I dan
Prelepo mestašce Tolmin i festival Punk Rock Holiday su jako dugo bili na svim mojim uradi dok si živ listama. Iskreno, nisam ni ove godine planirao da idem, ali su se neke kockice konačno poklopile. Get on the Stage ekipa je bila u punom sastavu (Oreš, Eraserhead, Dule + Schimmu koji je išao u svojoj kombinaciji). Uobičajene gužve na granicama smo uspeli da izbegnemo, a ulazak u Sloveniju je prvi pravi znak da smo ušli u bogatiji deo Evrope: mnoštvo zelenila, kućice u brdima, prizori kao sa razglednica… Gledavši na prognozu vremena za čitavu nedelju festivala bio sam radostan, jer kiše nije bilo ni u najavama… Prošli smo kroz pljusak i par crnih oblaka na putu prema Tolminu, ali to je sve bilo kratkotrajno.
U vreme dok je na glavnoj bini nastupao prvi bend Ducking Punches, mi smo tek ulazili u Tolmin. Nakon mog čekiranja u hostelu, krenuli smo da uzmemo akreditacije, a s obzirom da je to na potpuno drugom kraju od kampa, trebalo nam je neko vreme da se snađemo. Union 13 su već krenuli da cepaju, a mi smo te zvuke čuli iz daljine. Propustili smo i Dog Eat Dog, mada se nismo nešto preterano ni cimali da na njih stignemo. Nakon pronalaska relativno dobrog mesta u kampu i prvih rifova Hladnog Piva, konačno smo se našli na festivalskom prostoru.
Bacio sam par minuta pogled na Hladno Pivo, a sa 50m udaljenosti mi je bilo jasno koliko se njima više ne svira pred klasičnom pank publikom. Priznajem, nikad nisam ludeo za njima, ali su gotovo uvek imali perfektan live nastup. Sada mi je sve izgledalo nekako mlako i udaljeno.
Nisam dugo izdržao, pogotovo što su Mad Caddies imali mini akustični nastup u šatoru American Socks-a. Po rečima redovnijih posetilaca, ovo je bio jedan od najposećejinih akustičnih nastupa u istoriji PRH-a. Gužva je bila takva da se na prostor za možda 80 ljudi natrpalo sigurno barem 300. Nekih 5-6 pesmica su odsvirali, a nakon toga sam malo prošetao festivalom. Štandovi sa klopom i pićem su dominirali, cene su prilično jake (klopa od 6€ minimum, pivo 0.5l je 4€ i 0.75l je 6€), mada ni merč nije bio ništa povoljniji (majice 25€, kačketi 30€, duksevi 40€).
Na glavnoj bini su svirali Happy Ol’ Mcweasel, koji svojim irskim pank fazonom nisu uspeli da me nešto značajnije oduševe. Fazon koji smo slušali već gomilu puta kroz Dropkick Murphys, doduše sa zdravom dozom melodičnog vokala. Moram, ipak, priznati da ovaj slovenački bend to svira zaista jako dobro uz fantastičnu interakciju sa publikom.
Bend koji je, po mom mišljenju, obeležio prvi dan je svakako Elvis Jackson, još jedan slovenački bend, koji sam dugo vremena čekao da vidim uživo. Od prvih ska pank albuma, strahovito su napredovali. Svakim novim izdanjem su pružali nešto novo, a poslednji Radio Unfriendly ih je stavio u rang sa najpoznatijim svetskim bendovima. Naravno, podrška u prvim redovima nije izostala, a bend je bio itekako raspoložen. Fantastično su usvirani, a svirali su pesme sa praktično svih albuma. Red ultra melodičnih, red ska-rege stvari i tako u krug. Pesme sa poslednja dva albuma su odlične uživo, naročito vokal koji bukvalno ne greši. Iako sam u komentarima čuo da oni vrlo često imaju sličnu set-listu, pa je više-manje sve predvidljivo, meni je bilo baš sve potaman. Satnica se poštuje u prcoku, pa svoj nastup završavaju desetak minuta pre 11.
Bina se ubrzo spremala za jedan od najvećih bendova večeri, australijske rokabili legende The Living End. Očekivao sam puno, dobio sam puno, mada stičem utisak da im je nastup bio više odrađen, nego iskren.
Zaista zvuče kao veliki bend, ali slaba ili gotovo nikakva interakcija sa publikom me je malčice razočarala. Bio sam u prvom redu i jedva uspevao nešto da razaberem od mumlanja pevača u svoju bradu između pesama. Počeli su standardno sa Roll On, nastavili sa Second Solution i već u te dve pesme je bilo vidljivo da nisu previše opušteni. Kris Čejni je svaku priliku iskorištavao da se dodatno naštimuje. Tek od How Do We Know kreće ono što sam od njih očekivao. U nešto manje od sat vremena su spakovali većinu svojih hitova, a ja bih izdvojio omiljenu Prisoner of Society, zatim Who’s Gonna Save Us?, End of the World, All Torn Down, da bi nastup zatvorili sa West End Riot sa prvenca iz 1998. Utisci su mi prilično izmešani. Sa jedne strane bend zvuči zaista super profesionalno, uvežbano, a sa druge udaljeno, poput nekih rok zvezda.
Nakon njih headlineri večeri The Vandals. Ovaj bend nisam slušao dobrih 15-16 godina, mada i tada nisam nešto preterano revnosno pratio njihov rad. Još tada su mi bili previše neozbiljni, iako je bilo sličnih bendova na tone (prvo mi na pamet padaju Guttermouth). Ovaj bend ili voliš kao ludak ili si totalno ravnodušan. E, ja pripadam onoj drugoj grupi. Jedva sam odgledao nastup, koji je bio otprilike kao za decu iz osnovne škole, sa fazonima koje je vreme odavno pregazilo. Bend čiji članovi imaju po šest banki bi mogao palo više da poradi na materijalu, zar ne? Srećom, do kraja koncerta su se malo popravili, a mene je razgalila My Girlfriend’s Dead, koja je ujedno bila i prva njihova pesma koju sam ikad čuo. Sat i kusur svirke koju sasvim sigurno neću nešto preterano pamtiti.
Prvi dan se završio, mrtvi umorni smo se razbežali svako svom krevetu. Drugi dan smo nestrpljivo iščekivali.
II dan
Nakon odmora i doručka, malo sam se prošetao lepim mestom Tolminom, ošacovao gde se šta nalazi i nešto pre podneva otišao na Beach Stage gde je počela tonska. Pomislih u sekundi da program kasni, ali tek kasnije skontah da je jedan bend otpao, pa se svirka pomerila za čitav sat. Taman sam iskoristio da se prošetam ovim prelepim prostorom, plažom, ledenom Tomlinkom i napojim pivom pred naporan dan koji sledi.
Italijanski melodičari Lineout su bili prvi i zaista imam samo reči hvale za njih. Pola sata izvrsnog melodičnog panka, sa fantastičnim vokalom i dve gitare. Ako ste u prilici da ih overite, definitivno nemojte da propustite. Publika ih je fino ispratila, iako je više ljudi bilo u vodi, plaži i obližnjim ostrvcima, nego ispred bine.
Još jedan bend koji sam zabeležio u tefteru za drugi dan je nemački Dead Neck. Modernija melodija, veoma brza, sa jakim vokalom i mnoštvom gitarskih harmonija. Ako volite melodiju gde se refren ne izdvaja od ostatka pesme, onda je ovaj bend za vas. Ja generalno ne mogu dugo da slušam ovaj fazon, ali pola sata uživo nastupa ovih momaka je bilo potaman.
Sledeći bend je Blind Man Death Stare. Stižu iz Melburna i nakon prva dva benda zaista su mi bili znatno lošiji i nezanimljivi. Tekstualno su jedan od onih angažovanih bendova, anti-ovo, anti-ono, na šta obično i ne obraćam previše pažnju ako je muzika odlična. Njihova verzija pank roka je prilično monotona, u srednjem tempu, sa ne baš inventivnim melodijama. Jednom rečju, prosek na kvadrat.
Escape Artist i March smo propustili, da bi se vratili na nastup slovenačkog Kreshesh Nepitash, koji smo odgledali sve skupa možda par minuta. Oni su prilično redovni na PRH, praktično svake druge godine sviraju. Bend koji iskače iz uobičajenog melodičnog šablona, sa prosečnim metaliziranim HC zvukom, nas nimalo nije dojmio, pa smo šetnju nastavili festivalskim prostorom. Ja sam iskoristio da skoknem do hostela, presvučem i vratim taman do sedmice, kada smo iščekivali nastup Menzingersa.
Voliš Hot Water Music? Onda si sigurno overio The Menzingers. Ja sam mislio da će oni biti samo prolazan bend na festivalu, kad ono svi klinci oko mene znaju tekstove. Ovo sasvim sigurno nije bend koji ću rado da pustim kući, ali uživo zvuče kao švajcarski sat. Vrlo uvežbani, vrlo energični, čak i za standarde svog fazona. Nekih četrdesetak minuta svirke u kojoj su pored Hot Water Music uticaja, imali i The Cure momente, a u malo pankerskijim delovima i Against Me. Set lista od 12 pesama je bila jako izbalansirana, a ja bih izdvojio After The Party, kao uvodnu (verovatno najveći hit ovog benda), uz nezabilazne The Obituaries, Burn After Writing i I Don’t Wanna Be An Asshole Anymore. Čak iako ne pratite i ne slušate The Menzingers, itekako ih vredi čuti uživo. Jako profesionalan i zabavan bend.
Da ne zaboravim da spomenem i najveći broj stejdž dajvinga male dece (od 4-10g) za vreme njihovog nastupa. Da, dece, dobro ste čuli. To je jedna od onih stvari koje prvo primetiš kad dođeš na festival. Gomila porodica, parova sa decom, od pelena, pa starijih. Naravno, postoji jedno bitno pravilo: deca na festivalski prostor mogu da uđu samo sa jasno vidljivim (uglavnom neke fluorescentne boje) antifonima, da im se zaštite uši. Pametno!
Comeback Kid sam uspeo sva tri puta da propustim dok su gostovali u Srbiji, pa mi je bilo drago da ih konačno overim. Kanadska hardcore mašinerija je izazvala nezapamćenu atmosferu u publici. Blage i child-friendly Menzingerse, zamenila je mnogo agresivnija publika, takođe nešto mlađeg godišta. Sat vremena vrlo energične svirke je prekinuo samo jedan nemili događaj, kada je jednog našeg čoveka iz Kruševca neko poprilično jako udario u glavu i razbio mu arkadu, zbog čega je svirka bila prekinuta na deset minuta. Čovek je onesvestio, pa je medicinska ekipa reagovala momentalno, imobilisala mu vrat i brže-bolje odvela u hitnu. Srećom, sutradan smo ga sreli i saznali da sve završilo u najboljem redu. Hvala Bogu! Comeback Kid su imali više nego impresivan nastup. Ne znam kako je bilo u Beogradu, ali ovde u Tolminu su rasturili. Set lista od petnaest pesama u sat vremena, a ja bih mogao da izdvojim Surrender Control, Partners In Crime i All In A Year.
Kapiram da organizatori žele da pored melodičnog panka i ponekog hardkora ubace još koji fazon, ali smatram da je Terror bio bend u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Previše agresivno, previše jednolično, čak bih rekao i prazno na momente. Iskoristili smo da se malo povučemo nazad i prošetamo po festivalu, ali i procunjamo po press-u gde smo mogli da vidimo većinu članova bendova koji su svirali. Ekipa iz No Fun At All se polako spremala, a ja sam sa nestrpljenjem iščekivao nastup benda koji spada u top 5 melodičnih bendova ikada. I verovatno najpotcenjeniji bend u svemiru.
Terror su završili, a mi smo se nacrtali u prve redove. Da se ne lažemo, No Fun At All su jedan od razloga što sam uopšte počeo da slušam ovu muziku, a i tas na vagi koji je prevagnuo da se ove godine iscimam i dođem na PRH. Tačno u 22:45 Ingemar i ekipa izlaze i uvodni taktovi Believers su izazvali takvo ludilo u publici da je to teško opisati. U svakom momentu je na bini bilo troje-četvoro, slično i na rukama u publici. Svi horski pevaju, svi znaju tekstove. Ovo je jedan od onih bendova koji praktično sluša svaki posetilac festivala. Nastavili su u furioznom tempu sa No Fun Intended, Mine My Mind i Should Have Known, a ja sam već promukao od pevanja. Ingemar Janson me podseća na Grega Grafina, više liči na nekog profesora, nego na pevača pank rok benda. Zastupili su sve albume, iako su, čini mi se, preskočili State Of Flow, koji i dan-danas, zauzima, nezasluženo, poslednje mesto među većinom fanova. Set lista od 20 pesama me je potpuno oduvala i verujem da bi i ja nešto slično odabrao, a mogu da izdvojim Runner’s High, Suicide Machine, In a Moment, Catch Me Running Round, da bi spektakularan nastup završili sa Master Celebrator, verovatno najvećom himnom benda. Šta da kažem, a da ne zvučim kao klasičan fanboy? S kim god da sam pričao nakon svirke, bukvalno niko nije bio ravnodušan, čak i oni koji ih prate ređe od mene. Sat vremena punk rock škole za sve posetioce.
Nakon ovog rasturanja nisam imao previše snage za Mad Caddies. Više sam šetkao kroz prostor, nego što sam aktivno pratio, ali opšti utisak je da su bili za dva koplja bolji nego onomad u Domu Omladine u Beogradu. U prilog tome dovoljno govori i najveća gužva među publikom, čak dva bisa (na koji imaju pravo samo bendovi koji sviraju poslednji, zbog poštovanja satnice). Napravili su pravu ska / pank / rege žurku, u pravom smislu te reči i nije bilo čoveka koji nije đuskao. Da nije bilo impresivnog nastupa NFAA, verujem da bi ovaj koji su pružili Mad Caddies istakao kandidaturu za najbolji nastup čitavog festivala.
Drugi dan festivala je apsolutno razvalio i utisci su bili daleko povoljniji nego nakon prvog dana. Redovniji posetioci kažu da je retko kome prvi dan dobar, najviše zbog umora od putovanja. Drugi dan se čovek aklimatizuje, stopi sa festivalom i tek onda počne da uživa. Šta reći, jedva čekam treći dan!
III dan
Treći dan festivala sam već znao napamet gde se šta nalazi, pa sam tačno u dvanaest bio ispred bine na plaži. Španski melodični bend Bates Motel su počeli svoj polučasovni nastup. Prosečna melodija, sa malo njanjavim vokalom, uz ubacivanje screamo bek vokala. Melodija je brza, retko prave pauze i to mi je generalna zamerka. U principu, bend koji mogu da slušam, naročito uživo (gde zvuče daleko zanimljivije nego na albumima), ali sem toga ništa naročito.
Nakon njih smo gledali švajcarski bend Neutral Bombs, koji naginje više ka strit panku, nego klasičnoj melodiji. Dosta tanko, naročito u pogledu vokala, sem metalca na đitri za kog se vidi da je daleko bolji muzikant od ostatka ekipe. Svirku karakterišu zarazni refreni, koje su lepo spakovali, ali ostatak čine baš praznjikavi delovi, u kojima nisu pružili ništa zanimljivo. Bend svakako ima potencijala, ali ja nisam čuo ništa posebno što bi me nateralo da nastavim da ih pratim. Dobar deo publike se i razbežao nakon par pesama, što dovoljno govori.
Potpuno obrnuta situacija kada je sledeći bend u pitanju. Skin of Tears je nemački melodični pank bend koji postoji od 1991. godine i videlo se koliko odskaču kvalitetom od ostatka bendova sa Beach Stage-a. U kasnijem razgovoru sa pevačem benda Endijem Bušornom, priznao sam mu da njegov bend itekako zaslužuje da se nađe na glavnoj bini. Već od prve sekunde se prostor ispred bine napunio, a nakon nekoliko minuta bila je prava pravcata gužvetina i horsko pevanje. Konačno bend sa stavom! Iskustvo kulja, trojka cepa u skladu sa renomeom i godinama. Ne znam koji je muzičar bolji. Bubnjar bukvalno rastura i baš smo komentarisali kako nas podseća na Iliju (Hitman). Pevač je prava faca, zaista sa lakoćom vodi bend kroz pola sata prelepih melodija i gomiletine ska delova koji su oduševili sve prisutne. Ne mogu reći da im poznajem diskografiju u dušu, ali sudeći po najavama pevača između pesama ovde je bilo pesama i iz devedesetih, ali i post-milenijumskog perioda, a ja nisam primetio neki pad kvaliteta ni u ranim, ali ni kasnijim pesmama. Ovo je bend koji svaki pravi ljubitelj melodije treba da stavi u listu must see bendova i overi ih kad god je u prilici.
Pola sata je proletelo ko iz pičke, a nas nije previše zanimalo šta je sledeće na programu. Ipak, dva benda koji su nastupili nakon Skin Of Tears su bili Almeida i Pink Flamingos, o kojima su mnogi ljudi pričali kao bendovima koje ne treba propustili. Mi smo se odlučili za krajnje opušteniju varijantu, i krenuli na plažu i u ledenu Tolminku. Nikad u životu nisam osetio tako ledenu vodu i trebalo mi je dobrih pet minuta da se usudim da prođem 15-20m od plaže do prvog ostrva. Posle dva neuspešna pokušaja, uspevam iz trećeg puta, jer nije bilo nazad! Nakon početnog U jeboteeeeee, ubrzo sam se navikao i potpuno oduševio pogledom sa suprotne strane. Bina se sa ostrvceta samo nazire, ali se jasno čuju bendovi, pa su mnogi tako ispratili većinu popodnevnog programa. Oko nas planine, hladna voda, gomila pankera u raznim bojama, naoružani pivom i gumenim dušecima, a sa bine prvi zvuci brajtonskog progresivnog treš pank/hc benda Almeida, koji sam zabeležio kao nešto što treba da overim. Iskreno, sem dobrog bubnjara, ništa me nije privuklo. Svirka nema glavu, ni rep, taman počne deo, prekinu, ubace nešto drugo… Iscepkano sa gomilom brejkova, bez nekog posebnog naglaska na refrene. Ako voliš takvu modernu melodiju sa metal delovima, možda ti se i svidi. Sedeći na ostrvcetu, sa stopalima naviklim na ledenu vodu, slušali smo i sledeći bend, Pink Flamingos. Francuski pankeri su bili znatno zanimljiviji od Almeide, ali i slabiji muzičari. Ne znam da li su svirali sa dve gitare, ali bas je bio toliko veštački pojačan, da je ubio svaku volju da se potrudim da ih ukapiram. Dosta tanka svirka, sa dosadnim melodijama i prosečnim refrenima. Bend koji sam mislio da će pokazati nešto iznad prosečnog kvaliteta, se itekako utopio more sličnih bendova koji dolaze i prolaze.
The Murderburgers smo propustili, a nakon njih su nastupili Chaser. Zbog umora i činjenice da sam bio gola voda, teška srca sam zapalio do hostela, žaleći što propuštam jedan od najkvalitetnijih bendova na Beach Stage-u. Utisci svih koji su ih gledali su takođe impresivni, ali šta se može. Previše toga ima da se gleda, a program praktično traje 14 sati. Nakon osveženja se vraćam oko sedmice u press, odakle smo čuli prve zvuke novog Fat Wreck čeda – The Bombpops. Lično smatram da je ovaj bend trebao da zameni mesta sa Skin Of Tears. Da nisu sa Fat Wrecka sumnjam da bi se ikad našli na glavnoj bini. Jako tanka svirka, sa ženskim vokalom me nikako nije dojmila, kao ni većinu prisutnih.
Usput sam sreo pola ekipe No Fun At All i prava je šteta što smo svi praktično žurili na nastup Voodoo Glow Skulls. U kratkom razgovoru sa Ingemarom Jansonom, pevačem NFAA, jedan drugom smo obećali da ćemo se uskoro videti na koncertu u Beogradu. Promoteri, zovi te ih! Elem, dugo vremena nisam pratio Voodoo Glow Skulls i kada je neko rekao da im sada peva Efrem / Death By Stereo, pomislio sam da me neko loži. Nakon par minuta, prepoznatljiv Efremov vokal je tu i zaista mi je jako neobično da ga vidim i u ovoj ulozi. Probili smo se do prvih redova, taman ispred duvačke sekcije. Bend je stračno uvežban, bar se meni tako činilo, iako, priznajem, veći deo diskografije mi je nepoznat, jer sam prestao da ih pratim još od perioda kad su bili na Victory Records. Efrem je napaljen kao stoka, pljuje, pa ako se nađete u prvim redovima, bolje da budete u bočnim delovima, daleko od njegove pljuvačke. I ne zajebavam se, čovek ume da zapljune za medalju, onako usput, između refrena i pesme 🙂 Mene je VGS prijatno iznenadio, iako ostatak srpske ekipe na PHR-u nije bio previše oduševljen. Sat vremena beskompromisnog i specifičnog skacore zvuka je bio odličan uvod u nastup kultnog H2O.
Ja sam ih uvek poredio sa Sick Of It All, a i sam Tobi Mors je dugo bio njihov roudi. Čovek ima takvu harizmu, da je svaki njihov nastup prazni za oči i uši. Sjajan kontakt sa publikom, gomila horskog pevanja, stejdž-dajvinga… Interesantno, gotovo uvek sviraju kraće nego što treba, pa su ovde svirali nekih 40 minuta, od planiranih sat vremena. Naravno, nismo baš ništa propustili, a ja bih izdvojio favorite Nothing To Prove, Unconditional + standardna za kraj What Happened, gde se bina napunila sa ljudima. Praktično nisam uspeo da vidim nijednog člana benda! Impresivno, nema šta.
Niko sem mene nije toliko iščekivao nastup Satanic Surfersa. Jedni od heroja skandinavske melodične scene, često u senci daleko popularnijih No Fun At All i Millencolin, uspeli su da se izbore sa status jednog od najomiljenijih bendova u Švedskoj. Iako veći deo publike baš i ne poznaje pesme i diskografiju, meni je bilo do jaja. Nisam se osvrtao na poglede, jer iskreno, ovaj bend nije lako ispratiti. Svirka im je krajnje specifična, veoma brza, ali sa izuzetno inventivnim melodijama i dve gitare koje imaju netipične rifove, gotovo u nekom metal fazonu. Set lista je bila brutalna i bio sam prijatno iznenađen što su cepali i nove, ali i brdo najstarijih pesama. Inače, Rodrigo se posle dvadeset godina privremeno vratio na mesto bubnjara, jer je trenutni bubnjar dobio bebu i propustio veći deo turneje. Ovo je praktično jedini deo u kom bend nije mogao da se pokaže u punom sjaju. Da se ne lažemo, Rodrigo je sjajan pevač, što je uopstalom pokazao i u Atlas Losing Grip, ali ne mogu da kažem da je vrhunski bubnjaroš. On je to pošteno odradio, ali sam stekao utisak da to malo uticalo i na kvalitet pevanja. Gitaristi su totalni ludaci, ono što oni cepaju malo ko može. Sirovost, gotovo treš zvuk, uz furiozan bas, čini njihovu svirku tik iza No Fun At All po kvalitetu. Nakon par pesama, publika se otkačila i konačno smo dobili atmosferu dostojnu jednog ovakvog benda.
Kao što sam rekao, prošarali su svojom diskografijom, pa je bilo pesama sa praktično svakog izdanja i za svakog sladokusca. Ja sam bio totalno oduševljen sa starudijama poput Sunshiny Day i Don’t Skate On My Ramp, mada mogu da izdvojim i Puppet, Hero Of Our Time, Wishing You Were Here, Better Off Today, Even If Time Stood Still, Use A Bee, kao i impresivnu Head Under Water, kojom su zatvorili nastup. Malo jače od 50 minuta brutalne melodične svirke nikog nije ostavilo ravnodušnim. Očekivao sam puno od ovog benda, ali iskreno, ovako dobru svirku ni u najluđim snovima. Bend koji je definitivno obeležio treće veče festivala!
Činjenice koje prevažu tas na vagi za ponovni (treći) izlet u podtriglavsko područje netaknute prirode jesu svakako mirišljavi poljski klozeti, pre’ladna Soča i naravno lineup. Kako je moj fantastično superiorni ego natankan do vrha, red je i da preliva. Ostalo je mesta samo za The Living End i The Mighty Mighty Bosstones, pa dok se Ameri suše, Aussies su među nama. Međutim, ne samo oni, već i eto, reda radi, da se utvrdi gradivo (po drugi, treći, četvrti, čak i peti put… kako koji bend).
Memory lane seže 6-7 godina unazad, kada sam ga poslednji put i posećivao sa svojom životnom saputnicom, kada smo bili jedna lepa SFRJ komuna na festivalu, kada je sve bilo zipovano i kada sam se osećao kao dete u Diznilendu; u prevodu, kao Oreš sada 🙂 Kada je sve ovo iziskivalo manje organizacije, a opet sa slovenačkim perfektnim standardima. Bomba!
Prvo neprijatno iznenađenje je da je pregužva i da je kamp izmešten u tri lepe pičke strinine, da je 70% nemačke populacije i kako bi se sila pripitomila i kako ne bi narušavala svoju Deutschland mikroklimu i osećala se kao kod kuće, cene su „prilagođene“, a ja bih rekao razuzdane. Da ne kukam, ima i prijatnih iznenađenja nudističkog tipa, pod open air tuševima, ali nije baš za priču.
Ovaj fragment teksta u kooperantskoj saradnji starih fanzinaša bi još mogao da se nazove i „kako nisam gledao Authority Zero“. Prosto, nekako sam zbog logoa benda, koji neodoljivo podseća na anarho punk crust ikonografiju, svesno okretao glavu na drugu stranu; a i zbog „neimanja“ vremena da se svemu na svetu posvetim. Međutim, stream na YT je odradio svoje. Grom me spalio koliko su mi se svideli i odmah filovali čašu punu gorkijeh suza! No, za prosutim mlekom ne treba žaliti, kažu stari, jer i nije sve tako gadno.
Ispraćaj mog otelotvorenja sa PRH-a je bio ne reprezentativan, već monumentalno kolosalan! Za to se potrudio pogodite, bend iz Nemačke. Lično u mom okruženju retko ko troši muziku s tog područja, ali ja lešim. Kako Šima reče, oni su SALATA. Moj Zvrle bi rekao supa, al’ svodi se na isto. Mom temperamentu, k’o budali šamar, jedino leži umereno surfovanje između 15 žanrova. Bend koji to radi fenomenalno, doduše nekad i na toliko avangardan način, jeste Beatsteaks, koji su već drugi put u Sotočju. Bend koji je po svemu odskakao od paterna koji se sveprisutan na festivalu. Po žanru sam rekao da im nema ravnih, po postavci svirke i binske opreme, pa i onaj parametar koji ne volim – po izgledu! Jednom rečju, po istoj ceni karte gledamo bend iz Premijer lige.Jednom rečju, ludilo!
Postavku sa dva bubnja jedino videh kod kragujevačkog Smaka, gde sam još i mogao da opravdam, ali ovde, ekspandovani bubanj bi zaista mogao da se svede na perkusije. Dobro, tri gitare u punkroku i nije novost, klavijature takođe, ali dva dobošara, premijera potpuno isčašena. Mada imao sam bojazan nakon nekako „otuđenog od publike“ prošlogodišnjeg albuma i relativno slabijeg pretposlednjeg, da će ovaj nastup samo prodefilovati. Nije tako. Red novo, red staro i potpuno iz nebuha, ni manje ni više nego tri (4) obrade. U regularnom delu Roots Radicals, Teenage Kicks i fuckin’ Ace Of Spades! Na bisu je bila i Wher Is My Mind od Pixies – čisto da se narod proveseli. Ma ja sam ljudi očekivao bolekurećivost The Living End tipa, kad pogledaš ovog clockword mrguda Bernda, međutim Arnim je totalni „Enola-Gay“. Devastirao nas je svojom pozitivom, energijom i a-la-Prodigy čučećim performasom. Izneverovao sam! Bruka! Pokazali su kako se svira punk, kako se evoluira, kako se upravlja masom, kako se svira… pa dobro ne baš, jer se pomenuti drkadžija Bernd mašio tonove, ali sve je to minorno za fenomenalan nastup Beatsteaks.
-Eraserhead
Šteta je što smo zbog objektivnih razloga morali da idemo nakon trećeg dana. Schimmu je ostao, pa za koji dan očekujte njegove impresije poslednja dva dana festival. Šta mogu da kažem na kraju? Fantastična tri dana, mnogo dobrih bendova, neverovatno dobra organizacija, pozitivni ljudi, prelepa priroda i muzika koja struji mojim venama. Punk Rock Holiday će definitivno, od sada, biti jedan od događaja koji ću sa nestrpljenjem da iščekujem.
