Naša gospa od mraka
Gospođo, gospođo, video sam je! Video sam je na prozoru kako se besciljno osmehuje dok grad spava!
Varaš se sinko.
Sonja je davno otišla iz moje kuće…
Nastavio sam da je tražim. Bio je mrak. Mrak što je uvek budio uznemirenost i strahove; što je uvek bio nepoznat i crn i uvek je bio sam. Onaj ko noću nikada nije lutao ulicama i bulevarima grada verovatno neće ni razumeti ovu priču. Nikada neće znati da, noću, u pustoj ulici zatvorenih prozora, čovek ne može biti sam. Sećanja; tragovi prošlosti što formiraju senke iza nas; što stoje iza. Praćeni njima mi lutamo, hodamo ispunjeni strahom i osećajem prisustva; i nikad, ali baš nikad, se ne usuđujemo osvrnuti. Da pogledamo u lice prošlosti.
U ulicama sa nama, živela je i ona. Naša gospa od mraka. (Koju smo voleli)
Pomerala se kao senka u ledenom vazduhu noći. U očima je nosila sveću. Na snegu nije ostavljala tragove.
Uglavnom je ona stajala iza nas. Terala nas da se suočimo sa duhovima. Samo mi ne bismo okretali glavu. A znali smo, da nas iza čeka njen osmeh, lepši od svih, dug i proziran. Uzalud. Nismo imali snage.
Bio je to jedan od onih dana kada sam se osećao možda srećan bez nekog određenog razloga. Mirno sam išao ulicama i dremao u hodu. Jesen je bila na svom početku, sunce je bacalo svetlost kroz odavno osušeno lisce kestena.
Bolele su me oči.
Osećao sam se mirno, umorno posle neprospavane noći. Ptice su se čule, reka je bešumno tekla. Grad je bio hladan. Nejasna izmaglica lebdela je u vazduhu; lenjo sam koračao. Bio je ovo jedan od retkih dana kada sam voleo sunce.
Zavlačio sam se po starim dvorištima, razrušenim kućama. Kroz ruine su se probijali zraci. Naslonio sam se na jedan stari zid okrenut reci i dugo, predugo gledao. Nisam osećao ništa. Čuo sam da me neko zove.
Okrenuo sam se.
Stajao nepomičan.
Video sam nju.
A onda sam se okrenuo i počeo da trčim, i trčim. Što pre, ka gomili, uleteo sam u gomilu, pomešao se sa njom, srce mi je lupalo, još uvek sam osećao njen osmeh iza sebe. Te noći se nisam vraćao kući. Sa prvim zracima jutra otišao sam u krevet.
Ceo sledeći dan sećao sam se. I shvatao. Ponovo sam izašao u mrak. Ali.
Bilo je drugačije. Nikoga nije bilo (iza mene). Po prvi put u životu, bio sam potpuno sam.
Užasnut, osvrtao sam se okolo. Praznina. I mrak. Vratio sam se kući.
Velika je nesreća ne moći biti sam, ja nisam umeo da se nosim sa tim. Od tada je tražim svako veće. Izađem u noć, stanem pod svetiljku, posmatram senku i čekam. Niko ne dolazi.
Često smo, inače, išli prijatelji i ja po krčmama. Tada mi se činilo da osećam je osećam. Možda je to bilo zbog ljudi.
Vreme je prolazilo, nisam je našao. Počeo sam da se bavim poslom malo ozbiljnije i uskoro sam postao vrlo zauzet čovek. Nisam više lutao napolju; a i kada bih se našao na ulici sam misli su mi isuviše bivale ophrvane drugim stvarima da bih išta primetio. Ponovo je bilo toplo septembarsko veče. Na terasi sam video nju.
Prišao sam, ponudio je pićem. Rekla je da siđemo dole.
Povela me je, nekuda, ulicama kojima sam i ja nekada davno išao. Odjednom mi je grad izgledao stran. Stigli smo do jedne stare taverne i seli ispred. Konobar je doneo piće. Kroz retko drveće video sam tamnu traku reke. Rekla je:
Nekada davno sve je nestalo u magli i dimu. Sve reči koje su bežale od stvarnosti. Sve reči koje su mazale oči i bivale plasirane u stvarnost. Sve reči sa kojima su ljudi osećali i saosećali.
A ostala su samo osećanja. Nema i večna. Ona su izbrisala i najmanje zrnce vlasti i napravila duhovni mir. Ona su otvorila oči i učinila da se vide sve nepravde ikada učinjene. Izašla su iz čaure i razlila se po svetu. Ušla su u glave i posejala radost, sreću, tugu ili tamu; izrezala slova večnosti. Stvorila su Osećajne. I činilo se da ih ništa neće zaustaviti.
Ali došla su nova vremena i novi ljudi. Oni su izbrisali osećanja iz umova. Isušili su mora, izmestili reke, sravnili planine. Sve prilagodili sebi. I srušili su i najmanji otpor. Zarobili su stvarnost, učaurili je u neprobojne konce i zamazali oči svih onih koji su želeli da shvate. Napravili maglu oko ljudskih duša i veliko nepoverenje među njima, zaveli strahovladu i učinili da ljude preplavi tama.
Čudno. Pustio sam je da priča.
Tražio si me K.. Dugo. Nije me mnogo ljudi videlo do sada. Ne žele da se sećaju prošlosti i dela. Zaboravi sećanja i bićeš srećan, jer ćeš imati samo to ispred sebe. Nećeš više okretati glavu nazad, zaboravićeš mene, priče, istine. Bićeš na dugom, mirnom usamljenom polju. Prijatno sam i bez briga. Zašto ne?
Gledao sam je. I shvatao… sve sumnje sa kojima se nisam želeo suočiti. Sve ovo vreme sam želeo više. Zabranjeni gradovi nestaju u rekama zaborava.
Nastavila je:
Neću vam reci šta je dalje rekla. Otišao sam sa njom.
Iz mračne ulice se ne vidi ceo svet. Pod svetlostima velegrada da. Videćete papirne spomenike, prazan ponos. Poželeti da zaboravite mržnju. Presečete liniju od krive prošlosti, i onih sto su (nam) doneli ništa. Pustiti senke da padnu na njihove puteve…
…i onda ne bude više ničeg.
Grad je lebdeo u lakoj magli. Uzeo je mantil i rukavice i izašao u jednu od svojih uobičajenih noćnih šetnji. Nov stan u centru pružao je na stotine mogućnosti – gomile malih okolnih uličica, bez ljudi, sa bledim svetiljkama i pokojim psom. Puštao bi da ga put nosi, ne razmišljajući kuda, i svako veče otkrivajući nove detalje i nove građevine, tako slične jedne drugima. Često bi zastajao, da osmotri ponešto – gravuru, reljef, ili možda samo ulicu ostalu iza sebe; tako je jednom video posebna vrata.
Prvi ulaz da se razlikovao od ostalih, uramljen drvenim daskama o koje je bila okačena tamno crvena čoja. Iznad je stajao natpis Pozorište ulice Z. Od šest stakala na vratima, dva su bila polu slomljena. Pored je stajao izlog sa repertoarom. Ušao je.
Pod pod njegovim nogama je zaškripao. Paučina je visila sa zidova. Pod slabim sivim svetlom, hodnik je vodio pravo. Po zidovima su visili portreti (barem je on mislio da su bili portreti, bili su toliko zamrljani od vlage i prašine da se sa njih malo šta moglo razaznati). Blago stepenište je zavijalo nadole i pred njim se stvorila sala. Crvene udobne stolice i crvena zavesa, bledo žuti zidovi sa lozama i galerijama, sve je bilo uobičajeno. Začudilo ga je sto nigde nije naišao na blagajnu. Seo je i video. Zavesa je bila u zakrpama. Sa zidova je otpadao malter, svetlost je bila otprilike kao i u hodniku, jedino stolice, crvene stolice, mada je sa njih odisala neverovatna starost, bile su savršeno očuvane i ispravne. Dva reda ispred njega sedeo je čovek sa šeširom čvrsto umotan u svoj mantil. Nagnuo se:
– Izvinite, šta je večeras na programu?
– Psst. Ne uznemiravajte.
Trgao se. Ispod sala koji je skrivao lice osetio je hladnoću. Čovek se vratio u stari položaj.
Prigušeno svetlo je postalo još mračnije. Predstava počinje. Zavesa se lagano razmakla i na sceni se videla noć. Zvezdano nebo u pustoj ulici, i dugačak put napred. Svetlost je dopirala iz prozora, slabo obasjavajući staru okolnu arhitekturu s početka devetnaestog veka. Ulica se u daljini blago zavijala nadesno. Izgledala je tako stvarno.
Potpuno se udubio u prizor. Osetio je hladan vazduh u prostoriji. Jedan detalj, jedan krupni detalj mu je vezao pažnju: Zvezde. Jedino sto je razbijalo realnu sliku. Nije ih u gradu video već godinama. Skoro je zaboravio i da postoje. Pogledao je čoveka ispred. Senke su se izdužile. Čuo je hiljade tihih glasova oko sebe.
Scena se promenila. Muškarac i devojka su stajali na vrhu brda u noći. Dođi ovamo, pozvao ju je. Pred njima se prostirao vidik. Na vrhu brda bili su sasvim sami, i napušteni. (Mnogo je prošlo otkako su krenuli na put – a kraj se još uvek nije nazirao.)
– Tamo, vidiš, tamo, pokazivao joj je.
– Misliš gde je ona šuma?
– Da, tu, samo malo levo. Iza tog pregiba čini mi se da je naš cilj. Izdrži još malo.
– Ionako sam ti rekla da ću te pratiti gde god išli.
– Uvek možeš da odustaneš.
– I ti.
– Da. Hajdemo.
Vetar je bio snažan. Koračali su sami putem, trava se oko njih povijala. Nisu govorili. (Put je na njihovim licima ostavio trag, koji ni on ni ona nisu želeli da skinu.) Stakleni pogled je gledao napred.
Do šume su stigli kada je mesec odavno već prešao svoj zenit. Životinje su ih posmatrale. Put je vodio u mrak. Zakoračili su.
Ponovo su senke postale veće, a vazduh još hladniji. Video je vesala na vetru gde je nekada bila šuma. I ljubav. Ljubav kao krv. Video je pad, i ugašeno svetlo. Usamljenog čarobnjaka, i devojku na litici. Čoveka koji je hteo da bude jači od smrti. Propast ideala. Razgovore i čekanja. Traženja. Polako, scena se vraćala na prvobitno stanje.
Povezivao je. Nije ovo bilo slučajno pozorište senki, senke su mrtvi, mrtvi za ovaj svet (i taj čovek ispred njega je mrtav), zaboravljene duše koje pohode pozorišta u koja su i skitnice odbile da uđu. Užasni miris napuštenosti oseća se u njima. Svako može ući u ta pozorišta, ali ne žele ljudi da stupe u dodir sa tim svetom, koji su pokušali da zaborave. A duše, na pozornici, žele da ostanu na svetlu, ne žele da budu sami, zaboravljeni. U smrti je sve gotovo.
Scena je ponovo bila postavljena kao na početku. Razmaknuta zavesa, i ulica koja je u daljini blago zavijala na desno. Ustao je i zakoračio na scenu. Put je vodio u beskraj.
Na litici
Uvek je stajala na litici, ispod je bilo more, udaralo o stenje; saginjala se i uzimala prašinu u obe ruke, onda je puštala da je razvejava vetar. I to se stalno ponavljalo, iznova i iznova, stalno bi se mogla videti u cik zore, na litici, sa prašinom u svojim rukama koju bi odmah zatim razvejao vetar. Svakog jutra ona bi se budila rano i ne misleći ni na šta, pogleda uprto u daljinu, prašina bi se razvejavala u njenim rukama na vetru. Godine su prolazile, a vreme kao da je stajalo.
A onda, jednog jutra, uzela je prašinu u ruke, ali se prašina nije razvejala. Niti su joj kosa i haljina kao ranije lebdele na vetru.
Jer vetra nije bilo.
Osvrnula se oko sebe. Više nije bilo poznatog predela, planina iza nje beše nestala; umesto nje stajala je ogromna gusta šuma; livada je opustela, na njoj nije više bilo cveća, stene su se pretvorile u prah, vazduh je postao teži.
Zatim je videla reku životinja, planine kako kreću na put, i kako one najslabije zaostaju i ostaju pored puta. Iznad nje ptice su odlazile nekuda. I ljudi su otišli. Stajala je sama.
Onda je i ona nestala. Vetra više nije bilo. Samo tišina. I ona je nestala bez traga i ceo kraj je opusteo. Mesto je postalo mrtvo.
Dva dana kasnije ribar je izronio dugu crnu ešarpu iz reke.
Na raskršću
Bila je duboka noć. Lutao je po ulicama, gladan. Nije pamtio kada je jeo poslednji put kao čovek. Pre rata bio je inženjer jedne državne fabrike, sa solidnom platom, ženom, bez dece. Nije bio mobilisan zbog radnog mesta – stručni kadrovi bili su neophodni u tim vremenima.
U drugoj godini rata, kada mu je žena umrla, preselio se u stan na periferiji grada. Godinu dana kasnije, prilikom jednog bombardovanja, fabrika u kojoj je radio sravnjena je sa zemljom. Ostao je bez posla, i ubrzo je otišao na front.
Po završetku rata, kada se vratio u grad, u svojoj kući je zatekao potpune strance, izbačen je na ulicu. Kasnije su mu dali nešto novca, primorali da potpiše ugovor o prodaji kuće, u nju se uselio neki general, šta li. Kao podstanar time se izdržavao nekoliko meseci, pokušavajući da nađe posao, bezuspešno. Ekonomska kriza koja je zahvatila zemlju obezvredila je i ono malo novca što mu je preostalo, a dodatnih prihoda nije bilo.
Sada je živeo po napuštenim opštinskim stanovima, dok ga policija ne bi izbacila iz njih. Zapušten, neobrijan dugo, vucarao se stalno noću po gradu kao i gomile drugih – u potrazi za hranom i toplotom.
Tako ga je zatekla i ova noć. Celog dana padala je kiša, gazio je po baricama na putu, ne primećujući ih. Glava ga je bolela. Mislio je o ženi, o danima koji su prošli, o životu koji ne služi više ničemu. Želeo je više od svega da zaboravi sve, da se probudi kao neko drugi. Ponovo je želeo da živi.
Mesec je sijao.
Kiša je ponovo počela da pada. Samo njemu je već bilo svejedno. Nalazio se u opustelom delu grada – svi radnici su odavno spavali. Poče da ga prožima nelagodnost. Trebao je društvo za razgovor, bilo kakvo. U daljini je čuo lavež.
Nije ni primetio da je došao do glavne raskrsnice. Oslonjen na banderu stajao je čovek. Prišao je da ga pita za cigaretu. Čovek je podigao glavu.
Činilo mu se da takvo lice vidi po prvi put u životu. Upale oči, duboko u lobanju, užasnog, uznemirujućeg sjaja. Mršava i visoka figura, nosio je šešir na glavi. Mantil mu je dosezao asfalt, imao je crni džemper i nosio šal. Počeo je da govori:
– Teško se sreće neko u ovo doba. Retko se prolazi ovuda. U slučaju krajnje nužde, uglavnom, ovo je prečica do mnogih mesta.
– Zapravo, ja i ne idem nigde. Nemam gde. Sam sam.
– Nije dobro biti sam. Ne toliko. Samo mislim da to već znaš.
– Pitao sam te samo za cigaretu!
– Izvoli.
Šibica je bljesnula, i, u trenutku, učinilo mu se da je čovek imao crvene oci. Od plamena, pomisli.
– Pa, zašto si onda ti ovde sam?
– Čekao sam tebe.
Tišina. Kiša.
Pogledao ga je u oči:
– Mene?
– Da.
Čovek se u trenutku grohotom nasmejao, i odmah ućutao.
U daljini je zalajao pas.
Zašto mene?, upitao je.
Čovek je ćutao.
Ponovo je tišina pritiska trg. Nije se čuo ni pas, ni vetar. Osećao je vatru u grudima.
– Nemam novca. Možeš da proveriš.
– Znam.
– Pa šta želiš onda?
– Došao sam da to pitam tebe.
– Ne razumem.
– Znaš li koliko je ljudi ove noći u istom položaju poput tebe? Znaš li koliko njih još imam da sačekam? Ne pravi se glup.
– Znači… ti si .. došao po mene?
– Ne, budalo. Druga dama radi taj posao. I daleko je ona od tebe, ni ne možeš zamisliti koliko. Došao sam da ti ponudim dogovor.
– Da.
– Šta bi sada najviše želeo na svetu?
– Krov i hleb, recimo.
– I?
– Mnogo toga. Posao, slavu. Osvetu.
– Otkupiću ti staru kuću, za početak.
– Želeo bih to da vidim, zaista.
– Ne brini, taj general je moj veliki dužnik, reče smeškajući se. A i neće mu biti loše bez nje. A mogao bih ti i dati i dobar posao, bez problema.
– A, zauzvrat, tražiš…?
„- Oh, ništa posebno, šta god imaš.
„- Nemam ništa“
„- Ne, ne. Uvek nam ostaje nešto – čovek nije rođen da ne poseduje. Samo mi trebaš ponuditi.
– Daj mi dokaz da je tako. Zašto bih ti ja verovao uopšte?
– Pa i ne moraš. Nije ni vazno. Možda ćemo se sresti jednog dana ponovo.
Okrenuo se i pošao.
– Stani! Stani, ne idi! Daj mi malo vremena!
– Nije mi to običaj, ali, neka ti bude. Dođi sutra na ovo isto mesto, tačno u ponoć. Čekaću te.
A onda je nestao u mraku.
Fridrih je stajao dugo. Ukočen, nepomičan. Kroz glavu su mu ponovo promicale slike iz života – kakav je bio nekad. Zapravo, ovo sad, i nije se moglo nazvati životom. Skoro da mu ništa nije ostalo, i zašto onda i to ne bi predao, za nekoliko godina u miru i slasti. Ionako se navikao na mučenja. Put ga je lagano vodio preko mosta. I šta sad, iskušenje je ionako preveliko. Ubeđivao je sebe da se vrati na raskršće, da prihvati sve uslove. Samo, nešto mu nije dalo. Ono sto je povratkom trebao da izgubi, upotrebljavalo je poslednju snagu da ostane, da se spasi. Kao vođen nevidljivom rukom, popeo se na ogradu. Čuo je vriske, buku još par trenutaka. A onda je sve zaćutalo.
* * *
Sledeće večeri, usamljeni čovek je stajao na trgu. Svetlost je padala na njegovu crnu odeću, oči su mu sijale u mraku. Vreme je prolazilo.
Začuli su se prvi petlovi. Čudan osmeh mu je zatitrao na usnama. Zatim je sa poslednjim obrisima tame nestao i on.
Na vrhu brda stajao je usamljen čarobnjak
Na vrhu brda stajao je usamljen čarobnjak. Bio je u dubokom snu, dugom. Legenda je govorila da će se probuditi onoga dana kad zasija sunce; ali sunce je često sijalo od tada a on je spavao još uvek. Visok, uspravan, prekrštenih ruku. U očima nije imao zenice.
Govorilo se da je on u davna vremena imao veliku moć, neprevaziđenu. Uživao je sve počasti koje je jedan čovek njegovog reda mogao imati, kao najcenjeniji i najveći. Život mu je bio dug, duži nego što inače zaslužuju obični smrtnici, i otkako se prvi put pojavio u svetu svakog jutra se peo na to brdo i gledao prizor oko sebe. Posmatrao je tu promenu, kao čovek za sva vremena. Nejasna je priča o tome šta je video tog jutra, ali narod pamti da sledećeg dana sunce nije izašlo. Ni sledećeg ni onog posle njega. Bili su to dani straha, kada se ne izlazi iz kuće i ništa ne pita. Prošlo je neko vreme, i kada se magla razišla, sa svojih prozora svi su ugledali staru priliku čarobnjaka kako stoji. Samo je ovaj put bio drugačiji.
U njegovim očima nije bilo zenica. Bio je hladan i mračan. Ljudi su govorili o velikoj nesreći (kao i uvek u zla vremena), velikoj magiji. Govorili su da čarobnjak nije mrtav, i da stoji tu čekajući sunce da izađe ponovo; govorili su da je on sebe svojom čarolijom zatvorio u kameni kavez na vrhu brda. I to je bilo tačno.
Sunce je otišlo tada daleko od njega. U ta loša vremena čak ga ni on nije mogao videti. skamenio se tu sa namerom da mu ponovo dođe. Čekao je tako dugo, čekao. Stopio se sa svojom maskom. Zašto se i pomerati, vraćati nazad u svet, ko zna, možda sunce neće ni izaći. Izgubio je svaku volju.
Čekajući Sunce.
Dolina
Na prostranu dolinu je padala noć. Govorilo se da je u proleće prelepa. Svejedno, sada pod snegom, na njoj se ništa nije primećivalo.
* * *
Bila je kasna zimska noć. Vraćao se sa dugog puta i žurilo mu se da podigne nagradu. Poslodavac nije žalio novca, a i zašto bi. Ti papiri su mu bili veoma potrebni, za neku od brojnih ucena verovatno. Samo on baš i nije mario mnogo. Hladnoća mu je prodirala u kosti. Možda sam ipak trebao da ostanem u krčmi, mislio je, ali i ovako kasnim. Spremala se oluja.
Vetar je zavijao. Umotan u šal jahao je kroz noć. Da barem nije bio sam… Pre nego što je krenuo na put, rekli su mu prijatelji da ni slučajno ne prolazi tim krajem pa makar i kasnio dosta, i da zaobilazi sela i usamljene kolibe. Mislio je da su glasine neosnovane, ali ipak se nelagodno osećao tu. U daljini se video blesak vatre. Žurio je da se skloni iz tog čudnog pejzaža, ali mu mećava sada i nije ostavljala neki izbor. Uputio se ka svetlosti.
Ušao je dublje u šumu.
Senke su oko njega igrale. Crveno svetlo mu je stalno bilo pred očima. Kao da ga je posmatralo. Čuo je strahovit smeh za trenutak, a onda ponovo samo tišinu.
Vatra je postajala jača. Video ju je, na proplanku ispred nekog sela. Samo, nije bilo ljudi. Nigde. Prišao je. Turobna tišina je pritiskala mesto. Poželeo je da vikne.
I tada, odjednom, sve se ugasilo. Sve je nestalo: i proplanak, i selo, i vatra. Zavrištao je. Plameni krug se stvorio oko njega, konj se propeo i zbacio ga u sneg. Ponovo je zavladao mrak, čuo je samo topot kopita koja se udaljavaju. Čuo je glasove. Uzalud je pitao ko ide.
Kada se probudio, bio je paralizovan. Nije mu trebalo dugo da shvati da je to od konopaca. Bio je privezan za jednu stenu na istom onom proplanku od malopre, i dalje sam. Mećava je besnela oko njega, nije se videlo ništa. Vikao je, drao se, a sve je nosio vetar. Ponovo je video svetlost, samo ovoga puta hladnu. Odblesak oka, ili noža možda? Video je mesec kroz oblake. Pustite me, vikao je, pustite! Moram stići na vreme! Neću da ostanem ovde, pustite me! Čuje li iko! Hladnoća ga je još više obuzimala. Odvratna bespomoćnost. Osetio je jak bol. Onesvestio se.
Otvorio je oči ponovo, malo kasnije. Još uvek je padao sneg i još uvek je bio privezan za istu stenu. Nije više bilo ni drveća oko njega, samo duga bela čistina. Otimao se, zapomagao, ništa nije pomoglo. Gde sam do đavola ja? pitao se. Obednom, kao da su se nevidljive ruke stvorile oko njega. Počeo je da se guši. Čulo se zavijanje.
* * *
Mećava je preko doline besnela sve jače. U nepreglednom belom snegu ležala je mrlja. Možda je nekada bila čovek. Pažljivo istraživanje, svejedno, nije pokazalo ništa.
Običan dan
Bilo je kasno popodne. Na vestima su javljali o mogućim protesnim okupljanjima u gradu. Ugasio je televizor i otišao u kuhinju. Napravio je kokice, otvorio pivo, pustio kasetu malopre uzetu iz video kluba i zavalio se u fotelju.
Deset minuta potom začuo se žamor gomile. Ispod njegovog stana u centru grada narod se skupljao. Uskoro je otpočeo i protesti miting. Ovo je bila bogata zemlja, naša zemlja, a pogledajte gde smo dospeli, grmeo je govornik. Zar svi još uvek moramo slušati jednog moćnika!? Ne! Došlo je vreme da to promenimo, došlo je novo vreme…! Spoljašnji zvuci nadglasavali su zvuke televizora. Nezadovoljan, okrenuo je broj telefona i besno rekao ne mogu da gledam film! da bi zatim stao na prozor. Nije prošlo ni pet minuta, a začule su se policijske sirene. Specijalni uniformisani odredi navalili su na sve sto im se našlo na putu. Tukli su, ubijali, hapsili. Blokirali su sve prolaze i bekstva nije bilo. Nekoliko najsrećnijih sklonilo se po haustorima i podrumima okolnih zgrada (ali to je samo odgodilo istražni zatvor, kada se vrate kucama, za noć-dve doći će i po njih), ostali su bili prepušteni egzaltiranim specijalnim jedinicama. Rafali su očekivali kroz noć, pod uličnim svetiljkama odvijala se tragedija iz jednog čina, ljudi su počeli da mole za milost, ali zveri nije mogao niko zaustaviti.
Za pola sata sve je bilo gotovo. Beli spomenik na Velikom trgu je postao crven. Krv je plivala gradskom kanalizacijom, plivala je ulicama, padala je kiša, ali ništa je nije moglo sprati. U njegovom stanu zazvonio je telefon. Možete nastaviti da gledate film, rekao je glas. Zadovoljan je uključio televizor. Javljali su o hiljadama mrtvih, desetinama hiljada zatvorenih, neverovatnom, istorijskom bilansu današnje borbe. Na licu mu se pojavio smešak. Otvorio je još jedno pivo, seo u fotelju, i na daljinskom upravljaču ponovo pritisnuo plej.
Hotel Palace
Sa svoje terase gledao je u natpis Hotel Palace. Ceo gradski život delio se na onaj u tom hotelu, i van njega. Dok su se u luksuznim salonima odvijale zabave bogataša, napolju, kraj zabave bi čekali obični ljudi, da bi umolili ugojene lutke za koru hleba.
Raskošni natpis stajao je iznad oronule fasade, oljuštenih zidova i polomljenih prozora. O konopcima se sušio veš. U betonskom dvorištu ispod, oko šupljih korita za vodu, trčala su deca.
U tim stanovima živelo je osoblje hotela. Bili su sa unutrašnje strane, nevidljivi javnosti. Spolja, svetla su blještala. Blistava fasada udarala je u oči, vezivala za sebe čežnjive poglede onih koji su ostajali napolju. Mnoga deca, maštala su o tome da jednog dana prekorače prag veličanstvene građevine. Malo njih je ispunilo tu želju.
On je bio projektant zgrade. Taj stan je dobio kao zaslužni građanin još u vreme poslednjeg predsednika, kada je hotel završen. Bilo je čudno što je posao dobio mladi arhitekta tek izašao sa fakulteta, ali zaista je njegov predlog bio najbolji, i sasvim je odgovarao predsednikovoj ideji urbanističkog uređenja zemlje. U planski izrađene okolne zgrade, useljeni su zaslužni građani, i jedan stan je dobio on.
Poslednji predsednik je bio sposoban i dobar, ali i našao se na svom mestu u pogrešno vreme. Uzlazeća ideologija o prestanku vlasti i apsolutnoj slobodi, gde bi se svako vladao u skladu sa svojim moralnim načelima, bez vladajućeg sistema, kulminirala je dve godine nakon toga; svaka vlast je zbačena, izbori se više nisu raspisivali, raspuštena je skupština, policija, vojska i pravni zakoni. I sam je učestvovao u toj revoluciji. Ljudi su dobili potpunu slobodu.
Međutim, svaku ideologiju unišava ljudski faktor, čak i kada se stvore idealni uslovi da se ona ostvari. Bez obzira na zanos većine, grupa onih koji su odbili činjenicu da u životu postoji više od pukog materijalizma, a zatim i da je moguće svima da poseduju mnogo, i dalje verujući i priznajući jedino vrednosti starog društva, ostrvila se poput ajkula na bogatstvo koje je samo čekalo da ga neko uzme. I dok su svi smatrali moralnom obavezom da kroz rad obezbede sebi i svima život, oni su bestidno ubirali plodove tog rada, izdvojili se i počeli da ističu svoju posebnost u svetu. Sve se veoma brzo razvijalo i razdvajalo na dva sveta. I sve bez ikakvog otpora.
Ostale su slike luksuznih kola i čežnjivih pogleda uperenih ka njima. Da li su ljudi patili što i oni odmah nisu prigrabili bogatstvo koje im se pružalo? Zašto nisu sada pokušali nešto da učine? Mirenje sa sudbinom oduzima svaku nadu. Prohvatili su sebe kao nižu klasu i, mada ih je bilo mnogo više, a nije bilo ni policije ni vojske, nisu napali izdvojene i pokušali da vrate svoj ideal. Klasna podela je duboko ukorenjena u ljudima, pa makar oni bili bez pravnih stega. Jednakost je jednostavno, u bilo čemu, nemoguća (uostalom i psihologija je pokazala da dva ista karaktera ne postoje). Sloboda se pokazala najvećim sistemom od svih. Slobodan ih je (ponovo) prodala.
Sada su jedni beznadno prosili ispred Palasa, drugi orgijali unutra misleći da imaju život.
On je sve to posmatrao sada, gledajući u svetla Palasa sa jedne, i sive fasade sa druge strane. Voda je kapala sa mokrog veša. Pogled mu se izbubio u nebu.
Posečena bašta
Stajala je sama u centru doline koju je opet okruživala šuma. U njenoj sredini bilo je brdo staro koliko i ona sama. Po njoj je, otkako postoji, hodala velika devojčica koja ne stari.
Ona se brinula o bašti izolovanoj od vremena. Bila je sama sa njom. Niko nije prolazio kroz šumu ni preko doline. Svojom rukom negovala je biljke bašte, sa njima je izlazila u dan.
Ali jednog dana grupa žestokih konjanika bez poznavanja i osećaja za sveto, upala je u baštu. Videla je da dolazi i trebala je pobeći, ali je ostala nadajući se da će ih uveriti da mirno nastave put. Njihove sablje su blještale na suncu. Bašta je nestajala. Zaštitnicu bašte su obesili na velikom drvetu. Onda su u smehu otišli dalje.
I tu je kraj. Nestala je jedna harmonična celina koju ne ruši vreme; ideja lepote, onoga što čini svet i što se ostavlja u nasleđe. Nestala je i mala baštovanka. Nije ostalo više ništa. Sve je stalo. Na mestu nekadašnje bašte sada je bio samo vetar. I ljubav. Ljubav kao krv.
Igra duhova
Te noći, kroz maglu, pažljivi posmatrač (nažalost, takvih nije bilo) mogao je videti obrise što su sedeli na vrhovima starih zgrada. Još jedna igra duhova je bila u toku.
– Jesmo li svi tu?
– Nedostaje M.
– Opet. Budala, ne može da se odvoji od onog zamka.
– Ma više i ne obraćaju pažnju na njega. Mislim da mu je samo dosadno pa iz navike izvlači trikove koje može i malo dete da uradi.
– A mi kao ne treba da osećamo dosadu.
– Glupa priča da je ona svojstvena samo ljudima. A nama još gore nego njima.
– Pa uostalom zato smo i ovde; malo popričamo, smislimo šta ćemo noćas…
– Ima li neko neku ideju?
– Neka deca dva bloka odavde prizivaju duhove…
– Aj, bre, pa dosta mi je toga. Prošli put umalo nisu požar izazvali.
– Pa šta onda?
– Šta je u pozorištu?
– Čekaj, imam repertoar ovde…
– Primećujete li da više nemamo tema za razgovor?
– Pa posle sedamdeset godina, valjda nam je dosta:)
– Zar je već toliko prošlo; vreme prosto leti…
– Samo što sada ne znači ništa. A sećaš se kako nam je na zemlji bilo krivo?
– Nekada mi je čao i žao kad se setim tih dana.
– Jeste. Sada nas se niko i ne seća.
– Osim kad pročita neko ime u knjizi…
– Ne računajući onih par zaluđenika koji nam svake godine zapale po neku sveću!
– Samo se cerekajte, ipak je usamljeno ovako. Mada nije ni loše što niko ne obraća pažnju na nas.
– K. smrt dolazi sa zaboravom, ne kada te sahrane!
Kratko su ćutali. Onda je opet K. rekao:
– A jesi li pogledao šta je u tom pozorištu?
U lakoj magli
Uzeo je mantil i rukavice i izašao u jednu od svojih uobičajenih noćnih šetnji. Nov stan u centru pružao je na stotine mogućnosti – gomile malih okolnih uličica, bez ljudi, sa bledim svetiljkama i pokojim psom. Puštao bi da ga put nosi, ne razmišljajući kuda, i svako veče otkrivajući nove detalje i nove građevine, tako slične jedne drugima. Često bi zastajao, da osmotri ponešto – gravuru, reljef ili možda samo ulicu ostalu iza sebe; tako je jednom video posebna vrata.
Prvi ulaz da se razlikovao od ostalih, uramljen drvenim daskama o koje je bila okačena tamno crvena čoja. Iznad je stajao natpis Pozorište ulice Z. Od šest stakala na vratima, dva su bila poluslomljena. Pored je stajao izlog sa repertoarom. Ušao je.
Pod pod njegovim nogama je zaškripao. Paučina je visila sa zidova. Pod slabim sivim svetlom, hodnik je vodio pravo. Po zidovima su visili portreti, (barem je on mislio da su portreti, bili su toliko zamrljani od vlage i prašine, da se sa njih malo šta moglo razaznati). Blago stepenište je zavijalo nadole i pred njih se stvorila sala. Crvene udobne stolice i crvena zavesa, bledožuti zidovi sa ložama i galerijama, sve je bilo uobičajeno. Začudilo ga je što nigde nije naišao na blagajnu. Seo je i video. Zavesa je bila u zakrpama. Sa zidova je otpadao malter, svetlost je bila otprilike kao i u hodniku, jedino stolice, crvene stolice, mada je sa njih odisala neverovatna starost, bile su savršeno očuvane i ispravne. Dva reda ispred njega sedeo je čovek sa šeširom čvrsto umotan u svoj mantil. Nagnuo se:
– Izvinite, šta je večeras na programu?
– Pssst. Ne uznemiravajte.
Trgao se. Ispod šala koji je skrivao lice osetio je hladnoću. Čovek se vratio u stari položaj.
Prigušeno svetlo je postalo još mračnije. Predstava počinje. Zavesa se lagano razmakla i na sceni se videla noć. Zvezdano nebo u pustoj ulici, i dugačak put napred. Svetlost je dopirala iz prozora, slabo obasjavajući staru okolnu arhitekturu s početka devetnaestog veka. Ulica se u daljini blago zavijala nadesno. Izgledala je tako stvarno.
Potpuno se udubio u prizor. Osetio je hladan vazduh u prostoriji. Jedan detalj, jedan krupni detalj mu je vezao pažnju: Zvezde. Jedino što je razbijalo realnu sliku. Nije ih u gradu video već godinama. Skoro je zaboravio i da postoje. Pogledao je čoveka ispred. Senke su se izdužile. Čuo je hiljade tihih glasova oko sebe.
Scena se promenila. Muškarac i devojka su stajali na vrhu brda u noći. Dođi ovamo, pozvao ju je. Pred njima se prostirao vidik. Na vrhu brda bili su sasvim sami, i napušteni. (Mnogo je prošlo otkako su krenuli na put – a kraj se još uvek nije nazirao). Tamo, vidiš, tamo, pokazivao joj je.
– Misliš, gde je ona šuma?
– Da tu, samo malo levo. Iza tog pregiba. čini mi se da je naš cilj. Izdrži još malo.
– Ionako sam ti rekla da ću te pratiti gde god išli.
– Uvek možeš da odustaneš.
– I ti.
– Da, hajdemo.
Vetar je bio snažan. Koračali su sami putem, trava se oko njih povijala. Nisu govorili. (Put je na njihovim licima ostavio trag, koji ni on ni ona nisu želeli da skinu). Stakleni pogled je gledao napred.
Do šume su stigli kada je mesec odavno već prešao svoj zenit. Životinje su ih posmatrale. Put je vodio u mrak. Zakoračili su.
Pono su senke postale veće, a vazduh još hladniji. Video je vešala na vetru gde je nekad bila šuma. I ljubav. Ljubav kao krv. Video je pad i ugašeno svetlo. Usamljenog čarobnjaka i devojku na litici. Čoveka koji je hteo da bude jači od smrti. Propast ideala. Razgovore i čekanja. Traženja. Polako, scena se vraćala na prvobitno stanje.
Povezivao je. Nije ovo bilo slučajno pozorište senki, senke su mrtvi, mrtvi za ovaj svet (i taj čovek ispred njega je mrtav), zaboravljene duše koje pohode pozorišta u koja su i skitnice odbile da uđu. Užasni miris napuštenosti oseća se u njima. Svako može ući u ta pozorišta, ali ne žele ljudi da stupe u dodir s tim svetom, koji su pokušali da zaborave. A duše, na pozornici, žele da ostanu na svetlu, ne žele da budu sami, zaboravljeni. U smrti je sve gotovo.
Scena je ponovo bila postavljena kao na početku. Razmaknuta zavesa, i ulica koja u daljini blago zavijala na desno. Ustao je i zakoračio na scenu. Put je vodio u beskraj.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
