U vreme kada nismo znali nos da obrišemo i dok su urbaniji likovi otkrivali nove pravce, za razliku od nas seljaka koji smo jeli pačija govna i slušali metal i punk, svirali u Eraserheadu neki kalifornijski orijentisan zvuk sa uplivima šumadijske trojke, Proces je stasavao u ozbiljan bend.
Sećam se kao da je juče bio taj Urban Demo fest II, decembra 2000. godine, gde svirasmo mi i neki tamo bend „neinventivnog“ imena (za neznalice, 80-ih je Proces bio sinonim za fenomenalan angažovani punk bend iz Subotice, sa početnih talasa tog pravca u SFRJ). E, čim su zaduvali u te trube, bilo je jasno da mi ne treba da pobedimo na festivalu, već Nišlije; ili Makao, fenomenalan reggae bend, koji danas svira house muziku. No, ishod verovatno neki znaju – Rare. No comment!
Eto, sa UD festa II jedini koji su opstali su oni. Eraserhead je status quo, Rare, takođe, Makao preorjentisan… svi ostali su odavno na dnu mora. Pa u neku ruku, ma koliko pristrasan bio, možda je ovako najbolje. Sada bar znamo ko je pobednik i koliko se Universal music zajeb’o što nije uložio u bend.
Priču nastavljam varnicama iz skorije prošlosti i vraćam vas na prošlogodišnji Bombshell fest, gde sam se silno obradovao što ću opet videti momke, na koje sam iskreno baš zaboravio. Mi uradismo tonsku probu, onako poletno, zazvučasno dobro, ali samo do sledećeg momenta kada se Proces popeo i objasnio da muzika nije drž-nedaj, već tu postoje neke žice koje se pritisnu i dobiješ pesmu 😉 Odmah ja tražim revanš. Ovo je baš bilo mučki, s leđa i zasvirasmo mi zajedno na njihovom domećem terenu. Povedemo mi sad našeg keca iz rukava, našeg trenera, al’ oćeš. Zaboravili smo da treba da pritisnemo žice da bi dobili ton 🙁 Jbg.. ishod 2:0, Proces vs. Potres, oni idu dalje.
Pa ako mislite da ću iskoristiti nesmotrenost protivnika i sada zabiti poen, grdno se varate. Ja igram fer-plej i priznajem protivničku nadmoć. Bend ima dva albuma. Jedan davnih dana (mislim 2003) izdat za makedonski Lithium Records i zove se po istoimenom hitu „Dušanovom ulicom“, pravom pravcatom himnom, uverih se u niškom klubu „Na pravnom“. MySka pesma je album kakav se Srbijici gorkoj-grudi nije desio još od albuma Novembra, „Bluz južne pruge“. Možda i nije neki reper, ali eto došlo mi je da pomenem još jedan kvalitetan bend sa tog plodnog podneblja.
Ono što odmah primetite je izuzetno nizak nivo snimka, što je u današnje vreme budženja RMS-a na -8dB-a vrlo pohvalno. Mislite da lupetam, pa probajte da odvrnete volume nekog stranjski „nabudženog“ snimka i MySke pesme… efekat determinišite sami. Možda su to i sasvim slučajno uradili, jer ima toliko „repova“ koje je producent morao da primeti i malo prečešljati snimak. Deluje malo brzopleto i nezainteresovano. Savršen bas, školovan na jazz akademiji u Gratzu, profesorska duvačka sekcija, odlično godinama uigravani vokali Milana i Velje, i prikrivena virtuoznost gitaroša Nikole, prosvirani fenomenalno zreli tekstovi govore mnogo više nego što ja ovde mogu napisati, a da to internet može izdržati.
Da se vratim na Bombshell tonsku probu i pesmu koja nas je oduvala sa stejdža, „Rio“. Pravi dragulj! Pravi, pravcati uticaj nemačkih ska-ložana. E sad, tu ide moja osveta koju ću kaliti na vama. Nećete u playlisti čuti ovu pesmu, već fenomenalnu reggaeom oplemenjenu pesmu „Cipele“. Setim se ponekad, dok blenem u plafon kako bre to uživo zvuči. K’o kuća!
Predlažem da pribavite MySku pesmu čim pre. Ne pribojavajte se plime kvaliteta kojaće vas zahvatiti na prvo slušanje.
