5-9. avgust 2024. Tolmin, Slovenija
Za razliku od prošle godine kada je danima pred festival padala kiša, ovog puta je pržilo u julu i početkom avgusta. Standardna ekipa u sastavu moja malenkost, Staša, Nidža i Mire smo krenuli rano ujutru prema granici sa EU. Nakon prilično napornog puta i nama i dalje misterije zbog čega se oko Ljubljane ide bukvalno tri sata, iako nema nekih radova, stigli smo u Tolmin u ponedeljak, tri sata popodne, prvog dana festivala. Mrtvi umorni, bacili smo se u krevet da se dobro odmorimo i spremimo za večernji program.
Dočekalo nas je nekoliko velikih promena u samom Tolminu, a i na festivalu. Prvi je što je u gradu izgrađen veliki kružni tok, zbog kog je zabranjen prolaz kroz Dijašku ulicu, pa smo se rikvercom nazad vratili do Hofera i produžili pravo, pa levo i pored kampa išli dobrih kilometar-dva. Na kružnom toku ima odvajanje, desno idu VIP i muzičari, a levo ide press… Na kraju smo skontali da smo došli na pravo mesto, ovog puta sa druge strane. Gnjavaža, ali smo se kasnijih dana potpuno navikli. Pokupili smo akreditacije i zaputili se ka festivalu. Prva promena je što ovog puta deca u pratnji roditelja plaćaju 30 evra, parking za press se ne plaća.
Prošle godine je glavna bina okrenuta naopačke, što bi se reklo u dupe, pa se naslanjala gotovo na zgradu press-a. Nama je to bilo kul jer nam je press bio na 20m, ali očigledno nije odgovaralo posetiocima, pa su ove godine vratili na stanje kako je bilo gotovo svih godina. Sada je oslobođen put prema izlazu i beach stage-u i činilo mi se da su malčice manje gužve nego prošle godine. Od promena, glavna je što nam nije bilo dozvoljeno da slikamo sa bine, što nas je razočaralo, jer smo ovih nekoliko godina zaista snimili neke neverovatne snimke, bukvalno iz krila bendova. Druga promena, koja nas je pogodila, je što je deci uglavnom bilo zabranjeno da budu na bini. Iako većini ljudi ova promena ništa ne znači, PRH je ipak veoma autentičan festival i broj porodica sa decom je ogroman. Skakanje sa bine, sedenje u krajevima blizu obezbeđenja, pa čak i najmanje dece, to je nešto što je učinilo PRH jednim od najposebnijih punk festivala na svetu. Pretpostavljam da su organizatori svake godine uplašeni da se nekom detetu ne daj Bože nešto ne dogodi, pa su doneli ovu meru. Iskreno, možda nas je i PRH sve razmazio, pa negodujemo na ove mere. E, sad, pitate se vi, da li postoji neki prostor gde bi deca bila zaštićena? Da! Nije idealno, ali su napravili iza miks pulta prilično veliku rampu za decu i invalide. Tu je zvuk perfektan, deca imaju mesta da sede, čuče i opet vide sve. Jedini problem je što je dosta daleko, pa se gubi ta prisnost koju smo imali poslednjih godina, kada smo sa bine gledali velikane. Ali, dobro, bilo je lepo dok je trajalo.
Inače, organizacija, kao i uvek, perfektna. Tu nema šta da se zameri. Svi su ljubazni, lako se dolazi do informacija. Klopa je sve skuplja, kao i svuda i nekako mi se čini da je ove godine i izbor bio manji. Veganske hrane ima, pica ima, ali ima i neki čudnih pljeski koje su sve samo nisu pljeske. Pivo je oko 5e, ima nekoliko vrsta, ali meni je toliko bilo vrućina da mi je bila dovoljna samo voda.
Do sada je prvog dana ili tačnije nultog kako ga zovu organizatori, program počinjao oko šestice na main stage-u. Ove godine smo imali i nastup na beach stage-u, ali njega smo svesno propustili, jer bi morali da dođemo dan ranije. Prvi bend koji smo čuli kad smo ušli u festivalski prostor su bili The Toasters. Pokušavam da iščačkam u malom mozgu kad sam ih zadnji put slušao, beše to sigurno ’99 ili tako nešto. Njihova karijerija je impresivna i nakon preko 40 godina postojanja, ja sam bio apsolutno ubeđen da su se odavno raspali. Baš sam pred nastup bacio pogled na diskografiju i vidim da su pored onih albuma što imam (većina osamdesete i devedesete), izbacili još samo jedan 2007. godine i to je to. Očigledno su koncertno aktivni. Nešto jače od pola sata svirke, a mi smo se šetali od merča, do press-a i nazad do miks pulta. The Toasters su baš prošarali svojom diskografijom, pokazujući da nisu za bacanje i da njihov third wave ska fazon još može da prodrma masu. Nakon male pauze na binu se penju Mad Caddies, koji su praktično redovan inventar festivala. Od mojih 5 poseta Tolminu, mislim da sam ih gledao četiri puta i iskreno ovaj nastup je bio copy/paste prethodnih. Iste fore između pesama, skoro ista set lista, pa smo drage volje preskočili većinu nastupa. Staša i Nidža su odmarali u press-u, a Mire i ja smo šacovali ploče.
Prošlog puta nisam odgledao Descendents kako dolikuje, zbog čega sam se sada nabio uz samu binu i sačekao da Milo i ekipa izađu nešto pre desetke. Ako je neki nastup primer kako treba bend da zvuči, to je onda ovaj. Sat vremena, preko 25 pesama, zvuk upicanjen kao da su pustili sa diska, bend svira toliko opušteno, kao da nisu pred 6000 ljudi, već sviraju na probi. Jednostavno, savršenstvo. Kad su izašli, prvi utisak je da su opasna gerijatrija i da imamo sreće što ih uopšte slušamo, ali kad krenu da sviraju, shvatiš da su jaka mašinerija koju godine ne mogu da zaustave. Kreću sa Feel This / Hope / Silly Girl i masa je već podivljala. Milo profesorski vodi bend, koji kao da ima ugrađen metronom, nema greške, nema stajanja, sve perfektno. Možda nisam objektivan, jer je Descendents jedan od onih bendova koji ili jako voliš ili si ravnodušan, ali zaista mislim da bolje od ovoga ne može. Na Everything Sux nije bilo duše koja nije pevala, sve je više ljudi na bini, a čak sam uočio da bend sve više i više ubrzava. Da, kao da su skontali da ne mogu da uguraju 25 pesama u nastup za čuku vremena, pa su ubrzali. Ludaci! Da ne nabrajam baš sve šta su svirali, upale su i Victim of Me, Nothing With You, ’Merican, Myage, Coolidge, I Don’t Want To Grow Up, da bi impresivan nastup završili sa Suburban Home i Smile. Savršen zvuk, savršen koncert, apsolutna i zaslužena desetka!
Nakon Descendentsa, menja se kompletna binska oprema, bubnjevi, monitori i ostala čudesa, što je i prilično uobičajeno kada su headlineri festivala u pitanju. Prošle godine smo videli kamaru nekih ludila kod Dropkick Murphys, pa sam očekivao svašta i kad je Rise Against u pitanju. Ipak, ništa uobičajeno, sem što su im dovukli neke kutijetine na koje mogu da stanu, da bih ih publika bolje videla. Ovo je najviše koristio gitarista Zek Bler. Tačno u pola 12 se gase svetla i počinje Satellite. Prvi utisak mi je bio da je zvuk za klasu lošiji nego kod Descendents. Tim sjajno komunicira sa publikom, pravi je frontmen, a publika već u uvodnim minutima pokazuje da je večeras došla najviše baš zbog Rise Against. Horsko pevanje gotovo 6000 ljudi, bend usviran do perfekcije. Usledila je Under The Knife u kojoj su se tonci još uvek tražili. Mi smo stajali uz samu binu, levo, i nismo gotovo ništa čuli Zaka na gitari. Timova gitara je bila savršena, čak smo jasno čuli i bas. Tu negde su krenuli sa Make it Stop i Zaku puče žica na gitari. Čovek nije stao, cepa on solaže, rifove, kao da mu ne smeta. A usput se zajebava sa ljudima iza koji mu verovatno spremaju zamenu za đitru, ali ludak je odsvirao do kraja pesme. Na The Good Left Undone je konačno zamenio i – gle čuda – konačno se čuje njegova gitara i zvuk je sada savršen. Negde na pola Worth Dying For njemu opet puče žica, a lik ne jebe živu silu, opet cepa pesmu do kraja, bez ikakvog problema. Vraćaju mu onu prvu gitaru i srećom zvuk je i dalje kako treba. Do kraja nastupa nije imao pehova, ili ih ja barem nisam video.
Rekao sam da je Tim pravi frontmen i zaista je pokazao sa su godine i godine velikih koncerata učinile svoje. Iako sam očekivao da će smarati o politici i trenutnim sranjima po svetu, ali ne, čovek je pričao bukvalno samo pozitivne stvari. Nakon Re-Education, kada je publika bukvalno podivljala, stao je nakratko da priča da im je ovo prvi koncert evropske turneje, ali da je zapravo već skoro dve nedelje u Sloveniji. Nabrajao je Ljubljanu, Kranj, Maribor, pa meni neke nepoznate planine… Čovek je vozikao bicikl, šetao se, uživao u lepoj prirodi i nije ni čudo što je potpuna pozitiva tokom čitavog koncerta. Kao i većina bendova, oduševljen je Tolminom, prelepom prirodom, koja apsolutno nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Ide red mega hitova, a tu je naravno i Help Is On The Way. Majko mila, kakva havarija u publici, bukvalno desetak ljudi je gore, pa ljudi skaču na ove što su skočili… Na refrenu podrhtava čitav festivalski prostor, gledam oko sebe, stari, mladi, svi pevaju… Predivno.
Sledi blok relativno novijih pesama, na koje publika nije reagovala preterano, više je ovo bio period da se dođe do daha. Odsvirali su su u ovom bloku Violence i Nowhere Generation. Gledam na sat, ostalo još možda 20 minuta do kraja, pa sam znao da slede apsolutni hitovi. Usijanje se podiže da I Don’t Want To Be Here Anymore, koju su odsvirali apsolutno savršeno. Tonci su utegli zvuk, malo im je trebalo vremena, ali na kraju je zvučalo kako treba. Velik bend zvuči veliko na svakoj bini, ali Rise Against smo gledali praktično iz prvih redova i nema sumnje da njima prijaju ovakvi festivalski prostori, kao i publika koja non stop iskače na binu. Poslednja pesma je bila Prayer of the Refugee, što je nekako bila sigurica da se pogodi. Jedna od onih pesama zbog koje zavoliš ovaj bend, a česte promene ritma i tempa uživo zvuče još moćnije.
Iako sam mislio da je tu kraj nastupa, nakon dozivanja publike Tim sam izlazi na binu i kreće njegov monolog o Descendentsima i naročito o legendardnom bubnjaru Bilu Stivensonu, koji im je producirao sigurno bar 4-5 albuma. Vrlo lep momenat je i kad je rekao da Bila smatra praktično petim članom benda. Sam, na akustari je odsvirao dve pesme, gotovo spojene – Hero of War / Swing Life Away. Vrlo lep, gotovo intiman momenat, možda neobičan za kraj nastupa. Gledam ponovo na sat, probili su sat i petnaest minuta, ali ne staju. Kreće drugi bis, što je veoma, veoma retko na ovom festivalu. Nakon akustičnog prvog bisa, nekako je prigodno da ubrzaju u petu brzinu, što znači da je usledila Survive. Publika izvlači poslednje atome snage iz sebe, a bend i definitivno završava šou sa Savior, još jednim mega hitom. Ovde je zvuk bio apsolutno savršenstvo, a delovi gde se samo bas čuje su bili tako upečatljivi da nisam mogao da verujem. Brutalan, iskreno, nenadjebiv nastup benda koji sam tako dugo želeo da čujem uživo.
Poput većine ljudi i mi smo bili 3% snage, pa smo se nekako dogegali do parkinga, seli u auto i odvezli se do smeštaja. Puni utisaka, posle jednog piva u prelepoj bašti hostela Hildengarden, pali smo u krevet tek oko dvojke.
II dan
Drugi dan festivala je počeo tako što smo u našem hostelu upoznali bend Spider. Oni su inače svirali prošle godine čini mi se na Main Stage-u, pa smo ih malo zezali da su ih downgradeovali na beach stage. Nidža, sa svojih devet godina, sve bolje govori engleski, pa im je na opšte iznenađenje, pomogao da pozovu lokalni taksi. Bend je imao nastup oko pola četiri, pa smo se dogovorili da ih nećemo propustiti.
Spider su iz Los Anđelesa i sviraju uglavnom sirovi hc/punk. Ekipa je starija, vidi se da su svašta preturili preko glave. Interesantno je da je pevač Hektor osnovao bend, iako je želeo samo da bude menadžer, nakon što je završio faks. Nije mogao da nađe pevača, pa je to preuzeo privremeno i eto zadržao se skoro desetak godina. Spider su inače potpuno 100% diy bend, sami rade sve – majice, sav marketing, sve pesme snimaju potpuno sami… Oni su na evropskoj turneji i prate Flogging Molly. Pola sata su svirali, na početku su imali problem da animiraju masu, koja se razbežala, ali nakon par minuta energičnog hardkora, prostor ispred bine se napunio. Definitivno bolji nastup nego na main stage-u prošle godine. Njima prija više ova manja bina, manji broj ljudi, koji se nabiju u prvim redovima.
Inače, zaboravih da napomenem da su tog dana svirali još neki zanimljivi bendovi. Charlie Bit My Finger su već nekoliko puta bili na ovoj bini, solidna melodija srednjeg tempa. Nakon njih čini mi se nemački sajkobili bend Bloodstrings. Pevačica je priličnog dobrog glasa, ali krajnje iritantne pojave + buckasti kontrabasista, rekli bi ste dobitna kombinacija. Pesme su na engleskom i nemačkom, zvuče jako zanimljivo i utegnuto. Da pevačica manje priča između pesama, bilo bi još bolje. Nama je nakon Spidera bilo dosta plaže za taj, pa smo otišli u smeštaj da se malo odmorimo i spremimo za večernji program.
Preskočili smo Mustard Plug, odnosno slušali smo iz raznih delova festivala, kao i Zebrahead, koji kao i uvek naprave žurku, ali poput Mad Caddies, ovaj nastup je gotovo identičan onom od pre dve godine. Što se mene tiče, došli smo najviše zbog Comeback Kid, koje sam gledao verovatno 4-5 puta, a samo u Tolminu mi je ovo treći put.
Pevača Endrjua smo i ove godine sreli na plaži, opušteno se kupao u hladnoj Soči. Kao i prošlog puta, kreću sa Heavy Steps, hit koji će im dugo godina biti uvodnik svih nastupa. Ako ste ikad gledali ovaj bend uživo, onda znate kakva energija izbija iza svakog rifa, svakog tona, svakog vriska… Pevač kao na federima, bukvalno može da napravi novu olimpijsku disciplinu svojim skakanjem sa jedne strane bine na drugu. Publika ih obožava, što je i jedan od razloga što se često vraćaju. Set listu ne pamtim sasvim najsigurnije, ali su svirali sigurno False Idols Fall, Do Yourself a Favor, Trouble In The Winners Circle, Absolute… Tu je negde upala i nova super popularna Crossed, vanvremenski hit G.M. Vincent & I… Bina se već napunila ljudima, pa je za sam kraj ostala naravno Wake the Dead. Pevač je stajao iznad bubnjara, nekako su se tu sabili i gitarista i basista, pa je publika zauzela čitavu binu. Impresivan kraj, kao i uvek.
Još jedan bend koji je rado viđen gost na festivalu je Flogging Molly. Taj bend je potpuni spektakl uživo i tu nema spora. Gledali smo ih iz blizine, pa se onda odaljili pozadini, malo iza miks pulta. Tu je zvuk apsolutna perverzija. Vidi se da je bend uvežbana mašinerija, tačno se zna gde je ko, šta ko radi, nema bukvalno greške. Kao i prošli put, otvaraju cert sa Drunken Lullabies, taman da se svi pankeri zagreju i prodrmaju nakon žestokog nastupa Comeback Kid. Ono što je super kod Flogging Molly što tačno znaju da proberu red bržih, red sporijih pesama, taman kad publika posustane. Swagger, potom Whistles in the Wind, pa onda verovatno najpopularnija na festivalu Song of Liberty. Tu definitivno publika uskoči, čitava bina se ispuni i stvarno bude poseban trenutak. Takvi trenuci i čine Punk Rock Holiday meni najboljim festival ovakvog tipa u Evropi.
Usledila je Tobacco Island, malo duža i čudnija pesma, sa bržim i sporijim delovima, pravljenim gotovo za neki film. Meni je čučnula samo tako. Prošetali smo se ponovo festivalskim prostorom. Publika đuska, čak i ona koja ne poznaje bend. Jednostavne, pevljive pesme u tom irskom fazonu prijaju većini. Već smo se spremali da zapalimo, kad smo čuli What’s Left of the Flag, moguće i prvu pesmu koju ikada čuo od njih, tamo negde 25 godina pre ove vrele avgustovske večeri. Potpun delirijum u publici, koja je izvlačila bukvalno poslednje atome snage, nakon veoma dugog dana. Flogging Molly zatvara nastup sa Seven Deadly Sins, bina se standardno napunila ljudima, a mi smo lagano krenuli ka kolima i preko potrebnom odmoru.
III dan
Trećeg dana smo 2-3 sata potpuno iskulirali na beach stage-u. Nisam ni pratio ko svira, a i realno ono što je dopiralo odande je bio debeo prosek. Nidža je uživao u vodi i prosto smo izgubili pojam o vremenu. Nakon odlaska na popodnevni odmor, spremili smo se za večernji program. Realno, treći dan je bio najtanji. Belvedere smo propustili, a posle njih su išli Nemci Feine Sahne Fischfilet. Jebeš mi sve ako sam čuo za njih, jer ne pratim te mainstream bendove, a likovi, takođe Nemci, iz hostela su nam rekli da nikako ne smemo da ih propustimo. Kad smo izašli iz press-a negde oko 15 do 8, bina je već bila ispunjena do poslednjeg mesta, nekih stotinjak ljudi, striktno Nemaca je već pevalo uvodne taktove njihovog nekog hita. Ja lično ne znam nijednu pesmu, a ko se ovde zadesio kao padobranac, poput nas, kao da je pao sa Marsa. Nemci jesu na domaćem terenu u Tolminu, ima ih ubedljivo najviše, ali ovo je bend isključivo samo za njih. Realno, ono nije pank, ima truba i veselih melodija, ali kao da je za mlađu publiku. Ono što me je frapiralo je da svi Nemci, ali bukvalno svi, od najmlađih, do najstarijih, znaju SVE tekstove. Kao da su došli jebeni Mejdeni. Ali, dobro, odgledali smo nastup, mada smo više držali busiju zbog Strung Out, koji su bili sledeći. Feine Sahne Fischfilet su svirali 45 minuta, nikoga od benda nismo uspeli da vidimo, jer je publika bila na bini svo vreme koncerta. Očito su velika stvar u Nemačkoj, ali jebeš mi, meni je ono baš baš baš prosek, pa čak i ispod.
Nakon njih idu Strung Out. Bukvalno pola prostora ispred bine se ispraznilo, što je meni bio totalni šok, a verujem i za bend. Mlako interesovanje publike je pojačala i činjenica da je bend svoj nastup otvorio sa pesmom Future Ghosts, uvodnom sa novog, krajnje neobičnog albuma Dead Rebellion, koji pokušavam da shvatim još od aprila. Plašili smo se kako će zvučati vokal, koji je na svakom studijskom albumu upeglan do krajnjih granica, ali Džejson Kruz nas je potpuno razuverio i oduševio. Definitivno nastup za čistu desetku. Bend nije mnogo mario u uvodnim minutima što je malo publike, koja je očito posle Feine Sahne Fischfilet otišla na klopu i pivo. Stvari su brzo došle na svoje mesto. Publika se lagano vraćala, a bend je sve više i više ubrzavao. Da nema zajebancije, pokazuju odmah u drugoj Too Close To See, meni njihovoj najdražoj pesmi ikada. Kad sam prvi put u životu, tamo negde vrelih dana bombardovanja ’99 slušao Twisted By Design, vilica mi je pala do poda. Ove večeri su je odsvirali još brže, ako je to moguće, a očito jeste! Dupla solaža sa dve gitare negde u sredini je pokazala da rokada i prelazak Krisa Ajkena na gitaru jeste pun pogodak. Da, zaboravih da napomenem da je dugogodišnji gitarista Džejk sada u Me First And Gimme Gimmes, ne znam da li je ta promena stalna ili privremena. Kako god, Kris Ajken je sada gitarista, a svima je poznato da je on daleko bolji đitroš nego basista. Novog basistu ne poznajem. Nastavljaju u super brzom ritmu, ide Everyday, pa Exhumation of Virginia Madison i Firecracker u redu starijih pesama. Usledile su novije pesme: New Gods, krajnje čudna pesma u srednjem tempu, za koju ne mogu da kažem da li je mrzim ili obožavam. Ima sve elemente odlične pesme, ali mi se čini da su preterali u studiju sa efektima i da vokal nije uštimovan sa ostatkom benda. Jebeš ga, neko stručniji bi provalio šta je problem, ali negde ga ima. Uživo je druga pesma, potpuno lišena tih efekata i nekako utegnutija. Od novijih ide i metalska White Owls, sa pregršt tih metalskih solaža, tercovanja i ostalih zajebancija.
Slede hitovi The Animal and the Machine i Rebellion of the Snakes sa sjajnog Transmission… Ne mogu baš da se setim svake koju su svirali, verovatno sam neku i zaboravio, ali znam da su na kraju, kao i uvek, svirali Matchbook. Iskreno, oduvali su sa nastupom, daleko bolje nego što sam mislio. Iako se desetak ljudi ispred bine svojski trudilo da podigne atmosferu, vrlo mlak odziv su naišli. Bend je već negde posle nekoliko pesama odustao i cepao svoje. Možda su zato i tako dobro odsvirali.
Terror sam preskočio i pre šest godina, a i sada ću. Potpuno promašena lokacija, fazon benda, a i umesto sat vremena svirali su tek nešto manje od 40, što i nije toliko loše. Ravna muzika, ravan i generički vokal, jednostavno ne znam kako neko ovo metalcore dosadno i predvidljivo riljanje može da sluša svojom voljom.
Less Than Jake su mi uvek bili treća liga Fat Wreck Chords bendova, ali eto vremena se menjaju i oni su headlineri, a Strung Out sviraju negde u sredini. Less Than Jake su zabavan bend i meni ništa više od toga. Super nam je bilo kao klincima, kad smo otkrivali nove bendove, da slušamo tu njihovu zajebanciju, red melodije, red ska pesmica, pa zajebavanje između pesama, ali realno, ovo je bend koji već sutradan zaboraviš šta su svirali. Terror mi je ubio volju za životom, pa sam Less Than Jake gledao iz prilične daljine. Humor je negde u rangu NOFX, svi svakom upadaju u reč, pričaju o piškenju u Soču, ali najjače im je što je glavno pivo na festivalu iz Meksika. Kako god, sat i petnaest minuta slušanja Less Than Jake mi je previše, pa smo mnogo ranije zapalili u hostel. Tu smo negde sreli i Šimu, koji je doputovao tek pred kraj Strung Out i sa kojim smo radije cirkali u bašti hostela, slušajući Less Than Jake sa 2km udaljenosti. Lepote modernog života. Treći dan se završio.
IV dan
Kad smo videli raspored danima pred festival, znali smo da će četvrti dan biti udaran i najbolji. Rano popodne su prvi na bič stejdžu bili Hrvati Pičke vrište, koji sem provokativnog naziva, koji nas pedesetak razumemo, nisu imali ništa posebno da ponude. Vrlo njanjav melodični pank, sa vrlo brzim, ali dosadnjikavim rifovima. Jesu oni dali svoj maksimum i kapa dole što su uspeli da animiraju masu koja nema pojma o čemu pevaju, ali brate, već posle tri pesme mi dođe da bacim peglu u Soču. Šima nam je preporučivao The Drowns i The Meffs, ali nam je to bilo prekasno da čekamo, pogotovo što smo planirali da gledamo svih pet bendova večernjeg programa. A svako ko ide sa detetom, zna da dečija energija samo iznenada splasne. Odlučili smo da se dobro odmorimo popodne i stignemo na početak meni sjajnih Šveđana Venerea.
Bend postoji sto godina, od 1991. tačnije i cepaju nešto između No Fun At All i ranog Satanic Surfers. Vrlo energično, brzo, gitaristi se smenjuju, basista je na vokalu, čitav vajb devedesetih je prisutan. Mire ih je ispoštovao i pazario čini mi se četiri ploče. A imaju kamaru albuma, ali su nekako nestali ispod radara poznatih švedskih bendova. Na početku su svirali dve najpoznatije Calling Card / Beans and the Grinder, a publika je polako počela da skače i prepoznaje kvalitet benda. Obično bend koji prvi nastupa na main stage-u bude u problemu da animira publiku, koja tek pristiže. Venerei to nije bio problem. Prisećam se šta su svirali, pa sam ovih dana bacio pogled na diskografiju i prepoznao Tabula Rasa, vrlo brzu pesmu, u kojoj se gitarista i basista smenjuju na vokalu. Baš totalno zvuči old skul. Summer of 94′ ko da je ispala sa nekog Millencolin albuma, nju sam prepoznao odmah. Generalno, ono što ljude može da odbije je što su im sve pesme bukvalno super brze, ali za nastup od pola sata, taman, nema greške. Ko voli staru melodiju, ovo je pod obavezno.
Death By Stereo beše davno u Beogradu, ali 2011. godina mi sada izgleda kao antička prošlost. Efrem i ekipa su izašli na binu i znao sam da su ludi, ali ovoliko… ni u ludilu. Efrem je verovatno najluđi frontmen kog sam video na ovoj bini. Zvuk prilično dobar, čak i za zrnce bolji nego što sam očekivao. Počinje sa Sow the Seeds / Welcome to the Party, Efrem vidno ugojen, sa garderobom jedno pet brojeva većom, proziva publiku, a onda i obezbeđenje tvrdeći da bi njegova baba bolje čuvala terasu od njih. Obezbeđenje u velikoj meri Srbi iz Republike Srpske, gledaju u ludaka misleći da ih zajebava, a ovaj je sav znojav legao preko jednog od njih, propisno ga izmastivši. Bljak i fuj iz sto uglova, ali publika potpuno oduševljena. Počinje meni omiljena The Plague, lik iz publike se penje u deo za skakanje, Efrem ga rvačkim zahvatom obara na pod, okreće se prema nama i onda zapljune u vazduh, ispljuvavši sebe po licu. Jebeš mi sve, njemu to nije ništa, nastavio tako upljuvan da cepa i meša sa publikom. Ludilo opšte. Lud čovek, dvesta posto. Znači, savet za sledeći put kada dođete na Death By Stereo, samo 3-4 reda iza njega ili sa strane i nema problema. Inače, ko zna šta može da vam zapljune, ispljune i slično.
Što se samog benda tiče, apsolutno perfektno. Ne znaš ko je bolji, možda je basista najbolji, ludak cepa kao da mu život zavisi od toga. Zaboravih šta su sve svirali, znam da je bila California Addiction, jer je uporedio Kaliforniju i lepo vreme u Tolminu. Ali najžešće je bilo za vreme No Shirt, No Shoes, No Salvation, uvodnom pesmom sa njihovog Epitaph prvenca. Ala se to pevalo kad je izašlo, lele majke, ni danas mi nije dosadila. Usledila je još jedna iz tog Epitaph perioda Wasted Words, beše to onaj kul spot u strip fazonu? I za kraj sa debija ide Lookin’ Out For #1, gotovo sat vremena potpune ludačke svirke i benda koji je opravdao sva očekivanja. Definitivno jedan od najboljih nastupa na ovogodišnjem Punk Rock Holiday.
Napravili smo malu pauzu i odmorili se u press-u, da bi se pola sata kasnije na bini pojavio bend A Wilhelm Scream. Teško je nekom slabo upućenom objasniti kakva je svirka ovog benda i, kao što kaže Šima, baš bi me zanimalo kako izgleda njihova proba. Komplikovani rifovi, aranžmani, da ne znaš gde je početak, a gde kraj, a opet sve zvuči tako dobro, utegnuto, kao da samo tako može i nikako drugačije. Zvuk je bio prilično dobar, kao i većini bendova. Počeli su standardno sa dvojcem Me vs. Morrissey in the Pretentiousness Contest / I Wipe My Ass With Showbiz, a publika je prilično dobro odreagovala. Nije ovo muzika za horsko pevanje, ali je definitivno nešto što se baš i ne viđa često u punk rock svetu. Ovo je nivo nekog kvalitetnog metal benda, ali odsvirano u čisto punk/hc fazonu. Savršen primer za to je 5 to 9, to kao da su metalci pravili.
Usledio je još jedan fin hit sa krajnje zanimljivim aranžanima – Killing It. Promene tempa su toliko česte, da mi izgleda kao pesma dobrodošla za vožnju u gužvama kod Soluna, kreneš prva, druga, treća, pa opet prva, pa četvrta… U sličnom ritmu nastavljaju preko Devil Don’t Know, gde su baš upadljive te promene tempa. Ono što je najluđe, oni sve to malo ubrzaju uživo, ili sam ja stekao takav utisak. Sam kvalitet svirke je apsolutno besprekoran. Verovatno najbolji basista na festivalu, Brajan Robinson je u The Horse pokazao kakav je majstor. Trzalicu nije video, ali zato prsti pletu kao babe džempere. Impresivan nastup su završili verovatno sa najpoznatijom pesmom The King is Dead. Nema šta, vrhunski bend, vrhunski koncert, sve za čistu desetku.
U ovom momentu smo često gledali u telefon, a već legendarna košarkaška utakmica između Srbije i SAD je bila stvar koju su pratili malobrojni Srbi u Tolminu. Dok su Jokara i ekipa razvaljivali Amere, mi smo šetali po festivalu. Samim pogledom na gomile No Fun At All majica, jasno je bilo koji je bend ubedljivo najpopularniji u Tolminu. NFAA gledam već treći put i svaki put je to apsolutna melodična poezija, vrsna svirka majstora svog zanata. Ovog puta su još jači, jer su u prelaznom roku doveli gitaristu iz redova večitog rivala Satanic Surfers. Simpatičnog bradonju Mikaela Danielsona je zamenio Maks Huden, koji je pored matičnog benda Satanic Surfers, bio i u Atlas Losing Grip. Njegovo gitarsko umeće je izuzetno, a mislim da mu je NFAA legao samo tako. Iako na početku svirke nije želeo previše da se ističe, i bio je nekako u pozadini, kako je vreme odmicalo, tako se približavao publici i briljirao u brojnim solažama.
Basista Stefan je aktivan na društvenim mrežama, i on nije skrivao oduševljenje Tolminom. Čak štaviše, to mu je omiljena destinacija, a mislim da je tako i sa ostakom benda. Često ih srećemo čak i u godinama kad ne nastupaju na festivalu, a to je retko. Pevač Ingemar, koji je pretprošle godine imao sukob sa ženom Loa Kolera iz Sick Of It All (kojem ovom prilikom želim sve najbolje da pobedi rak), neodoljivo podseća na Grega Grafina, i poput nekog profesora iz srednje škole, gospodski vodi bend u veoma brzim deonicama. Sjajna su pojava, zaista odlično zvuče, iako se godinama ne menjaju u muzičkom smislu. 1994 ili 2024. svejedno, zvuče jednako poletno, mladoliko. Ko ih voli, ovo se ne propušta praktično nikad. Dok su na bini NFAA cepali, mi smo rifrešovali telefone nadajući se pobedi košarkaša, koja nam se nekako izmigoljila, a unezvereni pogledi Švaba oko nas, koji bukvalno nemaju pojma o čemu se radi, su mi bili još jedan znak da se nalazim baš tamo gde treba, u pravom momentu. Nekoliko metara ispred nas No Fun At All sviraju In A Moment, pesmu koju Nidža zna napamet, baš kao i svih 6000 ljudi koji su se stisli ispred bine.
Ne vredi ni da navodim set listu, ona je bukvalno best of sa najboljih albuma, a ponajviše sa trilinga No Straight Angles / Out of Bounds / The Big Knockover. Dvadesetak pesama, vraćanje u devedesete i naravno Master Celebrator na kraju. Nidža je zapamtio In A Rhyme, koju neprekidno vrtimo u kolima, pa ju je pevušio dok smo u press-u čekali da se nameste H20.
Gospodu iz Njujorka sam gledao dva puta, pa čak i u Tolminu i bilo mi je potpuno nejasno zbog čega su oni hedlajneri. Sve njihove svirke su plafon 45 minuta, pa ni večeras nije bio izuzetak. Bend je putovao na svirku čak 12 sati, od čega su četiri proveli tako što su se izgubili u planinama i po Tobijevim rečima zamalo ispali iz kombija. Na njima je u umor bio vidljiv, čak i casual posetiocima. Ne toliko u smislu same svirke, oni to rade i žmurećki, ali priča između pesama nije baš imala logike. Počinju sa proverenim hitovima Nothing to Prove / Everready i tu nema greške. Publika prihvata oberučke i vidi se zašto ljudi obožavaju H20. A onda idu Tobijeve nebuloze da festival traje nedelju dana, da je ovo zadnje veče… E, sad, pošto oni realno mogu da sviraju maksimalno jedno poluvreme, trebalo je popuniti prazninu bar do jednog sata. Kome ovo ne smeta, dobio je vrhunsku svirku. Usledio je blok fanovskih favorita: Faster Than the World / Thicker Than Water / Still Here / Sunday / Spirit of ’84… Ja sam bio toliko umoran, da su oči krenule da se sklapaju, a drugi deo nastupa gledao sam iza miks pulta. Usledila je spektakularna Guilty by Association, tu se bina ispunila ljudima, vanvremenski hit uvek upali. Svirku završavaju sa What Happened, a na bis su je odsvirali ponovo?! Šta reći, H2O i NFAA su zamenili mesta, ali gotovo nikom nije smetalo. Mi smo ranije otišli u krevet, a ostaće zamamćeno da je četvrtak i definitivno bio najbolji dan festivala.
V dan
Peti dan smo potpuno preskočili beach stage i posetili prelepu reku Nadižu, koja je nekih tridesetak kilometara severozapadno od Tolmina. Italija nam je bila bukvalno iza planine. Voda znatno toplija od Soče nam je donela prekopotrebno osveženje, a nakon popodnevnog odmora, došli smo na main stage baš pred kraj nastupa Blowfuse, što nije dovoljno ni da ocenim kakvi su bili. Ošacovali smo merč i pazarili Alkaline Trio majice. Iza daljine sam gledao većinu nastupa ove večeri. Izraelski Not On Tour su apsolutno impresivan bend. Fantastična zarazna melodija, sa ženskim vokalom. Većina pesama je tu negde oko 3 minuta, pa i manje, zbog čega ne čudi da su stukli čak 25 pesama u sat vremena svirke. Set lista ne bi imala smisla, jer su svirali sa svakog albuma i ipija bar po nešto. Nisam ih gledao na prethodnim nastupima u Tolminu, pa ne mogu da uporedim, ali deluje mi da je njihov nastup bio za tri koplja iznad reakcije publike. Verovatno ih ljudi slabije poznaju. Zbog čitavog sranja na Bliskom Istoku sam razmišljao kakav će biti njihov nastup. Publiku u Tolminu u 99.9% zabole za politiku i slično. Pevačica je pokušavala na svaki način da priča da rat treba da stane, ali u Tolminu takve teme nailaze na zid, ili bolje reći nezainteresovanost.
Mnogi metalci i okoreli pankeri bi dušu prodali da gledaju The Exploited, ali meni je to ravno kao daska. Jeste Vati pojava, mada je sad njegova stomačina ono što se iz daljine prvo primeti, čak i pre kreste. Daje on sve od sebe iako se nekako vidi da su brojne posete bolnicama i loš način života uticali na njega. Bilo kako bilo, kažem, uvek mi je ta njihova svirka bila ravna kao daska. Čuješ Masakr i kao da si čuo sve. Vati, kao i svi Englezi, ne skriva mržnju ka Rusiji, pa mi nije promaklo i par zapljuna ka Putinu, e, sad, da li sam čuo ili nisam, ali moguće da je spomenuo i Izrael u sličnom kontekstu. Šta god, opet publika reaguje tako što ne reaguje. Od pesama sam prepoznao naravno Beat The Bastards, Fuck The System i Sex & Violence, koja je bila i znak da se bina potpuno ispuni publikom. Ko voli, njemu je bilo sigurno do jaja, ja sam iskreno jedva čekao da završe i da vidim matorog Čarlija.
A njega smo ustvari videli nekoliko puta u press-u. Sedeo je potpuno casual, ispijao pivce. Iz blizine zaista izgleda prematoro, i više ga ne vredi zvati ni deda, već pradeda Čarli. Ali, jedno veliko ali, kad se popne na binu, kao da je popio čarobni eliksir. Pojava, glas i sve ostalo, teško bih mu dao više od pedeset godina, pogotovo kad se malo udaljiš od bine. Šije za glavu i vrat mnoge mlađe bendove.
UK Subs su jedni od retkih preživelih bendova tog prvog talasa panka u Britaniji, mada je apsolutno, sem Čarlija, nebitno ko je još u bendu. Verovatno su oborili svetski rekord u bivšim članovima. Zvuk je bio perfektan iako mi se čini da su se nameštali brat-bratu maksimalno par minuta. Čarli nije propustio da se zahvali toncima na divnom zvuku, sve sa engleskim naglaskom.
Inače, sve vreme nastupa UK Subs, Vati je bio negde sa desne strane, cepao pivo, stukao je on tu jedno 3-4 komada opušteno. Cupkao je svo vreme i samo sam čekao kada će se dočepati mikrofona, a to je bilo negde pred kraj, čini mi se, pesma Warhead. Mada, što se mene tiče, bolje da se nije ’vatao mikrofona, ali što se tiče fotografa, ovo je bila jedinstvena prilika da se dve ikone engleskog panka nađu na jednom mestu. Teenage je bila planirana za bis, ali su probili termin, pa su valjda završili sa Riot ili Disease, ne sećam se tačno. Predzadnji bend nekako uvek ima taj problem što ne može da odsvira i više nego što bi htela i publika, ali na PRH se satnica striktno poštuje.
Ako se za neki bend može reći da je u ovom momentu vrlo aktuelan i populan onda je to Alkaline Trio. Na krilima poslednjeg, vrlo dobrog albuma Blood, Hair, and Eyeballs, očekivao se spektakulan završetak festivala. Promena osvetljenja, binske opreme, nešto slično kao za Rise Against. Kad su Skiba, Adrijano i Volard pojavili, cika i skiča iza mene od fanova koji znaju bukvalno svaki svackijati tekst. Prvi utisak da je zvuk jako loš. Staši je toliko smetalo brundanje, da je na manje od pola svirke otišla sa Nidžom skroz nazad. Inače, bili smo tik uz binu, malo levo, ne može bliže bukvalno. Sviraju oni svetski, bez greške, ali ja ne čujem jasno gitaru, već neko mumlanje. Usledila je nova pesma Bad Habit, koju posvećuju UK Subsima, a onda je usledila još jedna nova Versions Of You. Publika zna sve nove pesme i posle početnog ispitivanja snaga sve više i više ljudi se penje na binu i skače. Bend mi izgleda nezainteresovan za to, već surovo profesionalno sviraju pesmu po pesmu. Kako je nastup išao, meni je sve više izgledalo kao tezga, iako su i Skiba i Adrijano ponavljali da im je čast što prvi put sviraju u Sloveniji i na festivalu za koji su čuli samo reči hvale. Zvuk se malčice popravio, ali za bend ovakvog ranga, bio je veoma loš. NFAA, Rise Against i mnogi drugi su pokazali da može da bude gotovo savršeno.
Publiku oko mene to nije nimalo zanimalo, pa je nastao pravi haos na Calling All Skeletons, gde svi horski pevaju. Usledile su uslovno dve brže, naročito za njihove standarde: Cringe / Armageddon, mada ja taj njihov period baš i ne varim previše. Prepoznatljivi hit Mercy Me je počeo pohvalom prema bendu Not On Tour, naslovna sa novog albuma Blood, Hair, and Eyeballs je meni lično najbolje legla i tu je zvuk za još koju mrvicu bio bolji. E, sad završili su nastup sa ultra sporom i meni dosadnom Radio. I povlače se, ni pozdrav publici, ni ko vas jebe… Tek posle silnih urlikanja publike, na silu se vraćaju i sviraju This Could Be Love, sa kojom malo vade stvar i taman kad sam mislio da će odsvirati nešto superiorno za kraj i pozdraviti publiku, oni su se brže bolje pokupili, upalili muziku sa razglasa i popalili svetla. Sve u fazonu, ajde fajront, nama se ide kući! Ok, slabo ja pratim Alkaline Trio da bih znao da li je ovo njihov uobičajen nastup i fazon, ali meni je trulo i potpuno nepoštovanje publike koja je izdržala pet dana i čekala njihov nastup.
Bilo kako bilo, Punk Rock Holiday je apsolutno prioritet kada su moji koncerti u pitanju. Nakon njega se meni dva-tri meseca nigde ne ide, napunio sam baterije i na 200%. Iako se gotovo uvek vratim iz Slovenije sa nekim virusom (nije me omašio ni ovog puta, samo za dva dana zaostatka), uvek ću gledati kada sam u prilici da posetim Tolmin. Pet dana vrhunske muzike, vrhunskog provoda, prelepe prirode i sto godina utisaka. Do sledećeg puta, budite zdravi i debeli!
