Bend Pennywise je osnovan u garažama Harmosa Beach-a 1988. godine. Kao veoma mali deo ogromne Kalifornije, Harmosa Beach je predstavljala centar južne kalifornijske hardcore scene osamdesetih godina. To je mesto gde su osnovani tako veliki bendovi kao što su Black Flag, Circle Jerks ili Descendents. Već sledeće, 1989. godine Pennywise izbacuju svoje prvo izdanje, EP Word From The Wise sa pet pesama, koji su objavili na maloj lokalnoj etiketi Theologian Records. Pennywise polako počinje da stiče epitet furiznog koncertnog benda. Potpisuju za Epitaph i izdaju debi album Pennywise, a ubrzo još dva Unknown Road i About Time. Pennywise postaju sinonim za skejt i surf video spotove, čime su promovisali svoju muziku kao muziku za sve skejtere, surfere i uopšte sve punxe na svetu. Ispit svoje zrelosti članovi benda su imali u julu 1996. godine, kada je jedan od osnivača Pennywise-a Jason Mathew Thirks tragično nastradao. Pustoš zbog gubitka velikog prijatelja, članovi benda su iskoristili da bi preispitali sebe i svoja razmišljanja, što se odrazilo i na muziku. Rezultat svega toga je Full Circle, najmračniji i najličniji album benda. Reakcija fanova je bila fantastična i Full Circle je postao najprodavaniji Pennywise do tada. Posle godinu dana turneje i sjajnih svirki, momci se povlače u studio i počinju snimanje šestog albuma Straight Ahead. U pesmama dominiraju socijalne teme i dosta razočaravajući pogled na svet. Uspeli su da prevaziđu sjajni Full Circle i naprave jedan od najboljih albuma 1999. Zbog svega toga sam seo i napisao pitanja za pevača Flechera. Međutim, i pored uveravanja ljudi sa Epitaph-a, meni odgovori nisu stigli do današnjeg dana. Zato je taj posao umesto mene obavio Daniel. Flecher je bio dosta raspoložen. Razgovarali su, uz piće i sladoled, o bendu, njihovoj muzici, istoriji i umirućoj pank filozofiji…
Šta vas čini tako snažnim i posle deset godina postojanja?
Ne znam. Mislim, u svemu ovome smo zato što to volimo. Ne radimo to zbog para i da bi živeli od toga, radimo samo zbog zabave. Mislim da sve što radiš zbog zabave, a od toga živiš, traje mnogo duže od nekog sviranja na silu… Imaš sve ove bendove koji se trude da budu na radiju, trude da budu na TV-u, trude da prodaju milione albuma. I mnoge od ovih bendova nikada nećete videti jer se trude previše. Nikada neće postati uspešni zato što imaju pogrešnu ideju kako da postanu uspešni. Uvek mislim po sebi… kao Pennywise. Mi smo bili samo svoji, nismo imali fanove kada smo počeli, ali smo imali žurke i svirke po garažama. To je to. Znaš, uspeh dolazi sam po sebi. Mislim da je ključ u tome da voliš to što radiš, da te drži. I da imaš strast, opsesiju, a ne da to bude neko bezvezno govno. Mnogo bendova ima ovu lažnu sliku na stejdžu, a totalno se drugačije ponašaju van njega. Mi smo onakvi kakvi smo i samo želimo da širimo pozitivnu poruku, da govorimo o stvarima koje nas nerviraju i sve dok je svet jedno jebeno mesto, mi ćemo pevati i praviti pesme o tome. Nadam se da ćemo svirati bar još deset godina. Ali ne znam. Imaćemo 40, 43 godine i da dalje sviramo? Stvarno ne znam da li će se to desiti.
U osnovi, ako svet nastavi da bude sjeban, da li to znači da imate inspiraciju za materijal?
Dobro, nije to jedino naše gorivo. Mislim da je dovoljno da budeš sposoban da sviraš pred masom ljudi i da imaš pozitivnu reakciju od tih istih ljudi. Umm, naravno da će svet uvek biti sjeban, nema jebene nade da će biti bolje. Mislim da svi to znamo. Ako to nije ova stvar, biće sigurno sledeća. I to nas vodi, znaš? Tekstualno nas totalno vodi. Imaš bendove koji pevaju o ovom ili o onom, acid tripovi, jebeni Satana, heroin, pesme koje nemaju smisla. Ima mesta za sve, ali mi smo bend kojeg vodi društvo, ma koliko da je to ludo. I ljudi stalno isključuju TV ako vide nasilje, ne vide šta se stvarno napolju dešava. Ne znaju u čega se svet pretvara. Mi se osvrnemo i vidimo kakva se sranja dešavaju u našem komšiluku. Mnogo ljudi umire, ima dosta bandi, dosta droge. Izgleda da koliko god da imamo srce, koliko god da imamo požudu i strast da ćemo nastaviti da radimo takve stvari. Ako ne, onda ne. Neću sad da odem gore na binu i da se pretvaram da sam popizdeo dok pevam. Bilo bi i previše očigledno ako bih se popeo gore i pravio razne grimaze i pokrete. Mrzim kada vidim bend, ja sam kao govno, a oni su sređeni, nalickani, imaju odlične pesme, ali izvode lažne pokrete i grimase. Pretvaraju se da prolaze kroz emocije. Oni ne žele da budu tamo. To me jednostavno ubija. Napravio sam dil sa sobom, to se meni nikada neće desiti.
A ako se iz nekog razloga desi, ‘oćeš odustati od svega?
Pa, da. Preći ću na nešto drugo što me privlači. Upao sam u dosta stvari, ali sam trenutno najviše u muzici.
Da li misliš da ste uspeli da zadržite duh starog istančanog garažnog benda kada ste na turneji i na stejdžu ovih dana?
Definitivno. Mislim, nismo mi profesionalni bend. Nikada neću tvrditi da sam dobar gitarista. Zaista ne znam kako da sviram gitaru, ne znam ništa o tome. Znam samo šta Pennywise radi. Čak i što se tekstova tiče, svi su urađeni tako što se četvorica momaka okupe u sobi i razbijaju od rada. To nije kao Ej, slušaj moju novu stvar – OK, na albumu je. Ne, to je više kao Ne, tvoje pesme jesu dobre, ali ne dovoljno. ‘Ajde da ih sredimo. I mislim da to prenosimo i na binu. Mi smo više kao bend za žurke. Party bend. Slobodni smo. Promašeni akordi, pogrešni tekstovi, ispadanje iz ritma, mislim nismo mi tamo da bi bili neki perfekcionisti, ozbiljan bend. Radije ću gledati The Germs, nego neki bend koji se trudi da svaka nota bude ispravna. Radije ću gledati Darby Crash kako se napijaju nego Keith Morrisa ili jebenog Henri Rollinsa dok se razbija za mikrofonom. Želim da vidim nešto stvarno, pravo i strastveno, a ne neke likove koji su u fazonu Otišao sam na GIT i bio sam sjajan na gitari. Pogledaj me koji put. Zajebi ti to. Ili neki lik sa perikom i šminkom i kaže: Hej, ja sam cool. Ja sam bolji od tebe. Bolji si kitu moju! Zajebi ti takve stvari. Mi smo četvorica momaka koji dosta slično razmišljaju, ali smo u isto vreme totalno različiti. Samo želimo da se lepo provodimo i uvek ćemo biti bend koji ima neku party atmosferu. I zato mislim da se dosta klinaca može ugledati na nas. Mi nismo bolji od nikoga, mi smo samo normalni momci, koji žele da se lepo zezaju, da izlaze, da idu na žurke i da prave pakao na bini.
Da li je porodična atmosfera važna stvar kad ste na turneji?
Da, super važna. Ona je neverovatno važna. Nama je veoma važno da izlazimo sa ljudima, jer smo to mi. Mi smo ljudi koji vole da upoznaju cool likove, da izlaze i da budu prijatelji sa njima. Nas je baš briga ko ste i šta ste, mi te ubacimo u miks i izlazimo sa tobom. I kad ste sa ljudima na turneji koji ne žele da se druže i koji se primaju na neki rock star jebeni trip, znaj da je to sranje. Total bullshit. Imali smo turneju sa Soundgarden u Evropi i oni nas jednostavno nisu ni primećivali. Mislim, sedeli smo zajedno za stolom svaki dan i doručkovali. Mi smo u fazonu Ej, šta ima?. A oni, ništa, bez ljubavi. Mi smo bend koji sebe ne smatra rok zvezdama ili čak nečim specijalnim.
Tako možemo slobodno zaključiti da vaša muzika nije ništa bolja od momaka pored?
Muzika je kao umetnost, zar ne? Ne možeš gledati na sliku jednog lika i reći Hej, ova slika je mnogo bolja nego ova, zato što je to samo kako opažaš. Možeš voleti ovu sliku, možda se nekom drugom neće svideti. Ja ne razumem zašto bendovi imaju te barijere. Kao Shannon Hoon iz Blind Melon, koji je bio na turneji sa Soundgarden sa nama. Coolest mothafucker in the world! Svaki dan u busu sa nama, izlazio, zajebavao se. Najljubazniji i najjači lik koga smo ikada upoznali. Popeo se na binu i pevao sa nama Bro Hymn. A onda Soundgarden neće da priča sa nama. Zašto? Mi to polje smesta izbacimo. (Flech pauzira, otvara još jedan sladoled). Šta je sledeće?
Šta je bio početni nagon za formiranje benda? Mislim, šta vas je nateralo da se okupite i napravite Pennywise, ako se možeš setiti tih dana.
(Prilično sarkastično) Da mogu se setiti tog vremena, još nisam skrenuo s uma. Počeo sam da sviram gitaru u bendu 1980. godine, rock, znaš. Ustvari, TSOL je bio bend koji sam gledao i koji me je naterao da uzmem gitaru u ruke. Jedan od mojih ortaka je bio u fazonu Hej, ti to možeš. Ja sam nešto kao Stvarno? OK. To je bio bend koji me je naterao da sviram. Ali za Pennywise, znaš da sam svirao u tim pank bendovima pet, šest godina i tamo negde ’86 do ’88 se ništa nije dešavalo pametno u pank roku, scena je bila totalno mrtva. I onda sam pomislio, ajde da napravim bend koji će da radi jako mnogo, koji neće odustati i koji će stvarno sve učiniti da uradi nešto. Otišao sam do smetlišta sa nekoliko ortaka i dobio gomilu prostirača i sredio garažu. Napravio jebeni studio za sebe. Dobro, sa nekoliko prijatelja. Onda sam počeo da zovem telefone. Zvao sam tog tipa Jason-a, našeg starog basistu, koji je bio u bendu P.M.A. koji sam gledao. Već sam imao bubnjara sa kojim sam već mogao da radim, u svakom slučaju sam zvao Jason-a i rekao: Hej, ja sam Fletcher i znam da me baš dobro i ne znaš…. Za sam bio u fazonu ali ja tebe znam. Imao sam kao neku lošu reputaciju po gradu, znaš? U svakom slučaju rekao sam da želim da napravim bend, znaš, pank bend. Zašto mi se ne bi pridružio?. Onda je on došao i napravili smo par proba zajedno sa bubnjarem. Išlo je dosta dobro, sve je super zvučalo. Imali smo i pevača, sve je počelo, napisali smo nekoliko pesama, pevač je počeo da peva ljubavne pesme. Mi smo u fazonu dobro brate, mi nismo neki love song bend. Zvao se Keith Brown, Bog da mu dušu prosti. Umro je u saobraćajci iznenada. Mi smo čak i odsvirali par žurki sa njim kao Pennywise. Napisali smo pesmu Pennywise sa njim, on je bio u bendu kad smo to uradili. Nismo želeli da sviramo više njegove pesme. Onda smo ga se rešili. Imao sam probleme sa njim. Svirao sam sa njim još od početka osamdesetih, bio mi je dobar prijatelj, ali smo imali neke lične nesuglasice. Zato smo doveli Byron-a i Jimmy-a u bend. Video sam Jimmy-a sa nekim drugim bendom na žurci. Ustvari, znao sam sve te momke kroz srednju školu i slično. I to je bila dobitna formula. To je bila postava i odmah smo počeli da sviramo na žurkama i da kupujemo litre i litre piva i da govorimo: Mi sviramo na ovoj žurci. Dođite, imamo pet buradi piva. I ljudi su neverovatno reagovali. Bum je bio! Bude i po 500 ljudi na svirci. Odsvirali bi pet pesama i ljudi bi bili u fazonu da, to je kao besnilo i počeli da se razilaze. I to je prvih nekoliko godina našeg postojanja. Samo žurke i svirke po baštama. A onda bi otišli u noćne klubove i nastupali pred 300-400 ljudi. Na svirci u Holywood-u je bilo oko hiljadu i ljudi su rekli What the fuck?!. Većina neafirmisanih bendova dovede maksimalno 30-40 ljudi. Odjednom, mi smo okruženi sa hiljadu poludelih ljudi. Posle su nas izbacili iz svih klubova u Holywood-u. Onda smo potpisali za Epitaph i bada, boom, bada bing!
Kako sebe vidiš da nisi u bendu?
U milion stvari. Sedeći na usamljenom ostrvu sa svojim psom i ribom i sa malo banana, surfovati po ceo dan kao manijak. Ili možda bih radio produkciju bendovima. Ja sam upao u produkciju i imam svoj studio zajedno sa nekoliko ljudi. Ummm…
Reci mi malo više o studiju?
Stall #2 u Redondo Beach-u. Tamo smo snimali Straight Ahead. Ja i naš bubnjar Byron zajedno sa Justinom Thirskom (od našeg pokojnog bivšeg basiste Jason-a, rođeni brat), zatim Mark, Theodore, vlasnik lokalnog Theologian Records-a, svi smo vlasnici studija. Niske cene i jebeno dobra produkcija. Nastojimo da vratimo sceni, klincima, da ne bi pregoreli. Dosta klinaca dođe i kaže da ima petsto dolara da snimi materijal. I mi smo u fazonu Okej, napravićemo jedan dobar materijal.
Da li misliš da je termin punk rock i dalje merilo da scena i dalje postoji?
Ne, uopšte ne. Mislim da je termin merilo i važan jedino ako si ti pank rok i ako znaš šta je pank rok, onda je termin važan. Sebe smatram pank rokerom zato što radim ono što hoću, pravim sopstvena pravila, ne primam govna od nikoga, niko mi ne sere i živim svoj život kako ja hoću. To je moje tumačenje pank roka, budi ono što jesi, budi individualan.
Izlazio sam sa Mike Watt-om jedno vreme u Pedro i on i ja smo pričali kako su rani dani hip-hopa bilo samo preslikani rani dani panka, ceo DIY i sve ostalo.
Hip-hop je bio pank. I bluz je bio pank. Sva ta sranja su bila pank. Ljudi vole da trpaju etikete na sva sranja. Sve je u stavu. Pank Rok je stav. To je jebena anarhistička sloboda, to je hipi sranje, ali sa malo više agresivnosti. To je kao kada bi izmešali hipi ideale sa agresijom i pojačali to na deset, ustvari na jedanaest. A pank scena? Kako može biti pank scene ako svako sluša pank i u redu je da ima zelenu kosu? Kada sam ja bio klinac 1980 godine i ako si hodao ulicama kao skinhead ili sa black cycle jaknom, jebeni panduri bi te ‘oma ubacili u maricu. Roditelji su te mrzeli, tvoji profesori su te mrzeli. To je bio pank, to je bio bunt, to je bila anarhija. Nek’ ljudi pobesne na tebe, to je pank. Praviti svoja pravila, svoje ideale je pank. Ali gde je tu pank scena? Ne znam kako bi mogao današnju scenu da zovem. Znam da je odlična, da je pozitivna, znam da čini dosta dobrih stvari za klince, mislim da je dosta dobrih bendova. Ali, to nikako ne bih nazvao pank pokretom. Dobro je šta li je već, ali neko mora da smisli neko drugo ime za ono što se događa na muzičkoj sceni danas. To samo nije jebeni punk rock.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
