Dva matora britanska pank benda, dve svirke na dva kraja Evrope u dva kultna kluba u drugom mesecu prestupne 2024. g.
Zašto bih uopšte spajao 2 koncertna izveštaja u jedan pisanjac, izuzev sopstvene lenjosti, rekli bi zlobniji. Naravno da ima i lenjosti, a takođe imaju i dodirnih tačaka po kojim se mogu komparirati mimo iste države iz koje izvođači stižu. Krenimo lagano jer već smo u docnji. Godine 1986. Peter And The Test Tube Babies postoje već osam godina i klize u najplodniju deceniju njihovog rada od te godine izdate „Soberphobia“ do „Supermodels“ devet godina kasnije i nakon toga? Paaa, manje – više ništa značajno nisu objavili, što se tiče celih valjanih studijskih izdanja. Dogodine je to okrugo trideset godina, bome finiji deo karijere. Te iste 1986. godine se osniva Snuff i od prve decenije postojanja do dana današnjeg, nema decenije u njihovom radu, a da nije u njoj upisano barem jedno spomena vredno izdanje. Jasno, i bez pominjanja, podrazumeva se da su i jedni i drugi najslabija izdanja imali u poslednjoj deceniji, s tim da pod tim terminom, u slučaju PTTB, mislim i na koncertne nastupe. To bi bilo redovno poređenje bendova, a u surfovanju po netu pripremajući se za intervju sa Snuff, dođoh i do nepotrebne trivije koja ih povezuje, a koju ću ovde sa ogromnim zadovoljstvom da podelim. Sergej Rahmanjinov, pijanista i kompozitor klasične muzike, čije se ime navodi u nazivu (za sada) jedinog Snuff akustičnog albuma je preminuo baš 17. 2, kad su Peteri (za sada) poslednji put nastupili u Novom Sadu.
PTTB – 17. 2. 2024, SKCNS Fabrika, upad (ko je čekao poslednji čas) 1.700,00 rsd
Bio je praznični, duži vikend, vraćao sam se iz Đarme i taman stižem da uđem, uzmem pivo i pozicioniram se, kad eto glavnog benda na bini u 22h i par minuta. Glavnog, jer je pre njih, kao opening bend nastupao bend čijih sam najviše nastupa propustio baš zato, i samo zato, jerbo uvek sviraju na početku. Da paradoks bude veći, nikad nisam nigde ni na momenat ufatio Fiskalni račun, a da tu bilo šta škripi. Uvek je i bend i nastup i prateća atmosfera na nivou, bilo da je u pitanju Pozorišni klub u Bečeju, bilo Explosive stage na Exitu. Zato sam naknadno morao na BTS You tube kanalu da potražim Fiskalce od te večeri. Znam da se to ne komentariše i nije isto kao na licu mesta, al’ moram da primetim da je numera „Bol“ na snimku imenjaka mi Necića na tom sveukupnom nivou, da sam bio tamo, još bih i više strepeo od mogućnosti da PTTB mogu da zazvuče klimavije, nego što se sa zebnjom pribojava manji deo prisutnih. Zašto manji deo prisutnih? Zato što se po poseti odmah videlo da veći broj prisutnih čine ljudi koji prema Peteru imaju odnos kao verski fanatici. Bitno je da je on tu, a nije bitno u kojoj postavi, ni da li je ta postava imala znatno veći broj popijenih pića po članu, nego broja proba na kojima je bio isti član, ni da li je tu originalni gitarista Del jer samo sa njim su PTTB Peteri (te je sa ove distanice i srećan splet okolnosti što nije bio u postavi na nastupu 2007. na Trgu slobode, moguće da bi posetioci u ekstazi i spomenik Miletiću nehotice srušili), ni kakav je zvuk, ni koliko je od poslednjeg susreta sa Peterom na obimu dobio njegov struk, ni da li još uvek nosi tu poludizelašku kresticu i maskirne bermude, te tako deluje kao punxi iz Ratkova koji su se pre tridesetak godina mogli videti na tri ključne tačke njihovog bitisanja u gradu: Mašinska i Elektrotehnička škola, te međumesna autobuska stanica, ni još gomilu stvari… Što se postave benda tiče, upisuju još jedno izdanje bez Dela, a sa Andyjem na gitari, koji je u različitim inkarnacijama benda znao da bude i basista. Na ovim nastupima, u okviru kojih su došli i do Fabrike, basista je iz English Dogsa na nekadašnjoj Traperovoj poziciji. U toj i takvoj 753. postavi Peterovih beba kreću sa sjajnim odabirom pesama za start i tako šibaju do samog kraja. Nakon početnog trilinga pesama, već sam bio u fazonu vredelo je doći, kajao bih se da sam preskočio da ih osmi ili deveti put pogledam. Nisam siguran da li sam ih gledao 2019. na Exitu jer ako i jesam, taj nastup je daleeeko iza nastupa Spermbirdsa na istom festivalu. Da budem pošten, do poslednje četvrtine je to bilo ljudski odrađeno, a onda sa numerom „Maniac“ kreće nešto što je meni nedopustivo za bend te reputacije, neki kretenski eho koji je bio najpribližniji zvuku, kao kad bi uhvatio da tučeš poklopcom po nekoj ogromnoj šerpi ili vojničom kazanu. Još se to, taj nazovi efekat, prelije i u narednu stvar „Banned From The Pubs“. Tu nije reč o pojedinačnom ekscesu, već se do kraja nastupa pojačava i broj mikrofonija te samim tim buši kao alatom Unior sa kojim je majstor i juniuor (za bend koji sam vrteo beskrajno u devedesetim je najlogičnije da se prisetim i reklame iz Maksovizije) poslednje minute nastupa. „Shake My World“ za kraj prvog bisa je pun pogodak, momenat koji mi je možda i najviše prijao. Posmatrajući Petera kao sporiju zadihanu lopticu i kao veći kolač salenjak, mislima mi prođe i to da u „Shake My World“ se kroz stihove provlači i slika koja bi mogla da bude i idealan scenario za njegov, nadam se što kasniji odlazak sa ovog sveta, sedi u stolici lagano rola džoint, a opet u prvoj pesmi na bisu „Elvis is Dead“ i konstantnom nalivanju šećerlemama cidera izgleda da je verovatniji scenario Peterovog fajronta, sa sve mukom na kraju da ni u raj ne biva da uniđe jer je jednostavno predebo da prođe. Za sam kraj, nakon, oko sat nastupa, tokom kojeg je u komunikaciji sa masom bio najaktivniji bubnjar čijim tapšanjem na početku „Blown Out Again“ u sekundi i ceo prostor, svaki par ruku sem šankerskih i izbacivačkih, kreće da tapše dobijamo i „Septembar Pt.“. Vredelo je prijalo je, trebalo nam je svima ovako nešto. U napuštanju Fabričice od ekipe koja je bila sa suprotne strane od šanka sam saznao da je tu bilo još gorih i češćih pehova u zvuku. O, da ni prvi, a ni poslednji put tamo. Od nastupa veterana koji nam predstoje u istom prostoru, a za koje sam siguran da su fabrika vrhunskih nastupa uvek i svugde, slede nam: Agnostic Front 21. 6. 2024. te DRI tačno godinu dana nakon poslednjeg nastupa 29. 7. 2024. g. Za DRI me kopka da li će biti još veća cifra mlađih, 20+ posetilaca kojih je bilo podosta na prethodnom koncertu sa ANL.
Dan Ganove i Snuff Wild at Heart Berlin 25. 2. 2024. pretprodaja 17 EUR, na ulazu evrić jače
U naslovu sam naveo i dva kultna kluba, sad dođe momenat da to i eleboriram. Berlinski Wild at Heart mu dođe brat blizanac od kluba SO36, također iz prestonice Švaburije. Koliko je kultan, govori i to da smo veče pre Snuff morali da ga posetimo, samo da bismo ga obišli, proanalizirali, da sutra ne gubimo vreme i na to. U toj temeljnoj analizi, da ne nabrajam većinu ključnih izvođača koji su tamo svirali, izbaciću samo otkriće da su za dvadeseti rođus kluba nastupali 30. i 31. 5. 2015, The Damned. Malo li je na ovu skupoću? Ako se prebacimo na domaći teren, u Neoplantu, naši Wild at Heart i SO36 mogu biti samo SKCNS Fabrika i CK13. To kad sve sračunamo, prvo trajanje, petnaestak i jače godinica, zatim frekvenciju koncerata i ostalih manifestacija i na kraju zbir zvučnih imena koja su tamo nastupala, neki i po više puta. Eto i mi oba konja za trku imamo! Sad švapski su punokrvni sa jakim poreklom, a naši bliži ragicama, ali željni i voljni uvek za trku. Dan ranije u upoznavanju sa hramom Wild at Heart stižemo i na svirku The Bad Shapes i Kpt. Plasto (upad 12EUR), jer da li sme da se desi subota bez koncerta u takvoj instituciji? Iako smo za tu svirku znali još pre puta za Berlin, nismo imali nikakve potrebe da se prethodno upoznajemo sa ova dva nemačka sastava. Jer da ne vrede, ne bi dobili subotu za termin i šta vredi da ih izučavam ako mi tamo ne legnu i odu u zaborav brže nego što prođe put između 2 stanice metroa. Kpt. Plasto kačimo poslednju trećinu nastupa, melodično 
pankrok+pomalo šaranja sa okolnim bliskim žanrovima, muzičari u mornarskim majicama, u finišu izlaze kao pojačanje i trubač i saksofonista, koji su se pored nas zagrevali. The Bad Shapes standardna četvorka gitara, bas muškarci, glas i bubanj dame power pop/melodic punk nešto i interesantniji od prvog benda. Zanimljivo je da su oba izvođača na zidovima kluba imala pokačene rezervne gitare u slučaju da zvekne žica, da se odmah nastavlja, dok su Snuff veče kasnije izašli, poskidali sa zida svoje instrumente i opleli. Srećom nisu im pucale žice, jer ko zna da li su imali rezervne i kakve su im te gitare. Oba sastava zaslužuju da osete i nastupe na binama novosadskih klubova, ne po onoj logici ko je sve bio, mogu i ovi, već zato što je red, a negde i smisao takvih prostora da predstavljaju valjana imena ne tako znana ovdašnoj, kakvoj – takvoj publici. Dan Ganove iz Dortmunda sa Snuff deli istu izdavačku kuću SBAM records, te je, verovatno, zato upao kao opening artist za sva 3 akustična koncerta Snuffa poslednjeg vikenda februara ove godine u Nemačkoj. On sam sa gitarom bez ikakvog gosta mi ne bi bio preterano zanimljiv i da peva na engleskom, a ne na maternjem mu jeziku. Međutim, kod njega je neka kvačica, da koliko je bitna svirka, same pesme, dosta toga je bitno i u interakciji sa publikom, ima dosta recimo kabaretskih momenata. Svako malo provuče šajse ili publika vikne horski „scheisse“ pa se kikoću i oni i on. OK, lepo da pred Snuff bude opušteno jer sam već od cura na merchu doznao da je Duncan pokupio i neku prehladu, teško će pevati, nije neke volje i sl. Ispratiše Dan Ganovea sa jakim aplauzom i ovacijama i mi ga nismo videli sve do hostela, ispostavilo se da smo od celog onolikog grada u istom smeštaju.
Snuff sam gledao 4 puta, jednom i Duncan Redmonds acoustic, a nikad jer nije ni moglo pre Snuff full band acoustic show. Tako da od momenta kad sam čuo da su u Berlinu, do organizacije celog puta nije prošlo puno više od par pića. Duncanova rovitost se nijednog trenutka nije osetila u nastupu iako je na samom startu pomenuo da nije u potpunoj formi. Da li zbog njegove kilavosti ili zbog frekvencije gin tonica pre i tokom svirke (kad se požalio da je žedan, u momentu su mu stigla 3 nova koktelčića) ulogu konferansijea je preuzeo Mod klavijaturista. Sprdao sa najviše na sopstveni račun, zatim na Duncanov, a onda i ovako nasumice, šukne šta mu kako naleti. Tako nam je odmah objasnio da nije reč o akustičnom koncertu, da ne budemo naivni, već o poluakustičnom jer su samo gitare Duncan i Loz akustare (plus Flo na violončelu, koje je, možda, i ključni instrument u pesmama gde ga ima, toliko ispuni zvuk i da mu kompaktnost, da je to fenomenalno), ostalo sve je kako je pevao Momčilo, muzika na struju. Od njih šestoro na bini, neke pesme refrene peva i po četvoro, kako li to dominantno zvuči! Na prva njihova horska otvaranja usta se čitav naježih, svako krvno zrnce, ćelija i najsitniji deo slepog creva. Publika je bila švapski disciplinovana, aplauzi i ovacije nakon svake numere, a jedino sam ja tu skakao iz šablona vičući uobičajeno: “Buljavi!!!“, te tražeći da sviraju „In the Stocks“, koja im je ako ne prva akustična pesma ikad, onda prva takva sa kojom sam se ja susreo. Nisu se obazirali, tako da sam morao, čisto gladan pažnje, da pribegnem najjeftinijoj igri reči, te
„greškom“ skandiram „In the Socks“. E tu sam ih ulovio, prvo je Duncan prokomentarisao da se nada da su svi prisutni u čarapama, a zatim je i Mod izvadio iz ogromnog džaka punog daira, udaraljki i zvečki, neku zvečku kičericu kupus koji zvrnda uz komentar: „I’ve got cabagge which is rocks“. Jako bitan momenat u nastupu je i to da se nisu držali samo akustičnog albuma iz prošle godine, već su oma pri početku zavrnuli njihov standard „B“, kasnije i „Somehow“ te i 2 sa novog ovogodišnjeg albuma. Koliki potencijal i snagu imaju njihove pesme i u akustičnom ruhu najbolje se vidi recimo na Nick Motown pre koje je Mod razdelio publikumu onaj njegov asortiman udaraljki uz uputstvo kako i kad kreću sa ritmom za pesmu. Lagano isplovljavaju iz Motown beata plove u melanholijicu te numere i uplovljavaju u punk soul blues. Northen soul, bitlsovski refreni, traditional british folk momenti se mešaju bolje, potpunije i prirodnije nego gin i tonic u Modovom organizmu dok svojim kavijaturama i pevanjem doprinosi ukupnoj slici nestvarne magije koje ima više nego mesečne prodaje pića u klubu. Dok dlanom o dlan ili zvečkom o zvečku eto ga Duncan kako najavljuje poslednje 3 numere uz napomenu da ne silaze sa bine, al se kao samo facama okrenu i zaklone dlanovima i od tog momenta kreće bis. Na samom kraju Snuff uvek sviraju ili „Arsehoe“ ili „Take Me Home“, tj. uvek od albuma „Tweet Tweet My Lovely“ kako prvu ne izvode u akustičnom izdanju, znači ide ono kad ih Brus Vilis sve pobije i ćapi mačkicu i dok furaju trenuci poslednje pesme kontam da se osećam lepše nego Vilis kad naplati to njegovo lomatanje i tamanjenje loših momaka. U minutaži trajanja nastupa tu skoro isto kao Peteri, u rodnom mi gradu, u svemu ostalom razlika kao Brus Vilis u „Umri muški“ bilo koji deo i Miloš Biković u „Južnom vetru“, opet bilo koji deo, kao akcioni heroji.
