Iako sam ja jedan od srećnika koji izdanja dobija pre nego što zvanično izađu, moram da priznam da sam ovaj album čuo posle svih živih poznanika, koji su se hvalili sjajnim albumom, a ja nisam želeo da čujem ni jednu jedinu pesmu pre nego što mi stigne original. Napokon sam i ja to dočekao, i vrlo vredan album kalifornijskog benda Pennywise se našao u mojim rukama. Već sam naslov Land Of The Free? i znak pitanja ukazuju na vrlo kritičan stav benda prema politici njihove zemlje. Tekstovi Pennywise su oduvek vukli lagano na anarhiju, ali su ovim možda i malo preterali. Kao i na prethodnim albumima, tekstovi uglavnom govore o mračnim pojavama modernog sveta ustoličenog u takozvanoj američkoj demokratiji. Kritika religije u tekstovima mi se delom sviđa, a delom naravno ne. Govore o licemernosti sveštenika, o njihovoj potkupljivosti, o opraštanju greha za sto dolara i tako dalje, a sve to povezuju sa verovanjem u Boga, što po meni apsolutno nema nikakve veze. Meni je katolička crkva isto toliko satanska kao i muslimanska, tako da nisam nešto previše uzbuđen sa ovim pljuvanjem po crkvi, samo mi je zasmetala takva konotacija, jer ispada da su svi vernici konji koji gledaju samo napred i slušaju ponizno šta im neko naređuje. Muzički, Pennywise su ostali dosledni sebi. Melodični, ali ne previše, čvrsti, ali ne previše, pevljivi, ali ne previše. Produkcija je malo čudna, pošto mi se čini da su namerno želeli da se udalje od ispeglane i čiste, što dokazuju neki gitarski delovi koji me podsećaju na neke bendove iz osamdesetih. Ukoliko pogledamo njihovu karijeru unazad, mislim da je ovaj album (inače šesti po redu) logičan korak u pravom smeru, jer nije baš lako ostati u svom fazonu, a ipak svirati malo drugačije. Vidi se da je Jim malo promenio način pevanja, pošto je znatno pevljiviji sada i mogu slobodno reći mekši. To naravno ne znači da su Pennywise izgubili onu jačinu koju su imali, već jednostavno da je čovek želeo da pokaže da ume i da peva. Ako bih morao da izdvojim neke favorite među pesmama, mislim da bi naslovna Land Of The Free? ponela epitet najbolje, dok bi prve pratilje bile Time Marches On, koja otvara album, zatim Enemy i sjajna It’s Up To You. Mislim da je ovo jedan od onih albuma koji mogu dugo da se slušaju i da svakim novim slušanjem otkrivaju nove zanimljive delove, čime ovo izdanje značajno dobija na kvalitetu. Preporuka važi za sve ljude koji su želji svirke koja nema pardona.
Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
