I-II dan
8. – 12. 8. 2022. Tolmin, Slovenija
Descendents, Ignite, The Real McKenzies, No Fun At All, Comeback Kid, Authority Zero, Get Dead, No Trigger…
2018. godine sam prvi put posetio Tolmin i PRH i tada sam sebi obećao da ću se sledeći put vratiti sa porodicom, jer sam video toliko dece i parova, da sumnjam da postoji festival u Evropi koji na bolji način može da privuče čitave porodice, koje bi došle na pravi pravcati odmor, u jedan od najlepših delova Slovenije.
Nakon što nisam uspeo da odem 2019. iz raznih objektivno neobjektivnih razloga, koji se uglavnom mogu svesti samo na reč novac, a nakon što festivala nije bilo 2020-21 (iako je prošle godine bio neki minimalni last minute fest sa manjim bendovima), veoma me je obradovala objava da se festival vraća 2022. godine. Ipak, na prvu loptu, nisam znao da li ću ići, jer organizacija poduhvata kada sam solo išao je bila komplikovana, a za troje, naročito sa malim detetom, je monumentalni zadatak. Ali, želja je bila jača od svega i odlučili smo da na ovo gledamo kao na pravi odmor i da na taj način i odemo.
Glavni problem sa kojim se svi suočavaju kad kasno odluče da posete Tolmin je naći dobar smeštaj! Nama je to postao veliki problem, pa smo na kraju morali da se zadovoljimo sa farmom na samom vrhu planine, na preko 800 metara nadmorske visine u naselju Tolminski lom. Otprilike 6km od Mosta na Soči, ali bukvalno 25 minuta vožnje u prvoj je prvog dana izgledao kao nešto što sebi nisam smeo da dopustim. Veoma uzak i krivudav put se, ipak, pokazao kao sasvim prohodan, srndaći su nam redovno izlazili na put, a prelep put kroz šumu nas je na kraju i oduševio. Na svašta se čovek navikne.
Pogled gore je, blago je reći, fenomenalan. Kad si čovek iz ravnice, poput mene, sve iznad sto metara je planina, a ovde smo bili na 800 metara. Videli smo oblake kiše ispod nas, bili smo na 11 stepeni ujutru, pa se spuštali na gotovo 30 u samom Tolminu. Jednom rečju, svo cimanje je itekako vredelo, jer je ovde netaknuta priroda, čist vazduh i puno srce.
Elem, prvog dana smo već bili mrtvi umorni, ali smo nakon šestice već bili u Tolminu. Lagano sam se prisećao svih lokacija i brzo smo našli kućicu gde smo preuzeli narukvice za novinare i zaputili se kao glavnom ulazu. Tamo su svirali čini mi se Chump, prosečna melodija kakvih smo se naslušali tokom godina. Mi smo krenuli da ošacujemo festivalski prostor i nađemo nešto za klopu. Hrane ima za svakog, od veganskih burgera i pica, do egzotičnih indijskih i avganistanskih za hrabrije avanturiste. Cene su otišle odavno u nebo (pljeska 9e, pice od 10 pa naviše, krompirići 5e, pivo Laško 5e…), pa nemoj da si ovde došao na socijalnu varijantu. 85% posetilaca su Nemci, cene su prilagođene njima. Štandovi sa majicama su na istom mestu, koliko sam video iste cene, majice 20-25e, iako su prilično upitnog kvaliteta, duksevi su 40e, svaki dan se menjaju, kako koji veći bend dođe. Vinila je ove godine bilo jako mnogo, pa je tu moglo da se nađe svašta. Glavni hit su bili novi Fat Wreck kolorni vinili, specijalne ograničene serije nekih kultnih i rasprodatih albuma. Lepo kažem, ovde kamara para može vrlo lako da se potroši. Nakon obilaska većine štandova, zaputili smo se u press da ubodemo internet i malo iskuliramo, dok ne počne The Real McKenzies.
Gledao sam ih pre desetak ili tako nešto godina u Novom Sadu, iako sećanja na taj nastup opasno blede. Definitivno bend koji je bolje slušati uživo nego kući. Kanadski celtic pankeri nastup otvaraju energičnom Pour Decisions na šta je publika na kec reagovala masivnim stejdždajvingom, koji je nacionalni sport u Tolminu. Baš sam pomislio kada će svirati Heather Bells, kad ono ona zapala kao druga. Defitinitvno vanvremenski hit i pesma koja me je i privukla ovom bendu. Paul McKenzie je bio veoma raspoložen, ima odličan kontakt sa publikom, a nije odoleo ni da pokaže đoku ispod kilta. Srećom, bili smo na solidnoj udaljenosti.
Još jedna genijalna je usledila – The Night the Lights Went Out in Scotland. Meni je uvek zvučala kao neki soudtrack za film o moreplovcima. Gajde se čuju kao disku. Zvuk je apsolutno perfektan. Praznik sa oči i uši. Publika đuska, mi smo uspeli da se zabodemo kod neke klupe, koju smo kasnije nazvali kindergarden, jer su deca stajala na njoj. Moj Nidža je hrabro izdržao veći deo nastupa. Slede Ye Banks and Braes, Due West, The Skeleton and the Tailor, The Lads Who Fought & Won, Nessie, The Maple Trees Remember, da bi nastup završili sa Barrett’s Privateers.
Nakon njih Ignite, sa novim pevačem. Upali su potpuno nenajavljeno, umesto Adolescents, koji su otkazali evropsku turneju, poput mnogih (Strung Out nisu došli, Bad Religion, Jaya The Cat…)… Zolija je zamenio Eli Santana, metalac iz Holy Grail. Mogu slobodno da kažem da je svojom energijom uneo preko potrebnu svežu krv u bend koji već godinama ne liči na sebe i čije koketiranje sa veoma komercijalnim zvukom je odaljilo većinu starih fanova. Srećom, bend se vratio korenima i izbacio jedan sjajan album, koji se i sluša praktično cele godine.
Očekivao sam većinu novih pesama, i ako se dobro sećam set liste bilo je barem 5-6 novih pesama. Očito je da one bolje leže Santani, to je i prirodno, jer njih ne moramo da upoređujemo sa Zolijem. Uglavno, šarali su malo nove, malo stare stvare. Otvaraju sa Who Sold Out Now?, zatim sledi novi hit Anti‐Complicity Anthem, onda Poverty for All, potom još jedna sjajna nova The Butcher in Me. Santana se odlično ponaša na bini, energije ima na izvoz celoj Evropskoj Uniji, bukvalno ne prestaje da skače i jurca sa jednog kraja bine do druge.
Sledi par pesama sa Our Darkness Days i baš se vidi koliko je taj album pregazilo vreme. Generalno, meni nedostaju stare pesme sa Call On My Brothers i to mi je i jedina zamerka na ovoj svirci.
On The Ropes je još jedna nova, potom sledi This Day, koja stilom najviše i podseća na stari fazon. River je jedna od novih koja mi se veoma dopada. Kompleksna, sa dosta promena tempa, ritma, odličnim refrenom. Santanin vokal je ovde najviše došao do izražaja.
Ako se dobro sećam, završavaju sa Veteran. Inače, nešto pre toga, Santana nije propustio da kaže popularnu uzrečicu u zapadnim zemljama ovih dana, pa je Fuck Putin odjeknulo, uz veoma mlak prijem, jer mi se čini da ljudi na ovom festivalu nisu nimalo zainteresovani za politiku. Sva sreća.
Sat vremena veoma energičnog nastupa je ono što smo dobili od Ignite. Iako bih ja napravio definitivno drugačiju listu, ne mogu da se požalim, jer je Ignite posle ko zna koliko vremena opet bend čijem nastupu se radujem i čiji novi album mi je jako dugo u plejeru.
Descendents sam godinama uspeo da propustim, zbog raznoraznih razloga, a sada se zalomilo da sviraju prvi dan, a mi mrtvi umorni. Milo i ekipa se penju na binu nešto oko ponoći i odmah rasturaju masu uz Everything Sux. Nekako mi je bilo tužno kad sam video Egertona kako nosi masku, a sa druge strane Milo uleće u publiku okružen desetinama ljudi. Jebena korona. Elem, Descendentse konačno gledam, ali sam toliko umoran da mi bukvalno svaka pesma samo preleće.
Uspeo sam da odgledam Hope, Coolidge, I Like Food, Silly Girl, Victim of Me i Sailor’s Choice, što čini samo mali delić ovog masivnog nastupa od skoro 90 minuta. Na kraju čitave 32 pesme, iz svakog perioda karijere, sa sve sladokusce. Live stream sam sutradan u smeštaju pogledao i bilo mi je veoma žao, ali umor je učinio svoje, a nas troje smo već bili u zemlji snova kada su Descendents završavali nastup sa Get the Time.
II dan
Drugi dan smo se naoštrili da ćemo da gledamo većinu toga, pa smo došli na Beach Stage već oko dvanaest, zaboli se kod nekog drveta i videli binu sve ukupno tri puta. To je i glavna stvar kod dnevnog programa. Ne moraš ni da gledaš bendove, samo uživaš, cirkaš piće i slušaš na jedno uvo. Ljudi cirkulišu, uglavnom bosi, ošacuju binu, malo đuskaju i onda kruže okolo. Neko je u ledenoj Tolminki, neko je hrabriji pa se kupa u Soči, a mi smo se zadovoljili lenčarenjem i povremenim prelaskom na drugu obalu. Nidža je bio veoma hrabar, nije mu smetala ledena voda, pa je išao nekoliko puta na drugu stranu. Mi smo ’ladili pivo u reci i stekao sam utisak da je za koji stepen toplija nego pre četiri godine. Ili je to samo moj subjektivni osećaj. Kako god, uživanje na beach stageu je bilo na maximumu. S jednim problemom, doduše… Da li zbog autoputa koji pametni slovenački političari grade kroz ovu prelepu prirodu (zbog čega je bio i ugroženo postojanje samo festivala, Metal Days se recimo seli), ali je prašine bilo toliko mnogo da smo iskašljavali crno i nosevi su nam bili zapušeni.
Program su otvorili norvežani Pay To Breathe, sa ženskim vokalom. Opet, veoma prosečna melodija, dosadi posle dve pesme. Nakon njih, jedni od mojih omiljenih „malih“ bendova – Skin Of Tears. Nemci postoje tridesetak godina i iskustvo kulja iz njihovih vena. Vidi se da šiju većinu bendova sa Beach Stagea i to sa pola snage. Pola sata svirke je premalo za njih, ali obabrani hitovi su tu: Offline, New Horizon, Way Down Inside, Out of Line, Wild World… Red klasične melodije, red ska panka… Ovaj bend ako imate priliku da vidite, defitinivno nemojte da propustite.
Česi Rabies su još jedan od bendova koji za jednu stepenicu odskače od ostalih bendova. Brza skejt pank melodija, uz dosta bek vokala. Pola sata su svirali, deo njihovog nastupa imate u video sekciji. Iz daljine su zvučali veoma pristojno, uvežbani, utegnuti. Tek par pesama sa prepoznao, Punk Delivery čini se, možda je bila i No News.
Dowzer su klasičan njanjav punk rock bend koji očima ne mogu da vidim. Uživo je to još jadnije, baš mlako, kilavo…
U šest su se popele Petrol Girls. Majko mila, da li ovo vredi i komentarisati? Apsolutno bend kojem nije mesto na festivalu gde ima gomila dece, porodica… Pevačica je energično oterala sve prisutne muškarce, rekavši da njima nije mesto ispred bine, jer svakog dana neki muškarac ubije, siluje, maltretira neku ženu… Veoma militantni feministički bend je muzički još gori od svojih, da se blago izrazim, kontroverznih stavova. Neki eksperimentalni zvuk uz mnoooooogo pričanja, vrištanja između pesama, ali mi je bio vrhunac kada je pevačica rekla da joj je najlepši i najbolji momenat u životu kada je abortirala 2018. godine… Super, verujem da se mnogi parovi koji se bore sa sterilitetom oduševljavaju kad čuju ovakve kretenizme. Kako god, mi smo ubrzo otišli da isperemo uši, a rana večera pred nastup No Trigger na main stageu je dobrodošla.
Već se tu videla razlika u zvuku, iako No Trigger kvalitetom više pripada Beach Stage-u. Oko 45 minuta dosta prosečne melodije nije privuklo preveliku masu, sem nekoliko zaluđenika ispred bine. Posle njih su svirali Get Dead. Akustični folk punk ponekad zvuči zabavno, ali čini mi se da ih velika bina defitivno prugutala. Pokušali su da animiraju masu, ali je moguće da ovo i nije bilo njihovo veče. Kratko smo se zadržali i krenuli u šetnju, spremajući se za Authority Zero.
Počinju sa A Passage in Time, ali mi se čini da kontakt sa publikom nije uspostavljen. Većina ljudi gleda, ali ne reaguje previše. Da li ljudi ne poznaju materijal ili je nešto drugo u pitanju, nisam siguran. Definitivno su uigrali, usvirani, zvuče i izgledaju svetski, ali nešto mi fali. Slede Take or Leave It, Revolution i Get It Right, ali se situacija ne menja. Taman kad sam pomislio da ćemo da zapalimo, kreće Ollie Ollie Oxen Free… Opa bato! Ovo već svi znaju. Bend je prodisao i ubrzao već sa sledećeom krljačinom No Other Place. Sledi opet nekoliko pesama na koje publika ne reaguje, tek pomalo u Wake Up Call. Očigledno je da publika preferira ultra brze delove.
Vesela Over Seasons se takođe fino primila među masom. Šta su još svirali? Češkam glavu i čini mi se da je bila i Taking on the World, meni jedna od dražih njihovih pesama. Završavaju sa Lift One Up, koja mi nikad nije legla i čini mi se kao dosta mlak završetak. Utisci su mi dosta pomešani. Sa jedne strane, bend je savršeno uvežban, bez greške svira, ali sa druge strane ne uspevaju da publiku pomere sa mesta.
Comeback Kid sam gledao pre četiri godine i tada su već bili prilično veliki, ali sada su barem tri puta veći. Svi su ih nestrpljivo iščekivali, jer je očigledno da dobrih hardcore bendova, koji se uklapaju u Punk Rock Holiday fazon i nema previše. A Endrju i ekipa definitivno znaju da podignu masu. Kvota da će da otvore sa Heavy Steps je bila sigurica. Ova pesma se toliko uvukla u uši, da smo je Staša i ja slušali nemilice u kolima u danima pred polazak. Kakva energija na bini, oko bine i u prvih, recimo, petnaest redova! Moderni hardcore u svom najboljem izdanju definitivno. Od svih bendova koje smo do tada slušali, Comeback Kid su zvučali, bez preterivanja najbolje. Najusviranije, najutegnutije, a zvuk kao sa diska, ili vinila, što preferiraju puritanci… Sledi razbijanje u vidu False Idols Fall, Do Yourself a Favor, Talk Is Cheap, a onda spektakl u vidu Crossed. Ohoho, mašala, kakav mošing, pa circle pit, šutka, šta god hoćeš! Endrjua smo videli na Beach Stageu, pustio stomačić, opušten lik skroz, ali na bini je kao životinja koju si pustio iz kaveza!
Čini mi se da su prošli put otvorili sa G.M. Vincent & I, sad upada negde u sredini, ali vidi se da je ovo i dalje hit na prvu loptu. Publika sve luđa, ne posustaje, energija udara u krošnje drveća i vraća se nazad. Nema posustajanja. Sledi old skul u vidu All in a Year, danas gotovo neprepoznatljiva i primer koliko su napredovali kao bend. Još jedna od novijih Face the Fire, u savršenom aranžmanu, kao da je pravljena za uživo nastup. Bez ijedne greške su je odvalili, publika definitivno zna svaki delić novog albuma. Sledi par starijih Absolute, Surrender Control, Somewhere, Somehow, a onda jedna novija koja ima dosadan uvod, ali onda kreće mošing ludilo – Dead on the Fence. Verovatno najmetalskija pesma večeri!
Pred sam kraj, idu mračnije pesme. Jedna od njih je bila i krajnje apokaliptična Die Knowing. Spora, ali veoma atmosferična, odlično se uklopila da polako zatvara nastup. Šta je bilo na kraju? Hm… Čini mi se Wake the Dead… Jedino ako nisam pomešao neki redosled. Generalno nije ni bitno, ali sam siguran da je bila pred kraj. Šta reći sem da je uživanje videti kako jedan bend ovoliko napreduje kroz godine. Od običnog hardcore benda iz hladne Kanade, polako su postali jedni od zaštitnih znakova moderne scene.
Potom slede legende švedske melodične scene No Fun At All. Verovatno jedan od najomiljenijih i najdraže gledanih bendova koje traži publika na festivalu. Gledao sam ih pre četiri godine, gledao i sad i verovatno ću uvek želeti da ih gledam, kad god imam priliku. Čim smo videli na bini u pozadini omot legendarnog Out of Bounds albuma, nekako je bilo očigledno da će ga svirati u celosti. Otvaraju sa Invitation. Stajao sam sa strane, nekih 10-15m od bine i zvuk mi nije bio ni blizu kao pre četiri godine. Dosta mutan, bas prebudžen, gotovo nestvarno par koplja ispod perfektnog zvuka sa Comeback Kid. Naravno, to ne utiče nimalo na raspoloženje. Bend ispaljuje hit za hitom, ne posustaju ni za momenat. Evo šta je sledilo: Invitation, Stranded, Perfection, In a Rhyme, Pleasure Is to Be Insane, Nothing Personal, Don’t Pass Me By, I Have Seen, Out of Bounds, Talking to Remind Me, In a Moment, Trapped Inside… Ingemar lagano rukovodi bendom, iako mi se čini da ne zvuče tako dobro kao pre četiri godine. Možda je ovo samo moj subjektivni osećaj, jer sad, za razliku od pre četiri godine, imam ovu svirku sa čim da uporedim.
Sledi blok udaračkih hitova, odsviranih gotovo bez pauze: Beat ’em Down, Master Celebrator, Wow and I Say Wow, Should Have Known, Lose Another Friend, It’s Not A Problem, Suicide Machine, Catch Me Running Round… Ovde se bend već prilično opustio i zvučao mnogo bolje. A možda sam se i ja navikao na njih, kao i Nidža koji je, što je neverovatno za sedmogodišnjaka, izdržao i đuskao do pola dva ujutru, naravno uz pauzice sa Minecraftom na fonu. Iskreno, priželjkivao sam da će izdržati još, ali posle preko sat vremena vrhunske svirke, mi smo polako odlazili, slušajući u daljini bis koji je usledio… Believers i Beach Party čini mi se. Naravno, ova poslednja nam se uvukla u uši, pa smo je pevušili se dok smo išli do auta.
Prva dva dana su bila krajnje iscrpljujuća, ali do jaja sadržajna. Jednostavno, ne možeš sve da vidiš, čak i da imaš snagu dvadesetogodišnjaka. Pošto je Schimmu najavio svoj dolazak od trećeg dana, slede njegovi utisci, čisto da pročitate i malo drugačije utiske.
Oreš
III – V dan
10. 8. – 12. 8. 2022. Tolmin, Slovenija
Bouncing Souls, Lagwagon, Flogging Molly, Baboon Show, Misconduct, Zebrahead, Mad Caddies, The Interrupters, Belvedere, Anti-Flag i Circle Jerks
Nismo došli ni blizu ovogodišnjeg izdanja festivala, a nastupe su morali da otkažu Adolescents i Jaya the Cat. Sa samim ulazom u mesec festivala otkazuju nastup, tj. tog dana objavljuju da moraju da prekinu evropsku turneju, i glavne zvezde Bad Religion. Pihhh, njih mi je najviše žao jer sam ih od svih učesnika na festivalu najduže u kontinuitetu pratio i prošlogodišnje svirke Decades Bad Religion su me lepo vratile da još jednom prođem kroz njihovo zlatno doba i uverim se ne da je i zaista zlatno, ne da su „samo“ arhitekte panka, već su i arhitekte i građevinski inženjeri panka. Znači, objedinjuju sve radove, od skice, projekta, od otvaranja gradilišta svih pripremnih poslova, preko sve kompletne gradnje do kontrolnih radova i upotrebne dozvole za (onakvu!) hacijendčinu Bad Religion. Kad bismo tražili po muzici neiskorišćene potencijalne (bilo bendove, bilo pojedince), toj akciji ne bi bilo kraja dok je sveta i veka, a da tražimo bend koji je dao maksimalan doprinos u svom žanru, ostavio trag dublji od najtežeg dinosaurusa u močvari, traje koliko i životni vek dinosaurusa biljojeda i podario nam je kultnih numera baš koliko bi i u punoj snazi zeleniša smazao pregladneli dinosaur žderobilj, među prva tri bi morali biti Bad Religion. Ovome treba i prilepiti da je njihov ceo životni vek, od jajca do starca, prošao u neprekidnom sviranju sa periodima od po preko 150 koncerata godišnje. Naravno da je to industrija na visokom nivou, ali dotle se ne dolazi bez dva podjednako bitna preduslova, a to su, valjda svi znamo, talenat i ljubav, beskrajna ljubav i zaljubljenost u to što radiš. Ne bih smeo da preskočim da podsetim i na činjenicu da im skoro i celu deceniju jednu od gitara cepa čovek koji je poreklom sa naših prostora, a nadimak mu je, gle čuda, The Serb. Suma sumarum, ove godine ih nećemo gledati ponovo na PRH ali su oni sigurica za povratak na festival. Iz svega prethodno napisanog, jedino proizilazi da su im karte za Tolmin uvek u džepu.
Jasno je da u roku manjem od 2 nedelje, za takvo ime nije moguće naći ni približno adekvatnu zamenu, organizatori festivala su bili u problemu gadnijem i od višednevne dijareje. Kao i ostali PRH zaluđenici po FB, u tim danima sam deo vremena provodio nagađajući, maštajući i priželjkujući ko bi mogao da uleti da zatvori festival, da tad svira po EU, a ima slobodno veče, The Hives i Stiff Little Fingers su bile neke od realnijih opcija. Opcija popune termina ne i zamene za Bad Religion, da se ponovim, jer tu nema prostora za bilo kakva kalkulisanja. Elem, jedina sreća u nesreći je to da barem neće biti moguće komparirati na licu mesta jedne za drugim nastupe Bad Religion i Circle Jerks. Idealno bi bilo da ostvare rezultat 1:1, to što bi bilo idealno, ne mora da znači i da je realno, a u duelu takva dva titana najmanje je ostvariv nerešen ishod.
Treći dan, 10. 8.
Bouncing Souls – Nema gorče stvari od te da bend koji si jednom gledao i to na istoj toj bini na PRH 1.6, ovaj put glatko opuca na ispitu. Ne sam bend, da razjasnim stvari u startu, već onaj ko im je bio zadužen za zvuk. Nije mi jasno da, ne samo u ovom slučaju, već u bilo kom i za sastave koji su na mnogo nižem nivou kad krene nastup i svi čuju da po zvuku to ni približno nije ono što treba da bude, niko ništa ne koriguje. Bruji nešto sve vreme, ne baš ko veš mašina, ali ono tipa, sprat – dva ispod nešto buše, onda gitare retko kad igde ima, prozujim po masi – svugde isto. Ma menjaj, sređuj, radi nešto, brale, pa makar i na gore jer za publiku je najgore lagani ignore. Na osnovu našeg premijernog susreta pretpostavljao sam da to mora biti barem na nivou kad su bili uz Descendents i Flag bend sa najkvalitetnijim ukupnim nastupom na toj, trećoj večeri festivala. Ispalo je da je sad to samo bleda senka tog nastupa. Izbor pesama im je bio sasvim zadovoljavajući: Here We Go, sledeća Manthem… Favorite Everything, Late Bloomer, taman u nešto bržem izdanju nego što je snimljena, za razliku od nje East Coast Fuck You je mogla i morala žešće… Što se mene tiče, provozali su nas u trećoj brzini (od ukupno šest brzina), tek minimalno u četvrtoj na poslednjoj pesmi True Belivers i to samo zbog ultra mega hitičnosti navedene kompozicije. U kolonu sa minusima da im se utefteri i jedan više jer su krenuli i pre najavljenih 21.10h, a plus im je što je pevač samoukinuo one njegove super iritantne đuskice po bini. Da bi potencirao svoju individualnost, specifičnost i unikatnost kao umetnika i autorske persone, jedini on je pevao na crvenom mikrofonu.
Lagwagon – Kreće intro i prvo što u osmatranju bine spazim je da je Dave na bubnjarski set pridodao i bongoščić i dodatnu petu činelu iznad njega. Već me takve sitnice pre početka izuzetno raduju i bude znatno veća očekivanja od nastupa. A onda, spektakl, sezancija, praznik i otkriće kako za nas u masi, toliko i za njih na bini, već na refrenu druge pesme sve je bilo i jače i čvršće i od ugriza ajkule, tako da je tradicionalnoj letargičnoj flegmičici Capeu izletelo na mikrofon: „Ovo je jebeno jako dobro!”. Zvuk im je dalji po kvalitetu od Bouncing po svim pitanjima (dobro, izuzev geografskog), nego EU od Srbije majke. Verovatno je sve to dodatno aktiviralo i motiviralo i samog Capea koji je i ranije tokom ove godine imao problema sa glasom, da bez obzira na sve uleti u nastup, kao da u rezevrvi ima glasnih žica kao u Tolminu onih dušeka za plažu na naduvavanje, kojih tamo ima više nego sela po celoj Sloveniji. Predivan momenat na lapo sata nastupa kad je gares sa obrnutim kačketom, neznatno niži od gitaroša Big bitch (Flippina), stao da se premeri s njim. O da, obožavam takve majmunarije koje su neizostavni deo PRH. Uletela je i posebno nadahnuta numera za Tony Sly, samo pojma nemam koja je jer je to neki od delova kad sam bio potpuno opčinjen šta Dave radi na bubnju i gde, kad i kako učačka bongoščić dok činele lete kao kokice iz aparata za kokice u Dunavskoj. Pre Razor Burn Joey najavljuje da kad su je napisali, 2 do 4 lika je imalo bradu u publici, a danas je imaju i trinaestogodišnjaci i žene uz pitanje da li je to razlog da sada i njih canceluju. Poslednje 2 idu klasici Alien 8 koju startuje Joy solo na gitari sa maksimalnom podrškom publike i kao dezert May 16. Da im je više ovakvih nastupa, ne bi bilo pravedno da su na poziciji na kojoj se nalaze, jer bi u tom slučaju bili znatno degradirani.
Flogging Molly počeli su sa Drunken Lulabies i to je bilo efektnije i brže od tajfuna. Samo to i ni makac dalje, kako su počeli, tako su i (za)stali (T može da se čita i kao R u ovoj reči). Barem je to moj utisak. Kad se pojavio pre 2 decenije, Drunken Lulabies sam vrteo do izmemoglosti pa još i duplo toliko. Sve nakon tog albuma je ukusa kao da od kesice čaja skuvate lonac. Tako da, džaba sjajan zvuk bez ijednog momenta oscilacije, kad me ništa od toga ne pomera. No, itekako je bilo i njihove publike (i onih veseljaka koji sa maliganima vare i folk, country…), daleko od toga da su zalutali na festival. Pevač i gitaroš Dave King posle svake pesme je menjao akustaru, taj je sam promenio gitara više nego ceo festival zajedno. If I Ever Leave This World Alive je jedan od respektabilnijih trenutaka njihovog nastupa. Pre A Song of Liberty detaljan uvod o situaciju u Ukrajini, ko je agresor, ko žrtva i sve ostalo po redu, baš sam se pitao ko će se prvi sa bine dotaći te teme, eto, već prvo veče na kom prisustvujem nije preskočena.
Četvrti dan, 11. 8.
The Baboon Show sam upoznao sa poslednja 2 albuma kad su se već opasno pozicionirali kao kvalitetan sastav (a još nisu potpisali za Destiny tourbooking) koji žari i pali po EU, iliti još jedno švedsko čudo koje je rokačinom krenulo stazom koju su prokrčili The Hellacopters i The Hives. Pesme kao što su: Me, Myself and I, Tonight, You Gotta Problem Without Knowing It, momentalno uklize u uši i uživo su još ubedljivije nego na albumima. Nije mi jasno kako to da, kad se već požalila Cecilia pevačica, da toliko čekaju da dođu na PRH, a oni na bini budu 45 minuta, a ona još i pojača spiku između pesama?! Još mi je teže objašnjiva ova nejednačina nakon potpunog sjedinjavanja sa publikom u numerama kao što Same Old Story, svi su pevali uz gromoglasno tapšanje onaj sam kraj Future belongs to us i poslednje Radio Rebelde?! Jedino ako im je to standardna minutaža za festivalske nastupe na ovoj turneji, mogu da shvatim, a ni tad potpuno. Da pridodam i trivijicu da se pevačica zajeb’la jer je u obraćanju publici rekla da slabo zna slovački, a mislila je na slovenački, što je dodatno smešno jer se na istom mestu na tu temu često sprdaju NOFX. Od stvari koje imaju neposredno veze sa bendom, a posredno sa Ukrajinom, neka ovde ostane zabeleženo i da je bubnjar (koji nosi kraće šorciće i od pevačice, ali nikako od Vuje KBO!) sa sovjetske oficirske šapke, u kojoj se verovatno i tušira, nije skinuo znak, a da je petokraka i dalje prisutna u njihovom logou. E, sad, koji i čiji model je taj model petokrake, pitanje je za ozbiljne heraldičare.
Chuck Robertson of Mad Caddies (American socks acoustic) vrlo fin bućkuriš Caddies opusa, gledao je da svira što više onih pesama koje nisu u repertoaru za nastup sa bendom. Prisutnih oko 120 ljudi, atmosfera kao na žurci gde se svi znaju. Za neke pesme bih ubacivao zviždanje melodije gde zaboravi tekst, za neke tražio da mu neko otvori tekst na telefonu da ga čita dok svira. Manje od 20 jako prijatnih minuta, nisam baš na početak uspeo da stignem.
Misconduct jeste korektan sastav po studijskim rezultatima, al’ nit su mi se dojmili na ovogodišnjem Exitu, a ni u Tolminu. Gubiti minutažu na obradu Bro Hymn Pennywise sa uvodom da je ko skejter klinac to slušao, alo, momčimo, kome, čemu, zašto, dokle, ako si čovek??? Uncoditional love korektna, nadam se da je njihova. Onda pesma posvećena svemu onome što je festival, PRH song, kreće verbalno silovanje, preizlizani klišei, trenuci kad instinktivno noge reaguju na paljbu i pre ostalih čula i mozga. Spika na mnogo višem nivou i dužeg trajanja nego zeme im Baboon.
Zebrahead – prvo što primećujem, a ranije pojma nisam imao, to je da im je jedan gitaroš i Dan “Brko” Palmer iz Death By Stereo, pa lepo, biće tu interesantnih švrljanja gitarama. I bejaše, ihahaj, samo od tog metala koji mešaju sa raznim primesama. Šta god sam znao iz njihovog opusa, nije svirano. Da sam znao da će biti tako, ranije bih zauzimao busiju za Baboon acoustic.
Baboon Show (American socks acoustic) za razliku od Chucka koji je svirao stvari koje ne izvodi sa bendom na Mainu, na Švedima sam bio baš samo na pesmama koje su svirali još za dana. Neverovatan odziv ljudi, taj tu deo, uličica je bila zakrčena vrlo fino. Skoro da ne može uopšte da se prođe. Ni na trenutak nisam mogao da vidim nikog iz benda. Pesme su, naravno, nešto drugačije kao akustične, ali nipošto labavije. Verovatno je zato i pevanje die hard fanova bilo snažnije, nego pre koji sat ranije.
Mad Caddies su u postavi za ovu turneju prvo 2 nedelje non-stop vežbali i usviravali repertoar. Srećom, pre Tolmina su imali nekolicinu nastupa, te je ovde sve već bilo sklopljeno kako valja. Hoću da kažem da ko ne zna, nije imao pojma da to nije taj bend, to ne bi ni primetio. Jedini svirački lapsus su napravili duvači jer su na početku četvrte kompozicije Brand New Scar sekund i po pogrešnu temu zasvirali. Nakon Souls For Sale po drugi put izlazi na stage neki likus iz publike, ozbiljno izbezumljen od svih opijata, sa namerom da zađuska uz Caddies. Chuck je prokomentarisao da oni, interno, za svet u takvim stanjima govore da ima summertime eyes. Na Weird Beard im se pridružio, po Chuckovom pozivu, čuveni Kapetan, bucko obučen u kapetana broda, u uniformi iz 17, 18. veka, jedna od prepoznatljivijih maskota festivala. Kad vidim njega, Žabare u kostimima Super Maria i Luiđija, po jedan veliki okrugli sat na obe strane bine i osetim karakterističan miris sveže i vlažne piljevine koja je pobacana prvih nekoliko metara ispred Main stagea, znam da mogu da budem samo na PRH u Tolminu. Elem, bucko Kapetan je vrlo korektno otpevao svoje delove, a godinama po fotkama na netu vidim da u istom kostimu pokriva dobar deo festivala po EU. Baš u Weird Beard je trombonista Stefan preterao sa solažom. On, sigurno, jeste bolji muzičar od Edija Hernandeza, na čijoj poziciji se našao, ali je Edika daleko dominantnija i upečatljivija pojava, osobito u momentima kad ga roudi nosi na krkače po masi, a on odgore plete po instrumentu i još produžuje pesme za po dodatni refren. Od 14 pesama koje su svirali, 2 su bile sa poslednjeg izdanja House on Fire i to: Let it go i Strange Days. Negde pred kraj, frontmen je u najavi za The Interrupters ispričao da je jako ponosan na njih jer ih pamti kao bend koji im je otvarao koncerte po najgorim rupčagama i jamama, a sad su ih toliko nadmašili. Divan gest sa njegove strane.
The Interrupters – bez obzira na njihov trenutni status, pozicije i rast na tržištu, a to je nezaustavljivo poput inflacije kod nas, ne trenutne, već one legendarne 1993. g, nisu mi najjasnije stvari tipa da je njihov merch za po 5 evra skuplji od ostalih i da samo pre njih, ceo stage security mora pred svima da se konsultuje kako da se rasporede i dejstvuju. To mi izaziva ozbiljnu mučninu i zatamnjuje nastup i pre nego što je počeo. Kako je počeo, od starta do poslednje sekunde, to je najsuroviji profesionalizam, toliko istreniran, da imam utisak da znaju tačno kad se ko penje na one njihove binske kutije i do kad stoji na kojoj. Deluje mi da oni pretenduju da popune prostor nastao između Mighty Mighty Bosstones i No Doubt, a nemaju zaista kapacitet za tako nešto. Prethodni Fight The Good Fight studijski album im je pun pogodak dok na aktuelnom In the Wild ima brljica, pre svega, čemu više nabijati da skoro na svakom albumu mora da peva i Tim Armstrong, zašto, kad već ukalupljuju svoj muzički izražaj, to guraju u manji kalup, umesto u komotniji, a mesta ima? Ukoliko je njihov četvrti studijski album vrhunac kreativnih momenata Kevina Bivonea, lako može doći do stagnacije da se ne mrdnu ni makac od onoga gde su sad. Malo mi je nepravedno da su od svih bendova, jedino oni u poslednjih 8 godina porasli do takvog statusa, ali šta da se radi.
1. Take back the power 2. Title holder 3. Judge not 4. On a Turntable 5. She’s got arested 6. In the mirror 6. Raised by the wolves 7. Got each other (burazeri Kevin (Timov), Džejson (Metov) i Džesi (Larsov) pevali RANCID parts) 8. Easy on You 9. Jailbird (isterali Alena tour bookera koji je iz SLO pre pesme da pozdravi publiku na njihovom jeziku, ako ćemo pošteno najsmislenije je po sastavu prisutnima se obraćati na engleskom, nemačkom, a slovenački koristiti samo iz korektnosti prema zemlji domaćinu) 10. A Friend like me 11. By My side 12. Sorrow Loša Religija kavr 13. Gave You Everything 13. Family 14. She’s a Kerosene
Peti dan, 11. 8.
Belvedere – sedam njihovih pesama mi je fino popunilo vreme u traženju garesa i dobre busije za ostatak večeri. Nastup solidan, zvuk zadovoljavajući, ostalo bih analizirao da sam podrobnije upoznat sa njihovim opusom.
Anti-Flag da su bili pre 21h, sasvim je moguće da bih ih ili preskočio, ili preskočio prvu polovinu njihovog nastupa. Gledao sam ih 3x do sada, na Exitu pretanko, prvi put na Holiday toliko upečatljivo, da sam pola nastupa odslušao kunjajući u šatoru, e pre četri godine isto u Tolminu, to je već naginjalo na nešto. Sad je bilo toliko svetski, da nema šanse da ih neki naredni put ma gde preskočim! Toliko je bilo vrhunski, da mi nije jasno koji će im pomoćni vačpe, iza njih koji uleće, da pojačava prateće jer i bez njega bi sve bilo pod konac. Razbijanje neprestano uz odgovarajuće pogo zemljotrese u publici. Kakvi su se tu plotuni ispaljivali: Brandenburg Gate (druga)… Die For The Government (ovde se i njihov basista dofatio Ukrajine samo mnogo konkretnije i smislenije nego frontmen Flogging Molly u stilu najbitnije je da se sukobi obustave i nikog ne treba podržavati u ratovanju u najkraćem)… Fuck Police Brutality… I onda počasna salva sa Should I Stay or Should I Go / God Save the Queen / Rise Above / Fall Back Down / If the Kids Are United / She / Sheena is a Punkrocker, sve u jednoj numeri. Mati mila, u prvih 5 pesama je jasno da je ovo u top 3 nastupa na celom festivalu. Grdno bih se pokajao, sve i samo da sam piš-pauzu pravio tokom njihove svirke.
Circle Jerks, priznajem, loma me je i blam još od prvog pomena učešća ovih veterana na PRH, ja sam rešio da to mora da bude spektakl. E, sad, muka bi bila kako to opravdati samom sebi, da oni nisu napravili šta su uradili na bini? Kakva prepaklena četvorka, džangrizavi neurotični čičica Keith Morris, koji vrišti za pomoć kao davljenik koji je pred utapanjem, potpuno cool pacovčina Greg Hetson, ceo životni vek privezan uz Gibsona iz kog izvlači magiju, basista Zander, pojavom kao neki 50+ pribareni i prejedeni teča, u toj jednoj te istoj paradnoj odeždi, zaseo u večernjim časovima na šumadijskoj slavi, al’ ga odbija tečoni, kao da je mladost proveo na konzervatorijumu i poslednji, ali za polustepen iznad svih, bubnjar Joy Castillo (The Bronx, Danzig, Queens of Stone Age, Wasted Youth…) za kog je Keith Morris u par navrata rekao da jedini zna njihove pesme bolje od njih samih. Kvartet koji žeže kao da je u sredini osamdesetih zaustavljen sat i da smo od tad tu na istoj vremenskoj poziciji sve vreme. Tako, potpuno mimo vremena, niko više danas ne svira i u početku se videlo da većina prisutnih nije odrastala na hardcoreu osamdesetih, već sa muzičkim obrazovanjem kreće od naredne decenije. Nema veze što kod prisutnih ima rupica u znanju njihovog opusa, Wild In The Streets svi drže u malom mozgu kao tablicu množenja. Za pevanje je biran set gde su eliminisane pesme sa ispevavanjima, a favorizovane sa izderavanjima, na kakvima je izrastao Keithov ovovekovni sastav OFF! tako da svoje mesto nije imala I Wanna Destroy You (a ima je inače i na ovom touru), ali tu su klasici: Letterbomb, I Just Wanna Some Skunk, Deny Everything, Beat Me Sensless, Wasted, Red Tape… Posle prve dve pesme je toliko preterao pevač sa predavanjem i podučavanjem (te da li ste ikad čuli za tu i tu izdavačku kuću, te legendarni bendovi, singlovi…), da je nastavio tim tempom, stigli bismo do kraja na skor 40% spoken word, a 60% svirka, srećom kako se svirka zakuvavala, spika međ’ pesmama je isparavala, da bi se u poslednjoj trećini nabijao adrenalin na adrenalin. Lekcija koja će se duuugo pamtiti! Brzo i sa zadovoljstvom ću u memoriji raskostiti početne Kethove propovedi od svirke koja je više nego redak dragulj.
Punk Rock Karaoke with Pigs Parlament za zatvaranje festivala jesu najsigurnija i produkcijsko – finansijski najisplatljivija varijanta, da sam do poslednjeg momenta odbijao da poverujem da će biti ostvarena. Bez obzira što sam ih video u Pressu kako se usviravaju još oko 19h. Nekako sam se nadao iznenađenju do poslednjeg časa, tipa mimimum truda i angažovanja bi bio da su dovukli bilo koji solidan Turbojugend da svira, za dobar deo publike bi to bila potpuna senzacija za kraj. Ovako, zapalo nas je nešto što je većina posetilaca već, baš ovde, u originalu slušala na istom mestu, da sad pevaju anonimusi iz celog sveta. Bez obzira što su svi pevači na Mainu bili vrhunski, veliko je pitanje koji je smisao svega toga. Izgurali su liniju najmanjeg otpora koja je za mene bila hladniji tuš od skoka u Tolminku. Bar da su tu na kraju obelodanili koga su sve vijali za poslednji nastup na Mainu i kako i zašto ih je oladio. Umesto toga, izašli su organizatori Niko i Andrej, umazali su ih rođendanskom tortom po faci za X rođendan PRH-a, oni su obećali da festival i iduće godine ostaje na istoj lokaciji, bez obzira na put koji će prolaziti tuda i čiji radovi su već pri kraju, a zbog kog festival Metaldays koji prethodi Pankerima već pakuje kofere za novo mesto održavanja festivala.
Trice, kučine, detalji detalja i digresije na digresije
- Prvi put nisam stigao da posetim ni kamp, ni Beach stage, za binu na ušću Tolminke u Soču mi je žao što sam tamo propustio: Direct Hit, The Decline i Makewar
- Kokteli su sad u porciji za useravanje, sa 0,75 se toče u kriglu od litre
- Novotarija, nimalo bezbedna, ni preporučljiva ludorija da ljudi surfuju jedni na drugima kao dasci posebno kad masivniji sa obe noge stane na žgoljavijeg
- Onaj šuntanko na FWC štandu je postavio rekord u lelemudaškom radnom vremenu, jedan dan je skrpio tek malo preko 2 sata „rada“
- Postavljena je rasveta poznata kao Zvezdano nebo na putu nizbrdo ka Beach stageu
Naravoučenije
Spremajte se za PRH 2.3 šta god da bude i kakav god da bude sadržaj, ponuda i program će standardno biti prepunjeniji i od Palminog želuca krajem januara!
Schimmu
