što je doprinelo većoj melodičnosti. Uspon benda počinje sa zajedničkim nastupom sa veoma poznatim ska bendom The Toasters, kojima su bili predgrupa nekoliko prvih godina. Polako je Istočnom Obalom počeo da se širi glas o jednom odličnom melodičnom street rock bendu. Potom je usledilo prijateljstvo sa znatno poznatijim kolegama iz benda The Bruisers, koji su ih prilično izgurali tih dana. Uskoro je bend kontaktirao na preporuku pevača Bruzersa All Barr-a (sada pevač benda Dropkick Marphys) i Mark Noah vlasnik etikete GMM, koji ih je momentalno naveo da potpišu ugovor i Patriot svoj prvi album Cadence From The Street snimaju 1993. godine. Drugi album biva snimljen tri godine kasnije i ponovo je izdat za GMM Records. Another Dead Generation je bio odlično propraćen svirkama u Evropi, posebno u Nemačkoj. Ponovo, posle tri godine, počinju da rade na novom albumu, ali We The People je izašao tek avgusta 2000. Producent albuma je Lars Fredericksen iz Rancida, što je i bilo za očekivati, a sama produkcija je normalno ispeglana do jaja. Petnaest pesama, od kojih su neke veliki hitovi na prvo slušanje, uz veoma inteligentne tekstove i neke klasične skins teme (pivo, radnička klasa…) siguran su garant da je ovo jedan od onih albuma koji se ne vade duže vreme iz naših muzičkih uređaja. Iako mi je jako teško da izdvojim svoje favorite, mislim da su Cohesion, zatim Friendy Fire i 52 Pick-Up najbolje pesme, a Tap The Vein, koja govori o propasti mladog čoveka zbog drogiranja ima najbolji tekst. Sve lepe priče o ovom bendu koje sam slušao su bile opravdane. Ovo je jedan od najboljih bendova u ovom miljeu i ja vam ga od sveg srca preporučujem.
GMM Records: P.O. Box 15234, Atlanta, GA 30333, USA.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
