Lomim se već nekoliko dana, kako opisati svaki detalj koji me je impresionirao proteklih nekoliko dana na ušću hladne Soče i malo hladnije Tolminke. Pa lako. Japanke na nogama, peškir pod ruku, u drugoj led-ledeno točeno, prelep dan i pusti misli nek ih talasi nose. Da, tu baš, na samom ušću, je i bar i muzika u fazonu rocksteday, tradicional 2tone ska, pa drugi dan malo fazon Strife, pa treći dan punkeraj Trula Koalicija, Bad Religion…malo gruvanje, taman te lepo zagreje, a ti onda smočiš na nekoliko sekundi svoju preplanulu figuru u 13°C hladnu reku. Pa opet, novo pivo i u krug četiri dana. Oko tebe multilingvalno područje, svi se ama baš isto dobro zabavljaju kao i ti. Kolektivno zatupljivanje nadražaja svedeno u jednoj reči – holiday!
Bio sam ja i prošle godine, ali samo jedan dan. Toliko mi je bilo lepo da sam poželeo ove godine full ugođaj. Kamp! Jeste, mator sam za tek prvo iskustvo kampovanja, ali bre ljudi, ovo je za ne propustiti! Sve je kao kod kuće. ‘Ladna i topla voda, mokri čvorovi na svaki pedalj, gasilnici-zaštitari, prva pomoć, odlaganje smeća u za to propisane vreće, ma pravi mali urbani rajski gradić u sred šume. Muzika iz komšijskih šatora je baš kako treba i prepliću se hitovi iz austrijskih, hrvatskih, slovenačkih, italijanskih automobila… sve po JUS-u. Sve to za Tolmince nije novo, jer ovo mesto ima mnogogodišnju tradiciju organizovanja Metal Campa, značajno veće manifestacije od ove. Značajno glomaznije za organizovagti. Ovo je samo 10% toga kako reče jedan odbegli, stari Beograđanin, koji sprema palačinke i uživa u mladalačkom duhu kojeg je na pretek. Da pomenem da sam ja odokativno izbrojao par hiljada ljudi, pa vi vidite koliko je veći metalerski fest.
Sajam tetovaža na polugolim telima, sajam frizura i kreativa na glavama, fashion week raznoraznih majica, Ženevski salon novih modela automobila i sve kao sa slike, baš onako kako je moglo da izgleda na našim koncertima da smo malo, ali samo malo bili uporniji i opstali, a ne poklekli pred bedom i siromaštvom. Svakako, kaskamo bar 20 godina za svim tim i svojim očima se uverih. Bez obzira koliki sam patriota, reklamirao sam svoju zemlju tamo i svi su bili baš srdačni i drago im je bilo da upoznaju neke rudimentarce, ali nisam ni smeo da pominjem realno stanje kod nas, jer bi mislili da lažem.
Moram ovde malo da ubacim neku digresiju, a ako ne biste da gubite nit, pređite na drugi pasus. Elem, jeste, sve je to weekend pankeraj, sve je to pomodarstvo, sve je to od sezone do sezone, mnogo veći standard EU, ali to VALJDA tako treba. I Malcom McLaren je to shvatio mnogo pre Fat Mikea. Jeste da je tu bitna ideja, stav, zdrav razum, ali to bi trebalo da je u glavi svakog normalnog čoveka koji i ne zna šta je punk i to nije sporno. Potrebno je ubaciti Vivienne Westwood u celu tu priču i malo dići na isplativiji nivo. Taj touch košta mnogo. Ko je Vivienne kod nas? Ko je Malcom kod nas? Nema pravog lidera. Nema više mlađanih Goblina i Ritma Nereda da kreiraju trend. Imamo samo MATORE Gobline, MATORE Ritam Nereda i sve nas matore, zaporodičene, zaposlene i ne priliči nam (prezir ograničene sredine) da se ponašamo kao tinejdžeri. E okolinu tamo negde izvan ovih naših granica, čisto zabole ona stvar kako ti izgledaš i šta propagiraš dok imaš čime sve to svoje bahanalisanje da platiš. Dokumentarac The Other F Word mi se smučio do koske i popizdeo sam. Iznerviralo me kukanje mojih nekadašnjih „idola“ kako je njima jadnima teško to svo turiranje po svetu, teško im je odvajanje od porodice, teško im je da spavaju više po raznim hotelima sa tri zvezdice, da jedu raznoraznu hranu, sveCke specijalitete,….. ma pogledajte pa sudite sami. Ja sam pobesneo jer su tako ograničeni. Sad da ubacim onu sliku odozgo, sa holideja. Sve markirano, bitno je da se jede McDonalds, bitno je da se tetoviraš, svaki detalj je bitan, jer si tako više punker?!?! Hm… mene su moji mentori u Srbiji učili malo drugačije. Da je bitna volja za promenom, želja za sviranjem i koncertiranjem u teritorijalnim granicama, a kada ih pređeš, to je kao dobitak na Lotou. Da se razumemo, ja volim ovo što jesam i kakav sam, ne osuđujem druge, ali nemojte mene osuđivati što ne bacam silne novce na tetovaže, nemojte me osuđivati jer nisam sposoban da napravim pesmu koja bi išla na sveCku turneju, nemojte me osuđivati po onome što vidite, već po onome što ja jesam. Niko meni nije kriv što ne mogu da promenim sredinu ako sam ogorčen na svoju uskoumnu, ali nemojte mi ni tražiti razumevanje da vam je teško u svetu mogućnosti. Mi to ovde nemamo!
Verovatno vas već smaram sa nekim svojim muhoserinama i jedva čekate da krenem sa opisom line-up festivala, što ću sad i uraditi kad vam saopštim da će vam cena piva potvrditi ceo pasus gore – 2,5€. Flašica vode 2€, parčence pizze 3€, šačica pomfrita 3€… OK? Ajmo dalje…
Mada, pre toga, konačno sam se dokopao Excalibura, pa je sva prilika da se razmašem istim i istom merom rasejem smrt po bendovima koje NISAM gledao. Da, upravo tako se osećam kada se opisuje neki festival, gde smo se polomili da ostavimo utisak, a sutra u novinama pročitam, „…jbg… i ovaj put smo prospustili da ih gledamo, jer je na drugoj bini bilo to i to.. jbg.. morali smo da intervjuišemo tog i tog za vreme svirke benda…jbg.. morali smo na pred-noćni, jer je u noćnom gužva, pa ne odgledasmo….“… ja kažem, da je line-up bio preobiman za stare kosti. Samo mogu da kažem da svirke kreću na glavnoj bini od 15:30h i završavaju se u 01 iza ponoći, a ako ispratiš i malu binu, gde svirke kreću u 13h, onda više ni ne znaš koji je dan, koja je noć, koga gledaš i koga slušaš… jedna potpuna papazjanija i kaša od mozga. Dakle, nažalost, svi koje nisam gledao verovatno su bili fenomenalni, jer jednostavno, nije postojao loš benda na spisku. Sve što sam prvi put čuo, zvučalo je fenomenalno i odličan utisak su ostavljali, bez obzira koliko je ljudi stajalo ispred bine. Jednsotavno, dobra energija, fenomenalno ozvučenje i ugođaj za sva čula je tu.
Prve koje propustih, jer se dugo putovalo iz Beograda su drugari In-Sane, a onda i A Wilhelm Scream, 
koje odslušah dok sam dizao šator. Mada sam ih gledao u klupskom prostoru Guna, gde i mi predgrupisasmo, verujem da je na većem stageu mnogo, mnogo zajebanija svirka. Bend čijim se aranžmanima prosto i neodovljivo divim.
Prve koje, doduše, pri kraju overih su Deez Nuts. Potpuni nabod i ć-mo! Demonstracija sile. Vidim popularnost nije nedostajala, jer se prostor dobrano popunio, a ja, sram me bilo, prvi put čujem za majstore from Down Under. Jednom rečju – lepo.
Za mene veliko ime, koje je još pre toliko meseci unazad podgrejalo prošlogodišnju ideju da posetim festival ponovo, jeste BoySetsFire. Ipak je prošlo 7 godina od prethodnog susreta sa tim „piromanima“ u Domu Omladine u Beogradu, pakleno toplog juna, da su morali dovlačiti crpne stanice da isisaju sav znoj iz sale i hodnika malog kluba St. James. Dakle, emocijama nabijen susret, svakako je otpočeo kao i najbolji album, pesmom Eviction Article. Dalje ni ne znaš šta te je snašlo. Prosto, najbolji u tome što rade. Prosto nema boljih. Last Year’s Nest je iztostala, ali, kada sam ih ovoliko dugo čekao, da bih se ponovo oduševio, opraštam! Ni sanjao nisam da ću čuti recimo Release the Dogs!! Za kraj Rookie, na koju smo svi u mladim danima sekli vene. Sat vremena je prošlo kao tren. Živi bili i ponovilo se.
Već pada mrak, pa se utvrđenje mora malo bolje ukalupiti, te početak mojih ne-baš-ljubimaca, MxPx Allstars i nije morao biti veliki greh i praznina u duši. Već je pao mrak, pa je sve to punkerisanje i ličilo na koncerte kakve smo mi balkanci navikli da gledamo, a ne matinee. 
Međutim, da sam ja izrod, metalski punker, potvrdili su upravo poštovaoci ovog zvuka, koji su reagovali na svaki ton i spiku originalnog člana i allstarsa The Ataris (gitara) i The Summer Obsession (bubanj). Iskreno, malo su me i dobili svojom svirkom, ali ne bih to mogao sebi kod kuće da pustim. Prerastao sam valjda, šta li… Svakako, ime nije samo ime, već ima i nešto što vredi, a to je da nema zabušavanja. Profi odsvirano i s dušom skate punkera, pa čak i solidan cover Should I Stay or Should I Go.
Prosto, nema odmora. Jedan za drugim, bendčine se menjaju i na boga ne misle. Spremasmo se draga i ja da odgledamo po treći put bend koji je jedan u milion. Kada bi Rolling Stones svirali brutalno, zvali bi se Sick Of It All, čije ime sa strahopoštovanjem uvek otkucam na tastaturi kao SOIA, ne bi li jeza brže prošla. Jednostavno, 25 godina konstantnog rada, progresa, sprega talenta, manijakalne energije i želje za sviranjem, postojanjem i širenjem pozitivnih misli, plemenitih stihova i jednostavno privlačnosti da svi stanemo pod isti suncobran i osećamo se jedinstveno i jako. To je SOIA i ostaće zauvek. Nešto što bih mogao da napišem u jednom dahu, jednom rečju, jednostavno ne umem. Možda ovaj naš rečnik i nema reč kojom bih to mogao da uradim, ali evo nek to bude zadatak za novog Vujakliju. SOIA – sinonim za sve ovo što sam gore pobrojao. Mera za kvalitet. Mera za bend. Rolls-Royce. Da se razumemo. Zvuk je tu, nastup je tu, komuniciranje s publikom je tu, ali ima tu i nekog oreola siguran sam. 
Posle njihvog nastupa, festival više nije bio isti. Ostali sam gledao u polu-zombiranom stanju, jer su me SOIA salomili k’o siroma’ napolitanku. Jednostavno nisam imao želje ni da fotografišem, ni neki video snimak da napravim, kako bi i vi uživali.. nisam hteo. To treba doživeti, a ne gledati na YouTubeu. Možda za neku ličnu arhivu, ali nisam ni to hteo. Hteo sam jednostavno da uživam i na sat vremena ne mislim ni na šta što mi se dešava, ko sam, šta sam i ostala životna pitanja koja se vrzmaju neprekidnim hodnicima lavirinta u mojoj glavi. To nije isto kao kada sam gledao prvi put Gentlemana, kao kada sam gledao Skindred ili KSE, Rise Against ili Bad Religion ili Mando Diao ili Elvis Jackson, Metallica ili Intensity ili… ko zna šta sve u životu od malih do grandioznih koncerata; a ima ih preko hiljadu sigurno. To je jedno i ništa se ne poredi s tim. A prosto nisu mi bili prekretnica da se ide na fest kao recimo Good Riddance, čiji članovi su s Anti-Flagom sedeli i stajali na bini sve vreme nastupa. To me podseti na rečenicu Lou Kollera (a vidi se da je to i mislio noseći majicu Bouncing Souls)… „ko bi rekao da ću svirati istoj publici kojoj svira i MxPx i s njima deliti stage… ne ne.. to bi u Americi odmah osudili i to ne biva. Tamo ili si SOIA ili si NoFx… nikako ne možeš da budeš oba.. .ali ovo je Evropa i drago mi je da to ovde nema ama baš nikakve veze ko si i koji je tvoj tim“! Brale!
Za kraj večeri, je opet meni neshvatljiv bend. Nažalost, taj bend propagira ideju, a od sve brutalnosti ovog sveta, raznih totalitarističkih režima, kriza, žicanja i trgovanja gorivom u kanisterima preko Dunava, nema pojma. Glupo je reći foliranje, ali svakako je onaj ko je preživeo i gore stvari, vrlo lako postao poklonik tekstova ovih mladunaca znanih kao Anti-Flag. Lirika ubada duboko ispod kože. Plodno je tle balkansko, pa cenim da bi i kod nas, sranjima pogodnom području, sa svežom verzijom srpske demokratije vrlo brzo postao domaći i napravili bi nov album za samo dva dana provedenih u gostima. Svakako, Free Pussy Riot je zastava koja je stajala iza njih. Nekako mi je to mnogo pretenciozno. Kada stalno skrećeš na sebe pažnju „vidi, ja sam punker, ja sam punker, ja pljujem sistem“… degute. Sve mi to deluje kao kada bih se ja sad zalagao za uvođenje demokratije u trusno područje na kome suvereno vlada Mubutu Seseseko… nije da me zabole, već, mislim da imam većih problema u svom dvorištu, da bih se tako lako toga odrekao i bavio tuđim problemima. Sama svirka je malo tankog zvuka nakon SOIA, ali opet vrlo poštena. Bend ima hitove i publika konstantno dobro reaguje. Nije baš da su me ostavili ravnodušnim. Otišao bih svakako i na solo koncert jer nisu oni tolika tikva bez korena. Iskreno, nisam pratio preterano rad ovog benda, ali cenim da je ovih 5-6 pesama koje sam znao zvučalo veoma, veoma dobro.
Ujedno, to je bilo sve za prvi dan. Možda i najveća posećenost festvala, taj dan za prvoborce ispred bine bio je kondicioni trening, bolje-reći brutalni dril za naredna tri dana.
Skrhan od puta, razvaljen od emocija, svež vazduh i hladan tuš pred spavanje učvrstili su mi san kao armirani beton, tako da nisam čuo bahanalisanje alkoholisanih pankera u komšiluku. Zato je ujutru primetan nered ispred šatora bio čvtst dokaz toga. Svakako, više od 8:30 se nije moglo izdržati ispod cirade. Privikavanje na sredinu je jenjavalo, tako da je bio red da se obiđe i sama varošica Tolmin. Sve minijaturno, ugostiteljski i ostali objekti, sve kao kada se Guliver probudi u zemlji patuljaka. Mislim da je površinski moje selo veće od ovog grada-opštine, ali ko me be-je kada sam megaloman. Svakako, ništa specijalno nemate za dodatne aktivnosti. Kratak popodnevni, letnji pljusak je zagasio prašinu koja je domaćin na krečnjačkom tlu. Danas dolaze 7Seconds, a sa njima i Alex i Lemi, te je veselje zagarantovano. Sastajalište kod DBS korala.
Hm… banjavao (p.p. od banuti :-)) sam ja na Pigs Parlament, slovenački jugend, koji mi je napravio priličnu
sačekušu. Zaista moderno, ženski brutalni vokal, mešavina svega i svačeka od hip-hopa, ska i hc-a… ma all-in-one. Čujem da su i oni banjavali do Srbije, al’ očigledno niko nije to dovoljno reklamirao. Dakle, dragi čitaoci, upamtite ovo ime. Ima šta da se čuje od njih. Sada mi je žao što ja nisam banjavao malo više i na The Sellout, Remedy, Sell Out i Backstage, ali vezani teretni vlak od line-upa koji nas je kasnije čekao je ulivao strahopoštovanje i zahtevao dosta ceruma u ušima, te ga se moralo malo ušparati.
Sem SOIA, ja i Death By Stereo gledam treći put. Jedan od mojih omiljenih bendova iz mog Svetog Trojstva. Nisam tol’ki fan u pravom smislu koliko volEm svaki ton i slog koji taj bend ispaljuje rafalom. Ono što sam tada prokomentarisao i dalje mi se vrzma po glavi. Svaki put kada ih gledam, imaju sve manje i manje publike. Prosto mi je neshvatljivo! 
Čini se da imaju sve više i više razloga za sviranje „za svoju dušu“, jer ova šačica poklonika je imala performans all inclusive. Beše to izuzetno kratko (ne onoliko koliko bi mi svi hteli), tako da pravi ukus DBS-a nisam ni osetio kako treba. Pravi wasabi. Zato, prva prilika i eto me na ožderavanju. Zaslužili su i na svadbu da i’ zovem 😉
Za sledeći bend, moj ograničeni mozak nije nikada čuo, pa je prava prilika da se zabode neki kafanski sto i kibicuje svirka iz pozadine. To mi je potvrdila i smena u publici. Druga šačica je zamenila prvu šačicu poklonika. Dakle, sve je jasno. Nije HC 🙂 ‘De si Mile, ‘de si Co-a… š’a ima po belome svetu, ‘bem li im gajde nji’ove? A ‘ladno, a standard…. Srbija-majka! Trojka, Off With Their Heads je odpočela svoje, a ona šačica sa stihovima na usnama. Kao što možda pomenuh gore, al’ na ovom festu i nema lošeg benda, što potvrdiše i OWTH. Jeste to sve već čuto, al’ bend dobro svira, samo da se zna! Prvom prilikom ću pohrliti za nekim download linkom.
Osim što će ti svaki američki punker reći za The Adolescents je da su legende, uzori i slično, pa ko sam ja da protivurečim?! Mene apsolutno taj bend nije locirao u mom odrastanju. Promašio me je, pa ni dan danas ne kapiram tu muziku. Vidim na bini, u pozadini, se svi živi poređali, DBS,
Secondsi, Riddancei,… singalonguju, a ja ni malim nožnim prstom da mrdnem. Sve je na mestu. Dobar je to bend, al’ što bi moj Zvrle rek’o: „Je’, a ka’ će refren“? Nemam šta za dodati, prosto i ako ste očekivali više, komunikacija benda sa publikom i nije baš neka. Tony nije imao za reć’ ni slovce, dok je malo u retro fazonu Soto pokupio titulu šarmera.
E sad, 7Seconds, još jedan bend koji nije locirao moju adolescenciju, ali svakako je ono što su te večeri prikazali, dokazima potkrepili da ja imam jednu veliku prazninu i greh u sebi. Kako je to veliko, kao dinosaurus!!! Velika je ideja, veliko srce, veliki bend, a tako normalni ljudi, tako srdačni, tako detinjasti, tako opušteni, tako… tako s oreolima na glavama. Svaki sekund nastupa sam prosto gutao. Publika fenomenalna, a oni potpuno raspoloženi za sviranje, rabotu koju, poput hrčka, vrte svako veče iz mesta u mesto. Međ prve redove sam se zadesio fotografišući kada je sevnula uspešna obrada H2O na Fight The World albumu, „Not Just Boys Fun“… pokolj! Trajalo je to i lična karta benda je prezentovana u potpunosti. Krštenica požutela, al’ ima tu snage još megatona. Za kraj grupnjak uz „If the Kids…“; ne baš kao SOIA, jer je to nemerljivo, ali suze u očima i komentar na usnama…FENOMENALNO!
Pored BSF, ime koje je preseklo i donelo odluku da se ide na PRH1.2 je povampireni Good Riddance. Još jedan moj must-see zadatak iz mladosti. Kad bolje razmislim, i nemam ih još mnogo na bucket-listu… hm… Svejedno, od sve kalifornijske scene devedesetih, oni su jedini poput DBS čije sam tonove prosto gutao. Voleo sam kad zaprže čorbu, nisu toliko kenjkavi i mekani poput ostalih. Bend koji mi mnogo znači. Ja stvarno više ne znam šta nisu svirali. To je bila pozamašna setlista od 26 pesama (sve sa veeelikim bisom). Mislim znam, ne odsviraše moju omiljenu, ali od sveopšteg hit opusa, ona uopšte nije nedostajala – More DePalma, Less Felini, pesma čiji su rifovi očigledno bili inicijalna kapisla za Comeback Kid i pesmu Wake The Dead :-). Weight of the World, pesma uz koju sam samo nekoliko dana pre festa krečio stan i radovao se certu, otvorila je grotlo ka paklu, a jaka Libertine zatvorila cert i potpuno nas otkinula od života. Čak i preterana Russova statičnost nije uspela da mi remeti ovaj vrli, večiti trenutak. Sve vragolije koje očekujete od benda stižu od Chucka, večitog veseljaka. Predobrog bubnjara Shauna smo gledali par puta sa The Real McKenzies, ali taj njegov legendarni kick može se čuti samo u GR. Ovaj put se i ošišao, te saznasmo da na trulom Zapadu kikice više nisu u modi ;-). Luke Pabich (ja b’ rek’o da je on Luka Babić, al’ nek mu bude)… besprekorni gitarista čijim rifovima uopšte ne nedostaje podrška druge gitare. Maestralno! Moram opet da citiram Zvrleta: „ko je ostavio uključen radio“?… ja bih preveo – sve k’o s kasete, sve uglobljeno i semalirano!
Drugi dan, takođe „pala kasica“ (razjapljenih vilica), prosto sam se osećao životno ugroženim. Ne znam da li bih preživeo Goezrock, na koji iz opravdanih razloga ne odoh ove godine. Previše dugo sam čekao sve ovo, ali Godo je ipak došao, tako da je Semjuel Beket demantovan 😉 Pre šatora sledi hladan tuš, ne bih li došao k sebi i ne bi li mogao da zaspim od prevelikih uzbuđenja ova dva dana, kojih sam polako postajao svestan.
Takođe, noći hladne, a jutra vrela, 8:30, razbuđivanje i pravo na plažu ne bi li bili spremni za konačnu odluku. A to je da li planiranih dva dana festivala preinačujemo na tri?! Yep! Tri. Nations Afire je nešto što sam potajno ‘teo da gledam, ali sada je to i definitivno.
Danas cooloza. Nema tu nekog preteranog uzbuđivanja, nema iznenađenja… danas 
je dan za koncert, a ne bojno polje sa dželatima na bini i bespomoćnim grešnicima u publici, na programu nije nabijanje na kolac i spaljivanje veštaca… Ne, danas je praaaavi odmor koji mi je tako dugo trebao. Pomenuh i gore negde da je na plaži bila mala bina, gde su nastupali slovenački bendovi. Meni potpuni anonimusi, ali su zato bili full interesantni. To je onaj stari, prizemni pankeraj, ali who cares. Za zabavu se ubilo. No, o tome nekom drugom prilikom.
Činjenica je i da nisam imao mnogo vremena pre festivala da se dobro informišem o svim bendovima, da malo istražim, da se pripremim, pa sam možda i propustio nešto dobro, ali ono što sam ovog dana propustio su Pankeroshi, Pleska i The Downtown Struts. Sorry guys, ali plaža, sunce i ledena reka su me zaposeli, pa je bio potreban pravi exorcist da dođem na početak. Živi vi bili, pa vidimo se sigurno.
Ne sećam se kada sam poslednji put slušao neki dobar psychobilly, pa je kanadski Koffin Kats bio nezaobilazna stanica. Znam da su gostovali i kod nas, par dana pre, ali eto ne pročitah na vreme plakat (kao i obično), pa ne odoh. Recept, trio, briljantin i tet od glave do pete, kontrabas i poznata osnova rock’n’rolla. Bez mrsomuđenja, ove akrobate na sceni su sem vizuelnog bili i odličan muzički ugođaj. Da li sam rekao da danas nema najavljenih uzbuđenja i iznenađenja? E pa prevario sam se. Prvi na listi su oni. Zaista, zaista impresivno. Kažem akrobate, jer to zaista i jesu u trenucima, kada u toku pesme, gitarista i kontrabasista menjaju instrumente u letu. Pa to ni David Copperfield ne radi. Muzički, odlično. Tako da ovih dana prelistavam stranice njihovog autorskog rada. Činjenica da su highlightovi ovog festivala svirali prekratko mi malo ide na živce 😉
Transparentni i pretenciozni naziv Pipes & Pints je odmah opisao brzi i jednostavni irish punk koji su momci iz Češke svirali. Dobro celtic punk, kako piše na svim internet stranicama. Bend koji ima samo jedan album mi je nekako opravdanje što nisam čuo ranije za nji’. Malo previše ložački pevač, koji je od nas tridesetak tražio i circle pit i wall of deth i kao da su brale Hatebreed. Malo neukusno, ali baš dobro zvuči bend. Sve po receptu, nimalo inventivnosti. Ne mislim da bih otišao na solo svirku. Nema hita 🙁
Jeste, nepismeni ja, nisam ukapirao ko je Duncan Redmonds. I vidim nekog matorca, koji se muva po bini i hoće na akustari nešto da nam svirka, al’ i dalje mi se ne pali lampica. 
Tek kada je okinuo prvi akord Snuff pesme, benda koji sam baš voleo devedesetih, sve mi se složilo k’o puzzle. Eto, to je dokaz koliko je meni bitna muzika, a manje mi znače imena faca koji istu prave. Pogrešno znam 🙁 Pa onda Skin Deep od Guns ‘N’ Wankers, pa sve red sira, red kore, red sira, red kore… Melem za uši i još jedno vrhunsko iznenađenje za sva čula. U nekom momentu mu se pridružio i majstor na ‘armonici i kolo je moglo da počne. U’vatiše se i Slovenci i Hrvati i Srbi i ajmo… što reče Banjalučanin Gigo, ajmooooo Užičkooooo.. opaaaa…. a u stvari, to je bila neka slovenačka, tradicionalna „Marko skače“ (sad sam Googlao) 😉
Osvojio je srca dominatnog domaćina, te zapevaše svi. Zapevaše svi i kad je Duncan pljuvao Putina (Putin is an asshole)… Svakako, još jedna aritmija srca mi moga, ubeležena je kao jedan bend sa bucketlista manje. Jebote Take Me Home!!! Naježila mi se koža. Jebote SNUFF!!!
A sad malo ona. Opet celtic punk. Oh God! Pa to je ovde baš popularno. Rekoh, što više instrumenata na bini, to popularniji kod domaćina. Happy Ol’ McWeasel je omladina koja melje sve pred sobom. Naravno, dvanaesti igrač je imao ključnu ulogu. Za razliku od nagruvanog Syco Mikea (Pipes And Pints), ovaj klon Mileta Kekinog je nekako timski igrač, a ne solista kao pomenuti. Ovde se oseti taj Dropkick Murphys „kao-jedan“ vibe. Iako imaju samo jedan album, iskustvo im ne nedostaje. Ništa pametno nemam za dodati, sem ako ste u prilici, obavezno overite njihovu svirku i nećete se pokajati. Da, vrlo generički napisana rečenica, ali to zaista i iskreno mislim. Dobbbaaaaar bend!
Shandon, Shandon, Shandon… šta to beše?!???! izgovarao sam pred nastup ovijeh Italijana. Sve mi je u glavi da sam ih negde gledao i ozbiljna zabrinutost da sam počeo da krečim (krečana). I evo, dok ovo pišem, setih se da sa
m od Oreša nekada mnogo davno dobio VHS sa spotovima sa RockTV-a koji je furao ove mladunce do besvesti. 
Uh… sad mi lakše! Elem, ska/punk po receptu opet, ali popularnost ne manjka. Skupilo se publike k’o pleve. E, pa da znate „Trst je naš“! Uzviknuh, al’ me niko nije čuo 😉 Malo mi ih je bilo previše, jer sam već postao nestrpljiv da gledam NA. Lepa svirka, ali malo i kenjkava. Ko voli, nek im se pridruži na sledećem nastupu, ja jok!
E sad, skupina Nations Afire, bend za koji sam u skorije vreme saznao od TB sabraće, ali i sama imena članova ove skupine su govorila mnogo i obećavajuće. Basista Ignite, ex-bubnjar Death By Stereo i ex-Rise Against džitrista. Pjevac i nije mnogo poznat, ali ono što odgledah po spotovima, možda i najslabija karika. Malo mi je slinavo izgledao, ali da vidimo. Za početak, međ’ svim onim silnim gajdama, trubama, bendžoima, violinama, kontrabasovima i svim ostalim egzotičnim instrumentima, kojima je boravak u punkrocku tek kratkog staža, relativno standardna postava dve gitare, bas, bubanj i glas, nekako kao da nije pripadao ovoj večeri festivala. Više mi je išlo uz Good Riddance, nego uz The Locos, ako pričamo o headlinerima dana. Poštena svirka sa par hitova i obradom od Social Distortion Don’t Drag Me Down je izazvala prosečan odziv u publici. Malo više se to graničilo za opštom nezainteresovanošću i „daj-samo-nek-se-sklone-da-dođe-The-Locos“. Svakako par nas je na usnama ispratilo pesme. Pokušavao je pjevac svim snagama da nam trešenje noge reinkarnira u šutku, al’ nije nam se dalo. Dobra svirka, ali dobro.. za početak. Ipak prvi album izlazi tek ovijeh dana, a recenziju istog spremam uskoro.
Daj bre više i taj The Locos, opet meni nepoznato ime, ali nabrijana atmosfera u donjem domu je itekako ličila na ključali kazan. Naravno da sada nisam smeo da odustanem i pohitam ka ponjavama, jer sam svoju šihtu overio. Bogami, spremao se taj stage malo više od predviđenih 15 minuta, pa se moje nestrpljenje pridružilo nestrpljenju ostalih. Elem, da ne tupim više, The Locos su relativno nov bend, ali sa mnogogodišnjom reputacijom pevača Ska-P. Dakle, Španija uber alles. Hm… politički tekstovi na španskom?!? Pa ne znam koji moj se bre svi lože, kad ič’ ne razumeju. Pravi pozeraj. Animal liberation i slično. Vrlo brzo sam napustio ovo grotlo. Ja bre to ne razumem. Možda kad uđemo u EU. Ma sve je to kvalitetno, al’ meni ne pije vodu.
Mirniji dan. Toplije veče. Manje uzbuđenja i više iznenađenja, što je kumovalo da se ostane još jedan dan. Dan pravog, kvalitetnog odmora je vrlo dragocen. Hell yeah! Mora se primetiti da je prvi dan bio najmasovniji, drugi 15% manje ljudi, a trećeg je već bilo upolovačeno. Hm.. ko li će ostati na finale!? Pa nisam ni sumnjao da će Terror ekipa nagrnuti, ali opet nije bilo kao prve večeri 🙁
Pa da krenem. Propustih Blame It On The Ocean, Hogwash i Hijackers i nacrtah se ja na Buldogima. Reko, stara škola, bez starca… al’ da ne bude kao kada sam gledao Etiopiju iz Jagodine kada su predgrupisali The Vibratorsima. Uf… još gore. Etiopija je bre bend za Buldoge. I kada sam rekao da nema lošeg benda, evo ga. Pa ovo nije ni za malu binu, a tek nije za veliku. Potpuni amaterizam i sramota. Jedina gorka jabuka na festivalu. Shvatam ja da nije bilo te prve generacije punkera, ne bi bilo ni kasnijih, ali oni su živeli taj život par sezona, pa onda jaz od par decenija, pa kao ajd sad ponovo. Međutim, šta je bilo između, u tom jazu, nikoga nije briga. Sve u svemu, loše mi je počeo taj finalni dan, ako izuzmemo predobro po podne na plaži s koje si morao špahtlom da me odlepljuješ. Mnogo mi se svidelo tu, u podnožju nacionalnog parka Triglav. Odoh da isperem uši i propustih Brutality Will Prevail i Naysayer. Sorry momci, potpuno sam amaterski podlegao bolovima u podkolenicama koje mi zadaše Buldogi.
Uf.. posle onakvog nokauta, cenim da bi najbolje legao lagani peting Debelog Precjednika. Koliko-toliko proverena marka, dobrog kvaliteta, a ne neka kineska bofl roba. Toliko puta sam ih mašio u Beogradu i Novom Sadu, da me je više bilo sramota. Što bi ovi iz Vrnjačke Banje rekli, momci su „prevežbali“ (u prevodu, preterali u melodiji), pa mi ni to nije preterano odgovaralo. Svirka na mestu, malo prejak bas, odlična komunikacija s fanovima, kojih je bilo podosta. Mora da mi je prejako sunce udarilo u glavu, ali ovaj četvrti dan, nikako da izvuče krajnju ocenu koju sam imao nameru zalepiti ovom festivalu, a to je čista 10-ka. Čak se neki frajer potrudio da pokloni pevaču salvetu, da obriše suze od silnog kukanja, što je malo bilo neukusno, al’ ostavili su oni već dovoljno dobar utisak, tako da Fat Prezident, kapa dole.
Sledi ultra klanje, koje izbegoh u našim krajevima, al’ ne mere se pobeći od Terrora. To je Chuck Norris hardcorea. Od nabildovanih momaka, do zgodnih, istetoviranih cica u publici. Svi čisti i ispeglani, umiveni, a ne kao ovaj pankeraj oko mene ovijeh dana. Još da je ova šumica imala i neke sprave za vežbanje, možda bi publike bilo i više, ali ovako, ostadoše u salama za vježbu 😉 Svejedno, pravi iskonski hc, kakav se na ovom festivalu nije čuo ovih večeri, ako izuzmemo divove SOIA. Dobru su priču imali i u neku ruku mi je drago da sam bio deo te baš jake atmosfere i mogu reći da je mnogo prijatnije slušati ih uživo nego na disku. Time može da se pohvali samo nekolicina bendova koje odgledah u životu. Malo mi već kreću bale na usta da će se i ovaj četvrti dan izvući i osvojiti kviska.
Digla se poprilična prašina i trebalo je napraviti malu pauzu, oslušnuti žubor rečica pred nastup, za razliku, potpuno pitomog zvuka daleke jamajčanske kulture. Pravi rocksteady, ska, soul,… reggae i jazz. Stari bend, The Slackers, koji sam trošio devedesetih, pa su mi malo pali u zaborav… No ništa zato.. eto da se podsetim. Nikada mi nisu bili full top ten, jer je to ipak mesto za Chickenpox, Marko Foggo, Bad Manners, i slične… i eto nas ispred bine… uuuuu kakav kontrast. Kontrast svemu što smo gledali ovih dana. Ne znam otqd oni uopšte na punk rock festivalu. Ne kažem da je to zabranjeno, nego jednsotavno, postojao je rizik da budu skroz ignorisani. 
Umirili su svoju glazbu i više nego što smo to navikli na mnogim albumima. Neke pesme su u novijim aranžmanima, a sveopšti utisak je da su fenomenalni. Mnogo mlađane publike je fino odreagovalo i dalo bendu dobar feedback, te nakon jedne trećine svirke, sve je krenulo da se odvija u superlativu. Sad, da li je publika tome doprinela ili oni, nije ni bitno, ostadoše The Slackers u mom lepom sećanju. Pravili su oni i neke medlije popularnih hitova, ali potpuno je nebitno, jer koncept očigledno pali. Kad nemaš nešto ubitačno svoje, ti poturi svima poznato 😉
Za zatvaranje festivala, veliko ime The Toy Dolls, ove sezone već odgledah na Exitu. Daleko sam bio od Fusion stagea, ali ovaj put su mi tu na dlanu. Jbt.. vidi.. Duncan Redmonds je roudy bubnjaru Toy Dollsa…xe-xe… baš lepo. Ups… izađoše svi i Duncan, maskiran SVIRA u Toy Dollsima… Ala sam ja nepismeeeeen… Pa lepo.. ako neko pripada toj skupini, onda je to stari znalac, Snuffovac. Sve isto kao i u Novome Sadu, samo što je ovde publika malo podivljala, pa su verovatno izostale neke Olgine tačke. Toliko su se šetali po bini, da praktično bend nisi ni video. Došlo ljudima da se izdivljaju za ovu sezonu, pa to ti je. Stage dive na Toy Dolsima.. .daaaaj molim te. 
Inače je to bila glavna atrakcija. Obezbeđenje je bilo maksimalno tolerantno, što se ne bi reklo da bi to tako moglo u nas. Ovde bi se takav vid zabave vrlo brzo pretvorio u klanicu. Elem, duuuuuuuugooooo sviraše Dollsi. Dugo, dugo. Pa čak bis nisam ni odgledao, jer se sutra sabajle moralo putovati. Greh je, znam! Propustio sam ih 2004, kada sam bio u vojsci, kada sam ih mnogo više želeo, a eto, sad… za mesec dana, dva puta! Hvala silama na tome! „Sive lubanje silooom…“ 🙂
Inicijalno planirana dva dana posete festivalu, iz ovog ugla gledano, skoro da bih pucao sebi u glavu. Verujte, zaista, zaista sam pun emocija, relaksiran i napunjenih baterija, proširenih vidika… Pogledajte, ako ste uopšte izdržali, masivnost ovog teksta i biće dovoljna potvrda da ovaj festival vredi mnogo i verujem da sam vas makar malo zainteresovao da pohrlite tamo sledeće godine. Vidimo se tamo!!!
