House Caffe, Stara Pazova, 27. novembar 2009
Potres retko propuštam i u Beogradu, a kamoli u mom gradu. Svirali su do sada u dve kafane, pa je red i da se promeni lokacija, mada, budimo iskreni, to se desilo samo zato što se zatvorio klub, mada je bolje reći birtija zvana E, zbog čega smo ostali uskraćeni za duže vreme dobrih punk i hardcore svirki. House caffe, ili narodski Kod Bobića, je mesto gde je praktično svaka vrsta muzike i kulturnog dešavanja moguća (narodnjaci i striptizete se podrazumevaju), pa je na zahtev mog prijatelja Miše gde bi Potres mogao da svira, odmah prebačen na adresu dotične kafane, sa ciljem da se ugovori svirka.
Inače, obožavam ovakve svirke, došlo je dosta prijatelja i mase koju ne viđam preterano često, pa je zezancija bila konstantno. Naravno, lenčuga kakav sam, utaborio sam se za jednim stolom, uz gomilu piva, uz povremeno ubacivanje u masu, horsko pevanje i otimanje mikrofona. Naravno, za svo to vreme, žena mi je čuvala stvari, za ne daj Bože, ipak ima svakakvih ljudi, hehe.
Prostor u kafani nije preteran, pa je bilo normalno da bude gužva. S.U.S. sviraju fantastičnu varijantu garažnog panka i to na srpskom, sa kombinacijom ženskog i muškog vokala. Svoju zanimljivu pojavu zaokružu mornarskom garderobom, majice i kapice zbunjuju svakog neiskusnog koncertnog manijaka, ali njima očigledno prija. A i dobro im stoji. U pola čuke, otprilike, otprašili su većinu svog materijala, a ovacije u publici dobio je i gitaroš koji se 
upucavao ribi na krajnje nesvakidašan način: zagrlivši je gitarom! Cica se zbunila, ali je očigledno rešila da prihvati igru i mirno dečku dopusti da završi svoju pesmu. Kad se podigla potrčala je u zagrljaj svojim uzbuđenim drugaricama, koje očigledno takvu vrstu muvanja još nisu osetile na svojoj koži i sisama. Budimo malo i iskreni, pola pijane mase je samo blentavo gledalo, naročito deo iz Pazove koji je uglavnom potpuno imun na sve zanimljivo što se oko njih dešava. U svakom slučaju, Staša, Sandra, Mire i ja, u društvu cele Potres ekipe, što iz BG, što iz Smedereva, smo se ludo zabavljali, nemilice trošeći pivo apatinskog proizvođača. Elem, Miša, Borko i ekipa su bili sledeći i mogu samo da kažem da su postali profesionalci. Zvuk za klasu bolji od S.U.S.-a, doduše, ipak je njihova oprema, a i Mišina gitara košta ko plazma od 50 inča, pa je to i za očekivati. Da ne nabrajam pesme koje su svirali, meni bilo super da čujem nove kako uživo zvuče. U Pazovi ne propuštaju da odsviraju 
Lek protiv monotonije, koji iz milošte zovemo slovačkom svadbom. Publika pobenavila, gotovo mi je nestvarno da vidim toliko različitih profila ljudi koji đuskaju uz ovu pesmu. Zajebancija se nastavlja, ja sam povremeno odlazio do bine, otimao mikrofon Borku, čak i probao da uradim jedan stagediving, ali niko nije bio lud u publici da se uhvati u koštac sa mojih 95 i kusur kila (da ne sitničarimo). Zato je Đokoš, verni Potresov pratilac na svirkama, uspeo da se otegli o svako rame koje je bilo blizu bine. Par unezverenih pogleda pijanih lokalaca, na moju sramotu ne zna ni o čemu bend peva, a kamoli kakva je vrsta muzike. Ma, bitno je samo da se roka, jel tako? Iskreno, što sam stariji, sve mi to manje smeta, valjda sam otupeo, jebeš ga. Boba se, pred kraj koncerta, popeo na binu, i na moje oduševljenje otpičio par stvari od Eraserhead-a. I mogu slobodno da kažem da je zvučalo fantastično. Potresovci su otpičili svoje, ja sam se super proveo, kao i čitavo društvo, nalili smo se pošteno, što meni baš i nije svojstveno. Bilo je tu još koječega, i sa gazdom oko love, ali da ne smaram sa tim. Jednostavno, sjajno, predobro veče sa drugarima i prijateljima, uz izvrsnu muziku. Šta čovek u ovim godinama može i više da poželi? Recimo, da se tako nešto ponovi, uskoro.
