Pokvarena omladina #5, 30 strana, srpski, A4, kopiran.
O ne, još jedan anarho zin. Pa šta da se radi, idemo dalje sa recenziranjem… Sadržaj je uglavnom standardan za sve anarho zinove, sa propratinim intervjuima i kolumnama. Od intervjua tu su Unutrašnji bunt (dokle više?!), Oprem dobro i Revolt. U zinu se nalazi još gomila recenzija i naravno kolumni o kojima bih morao reći par reči. U ovom broju ih ima ukupno pet i teme su uglavnom iste kao i kod svih anarho zinova: DIY, punk, komunizam+anarhija, NATO agresija, bla, bla, bla. Uvek iste stvari i uvek ista razmišljanja. To su vam ljudi koji samo gledaju u zemlju i ne vide ništa ispred sebe. Govore kako treba razmišljati svojom glavom, a da pritom ni sami ne razmišljaju svojom. Znam da sam alergičan na anarhiju, da je ne volim, ali već mi je pun kurac gotovo istih fanzina. Šta ih izdvaja? Pa, verovatno samo ime. U kolumni o komercijalizaciji panka, autor pljuje po kalifornijskoj ekipi, NOFX-u i bratiji, a već u recenzijama, taj isti NOFX hvali na sva zvona. Gde je tu onda doslednost? Jesu se, možda, ti NOFX prodali, ali su za pank učinili sto puta više nego svi anarho pankeri na celom svetu. Jeste taj Fat Wreck sada mašinerija za pravljenje para, jeste da sada samo prave majice, diskove, pitaj-boga-šta-li-već, ali je isto tako i sto puta normalniji od izopačenih i ideološki opterećenih anarho-komunističkih pankera. Stav autora je da je sve što je van naše DIY scene loše, samo dokazuje koliko je uštogljen u pravilima koje su sami sebi nametnuli. Još jedna stvar me je žestoko iznervirala. Dole potpisani autor ovog fanzina govori u jednoj od kolumni, da je veoma važno da se u okviru veoma jake YU DIY scene pojavljuju fanzini koje će raditi samo jedan autor i u fazonu neće imati spoljne saradnike. Gluplju stvar u životu nisam pročitao! Pa gde je onda tu ta scena. Gde je to prijateljstvo i druženje koje toliko ističe? Isto tako autor fanzina govori kako je jedino i samo u okviru DIY scene i panka moguće da se vole Srbenda i Hrvat, što samo dokazuje jugonostalgičnost svih anarhista. Jeste, možda sam malo i preterao, ali o nekom pričanju i trabunjanju o prijateljstvu između Nas i Njih, bar kod mene, nema ni govora. Mislim, mogu da budem prijatelj, da se dopisujem, ali da se volim – to ne! Znam da bi sad mnogi od vas potegli za pričom o nacionalizmu, ali pošto ovo nije kolumna, već recenzija, ovde ću stati. Ko voli anarhiju nek’ overi i ovo, a mi ostali čitaćemo nešto normalnije.
Janko Takač, Masarikova 49, 26210 Kovačica
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.
