Predgrupe: Bomber, Concrete Worms, Novembar, Provokacija, Dva minuta mržnje. Novi Sad, letnji bioskop Porta, 30. maj 2008.
Pre skoro mesec dana je osvanula najava na nekom od domaćih foruma da će Piteri ponovo svirati u Novom Sadu. U prvom momentu pomislih da ne mogu više da gledam Pitere po šestesetčetvrti put, ali me je druga informacija u vezi koncerta naterala da promenim mišljenje. Pardon, druge dve informacije. Prva je spisak domaće podrške u vidu Novembra, Provokacije, Crva i Dva minuta mržnje koje sam skupa sve odavno želeo da gledam. Doduše, Novembar sam gledao zimus u Pazovi, a Crve pre par godina. Druga informacija je da je karta bila praktično bagatela: 400 kinti za ovako nešto je stvarno smešno. Paklena vrućina tog dana nas nije pokolebala, pa su moja kola bila puna. Nas petoro (Staša, Mire, Ena, Nataša i moja malenkost) smo krenuli putem Novog Sada nešto posle šestice, kuvajući se i priželjivajući kišu. Posle parkiranja i odmora kod naše prijateljice Ljubice u nekom kafiću blizu centra, uputismo se ka katoličkoj crkvi, u čijoj blizini se nalazi i otvoreni bioskop, koji, kako smo čuli, već dugo ne radi. Prostor ispred je bio ispunjen raznoraznom bagrom, uglavnom pankerskom. Već tada se videlo da će atmosfera biti odlična i da će biti sve puno. Bomber smo propustili, kao i verovatno većina, jer su objektivno svirali previše rano. 
Ulećemo u sred nastupa Betonskih Crva. Za neupućene, Concrete Worms sviraju najbolju moguću punk rokenrol krljačinu sa priličnom dozom garaže. Prljavo, energično, brzo. Za to malo koliko smo mogli da ih čujemo, svirali su stvari sa oba albuma i dve nove, na koje je ekipa ispred bine podivljala (naročito neki zalutali pijanac koji je na urnebes ljudi oko njega sebe ispolivao pivom). Zvuk je bio izvanredan, bend fantastično uvežban, sa odličnim scenskim nastupom. Dragana roštilja po basu bolje od većine svojih muških kolega. Na kraju svoje svirke su dobili buran aplauz.
Ubrzo se na binu penju Nišlije Novembar. Veterani srpske punk rock scene, sa četiri albuma iza sebe, nekoliko singlica iz perioda dok su se zvali Studeni Studeni i dvadesetak godina postojanja, počinju svoj nastup bez neke pompe, dok se prostor ispred bine lagano popunjava. U jutrima je sva istina je digla na noge čitav prostor, a najveći hitovi ovog benda, poput A ja sam je volio i Kaži mi su potvrdili gotovo kultni status koji Kosta i ekipa imaju. Nije preterano reći da je Novembar ovo veče razvalio. Očigledno je da su nabijeni iskustvom, pa je količina samopouzdanja na bini neverovatna. Bend svira gotovo opušteno, a opet žestoko, melodično i energično. Vrlo dobar bend i strašno mi je drago što sam ponovo imao priliku da ih gledam.
Provokacija je jedan od bendova koje do sada nisam gledao. Jedan od najomiljenijih novosadskih bendova je pokazao svim nevernim tomama da su trenutno bend u samom vrhu domaćeg panka. Bez obzira što im drugi album nikad zvanično nije izašao, publika, naročito ona ispred bine je znala svaki tekst. Za mnoge je Novosadska verzija nešto najbolje što je izašlo iz Matrixa. Njihove melodije itekako podsećaju na PTTB, pa ne čudi što ih je Zgro zvao kao jednu od predgrupa. Novosadska publika je poznata po fanatičnom obožavanju lokalnih bendova, a ona koja sluša Provokaciju je posebna po tome. Dizanje u vazduh, horsko pevanje, odličan zvuk, vrlo raspoložen bend… Verovatno najbolji nastup večeras. Bend je podjednako svirao pesme sa oba albuma. Naravno, Poverenje je imaginacija, Boce, Pogled kroz mrak, Keva mi je džanki su one na koje većina vrišti iz sveg glasa. U nešto preko pola sata, Provokacija je oduvala sve ostale bendove. Sad, da li je to subjektivno mišljenje što ih do sada nisam gledao, pa ne skrivam oduševljenje, ili objektivna činjenica, prosudiće oni koji su ove večeri bilu u Novom Sadu. Očigledno je da je i neobični drugi album, koji se znatno razlikuje od prvenca, sa komplikovanijim i ponegde onim ludačkim polu-Spermbirds delovima, ušao u uši novosadskoj publici, koja uopšte ne pravi razliku između pesama sa prvog i drugog albuma. Pred kraj njihovog nastupa je počela lagana kiša, pa smo se povukli pozadi i posedali, što nam je prijalo, jer je umor već počeo da nas sustiže.
Dva minuta mržnje je verovatno jedan od najlegendarnijih bendova u Novom Sadu. Osnovani pre 24 godine, postojali su samo jednu godinu, ali su ostavili strahovito dubok trag. Mnoge je iznenadio povratak ovog benda, ovogodišnjim izlaskom albuma Moderna omladina. Od originalne postave tu je samo Sajla, koji peva, dok su mu podrška Nemanja, basista Blitzkriga, Vučela na bubnjevima i Bane kao drugi gitarista. Iako nisam preterani ljubitelj tog starog engleskog zvuka koji vuče na Stiff Little Fingers, The Clash, Addicts, moram da priznam da svi mogu ovom bendu da skinu kapu. Koncert su počeli sa prastarom himnom Moderna omladina, koju je bend nasledio od nekada takođe kultnog NS punk benda Van Kontrole, nastavljaju sa novom Patriota, a onda sledi možda najslabija Stand-Up, dosta kilava i spora pesma. Mislim da je to jedini slab momenat na svirci. Dokaz svog kultnog statusa, bend vrlo lako opravdava sa pesmama Liman i Novi Sad gori, na kojima su i upaljene baklje u publici. Inače, Novi Sad gori je takođe nasleđena pesma od Rafala, koji se raspao pre nego što su 2 minuta mržnje oformljeni. Još jedan povratak u prošlost predstavlja legendarni singl Crni mercedes, koji su prepoznali i mnogi koji nemaju pojma o ovom bendu. Šta god neko mislio o ovom bendu, činjenica je da oni i dalje imaju šta da kažu i pokažu, pa sa pravom možemo da budemo nestrpljivi u iščekivanju novog materijala.
Većina je došla da vidi Pitere po ko zna koji put, ali mislim da mogu da kažem da je ovo ubedljivo najgori nastup Engleza u Srbiji. Meni je i dalje onaj u Barutani neprevaziđen. Krenuli su sa svirkom negde blizu 11 sa Banned From The Pubs, u publici vriska i ciča, litri piva se prolivaju. Piter sjajno raspoložen i dalje sa jedno dvajes’ kila viška. Zvuk solidan, međutim, gitarista Del je bio toliko odvaljen od piva da nije znao gde se nalazi. Celu svirku je mrsomudio, da ne kažem da bih bolje odsvirao od njega. PTTB nisu do sada ovako otaljali svirku. Jebiga, znaju da imaju stvarno odanu publiku u Srbiji, koja im neće nikad zameriti, ali objektivno ovo je bilo skrnavo do zla Boga
. Stvari su se malo popravile na Jinx, međutim, Del je nastavio po starom, uz još koje pivce. Zgro je stajao sa strane u pripravnosti, da prihvati čoveka da ne drosne sa bine. Retko šta sviraju sa Soberphobie, ali su na moje oduševljenje i ljudi oko mene krenuli sa prvim zvucima Spirit of Keith Moon. Dejv je drkao kurac na gitari jedno dva-tri minuta, a publika je polako počela da gubi strpljenje. Srećom, Piter je glavni čovek na bini i dovodi stvari u red. Usledila je One night stand, koja među srpskom pank publikom ima gotovo magičan status. Retko koja pesma izazove ovoliko naloženu reakciju. Litre piva su poletele ka bendu, u publici totalan delirijum. Bend zatim 
objavljuje kraj nastupa, ali je bilo očigledno da ima još desetak minuta do ponoći, do kada je festival zvanično mogao da traje. Usledila je September, sledeće se već ne sećam šta je bilo i to je to. All in all, vrlo traljav nastup, skarabudžen i razvaljen Dejv je smorio do jaja, ali većini ljudi to nije bilo nimalo bitno. Svi su se super proveli, organizacija je bila perfektna, bendovi nisu kasnili, tako da je bilo odlično. Svaka čast Zgrou na organizaciji. Jedva čekam da se ovako nešto ponovi.
