Na početku bi fanzin. Onda je čovečanstvo izmislilo kompjuter, te danas uviđam da je dobro bilo napraviti time travel machine, a ne ENIAC. Listam ja ovih dana jedan moj stari broj Ne Okreći Se Zine?! i susretnem se sa svojim davno zaboravljenim čedom – kolumnom. Koliko je to bila apstraktna, dubokomisaona i intelektualna tvorevina, mogla bi da potvrdi poznata srpska kolumnistikanja, Jelena Karleuša.
Takođe, na putu mojih čestih memory lane faza nađe se i po koja recenzija izdanja ili impresija sa giga, što mojih što tuđih misli i zaključim da iako naturščici, nekada smo svi bili bogatiji duhom što se reflektovalo na težinu i kvalitet pisane reči. Ne pričam o naraštajima koji dolaze, već o nama. Kako smo stariji, trebalo bi da budemo pametniji i kalemljeni raznim ožiljcima jači, oštriji i kritički raspoloženi na gotovs; međutim, mućak! Shvatio sam da je odrastanje samo jedan veliki cilj, na koji stižeš umoran i iscrpljen trivijama na tom relativno dugom putešestviju.
I šta sad? Toliko si želeo te patike, za koje nisi tada imao para, pa konačno nakon toliko godina, kupiš i vidiš da su te patike iste kao i svake druge. Nisu stigle u pravo vreme, kada su ti značile. Danas su samo patike. Svakim danom se susrećem s tim, nije stiglo u pravo vreme. Da znate samo koliko to može da smeta i da boli ponekad. Koliko je bitno da ti je trenutak ispunjen, a ne na kredit da otplaćuješ jedan isti momenat na 160 mesečnih rata.
Moram priznati da me je bilo strah iznova se vraćati na istoriju. Strah od vaše kritike još veći. Drugi danas vetrovi duvaju, a ja nisam spreman da moje vetrenjače budu na bedemu novog talasa. Nekada sam imao istomišljenike, te nije bilo problem preplivati reku, kada ti je potpora na svakom novom zamahu i uzdahu; danas, sve je manje oslonaca i novi naraštaji imaju šarene oči. Ne bih voleo da shvate to kao ne seri više matori, nije nam pamet neslana… Nije mi to namera.
Nije mi namera da kukam kako je nekada dobro bilo. Naprotiv! Uz malo samosvesti, vrlo brzo možemo poboljšati situaciju. Bez kukanja. Imao sam zaista deset godina manje i entuzijazam je bio vrlo domaća supstanca. Bilo je i za izvoz u zemlje koje nisu poštovale embargo. Sada… više uvozimo Milka čokolade, nego li deficitarni entuzijazam. Mislim da smo se u globalu predali. Mislim da je danas lakše upravljati masom nego li nekada, bez obzira što su vidovi komunikacije transparentniji. Jebote, bukvalno lutka koju daješ deci može da ih usmeri na put kroz život. Da li pogrešan ili ispravan, ne bih da komentarišem, jer bi bilo nefer. Uvek mi je išlo na ganlije kada su mi stariji govorili nakada smo ono mi…
Šta je poenta… zvučaću kao neki klasični srpski prorok -osvestimo se! On dolazi! Ne baš tako, ali zašto bre da se trošimo na igrice, tv serije, fudbal i ostale zavisnosti. Apelujem na umerenost i sklad. Raznovrsnost daje eliksir mladosti kroz vitamine. Vitaminske injekcije su u druženju; ali onom pravom. Opipljivom (sram vas bilo, nemojte da se privatavate)… Vidite kako vam lepo ide sa soušl netvorkingom, pa samo to pretočite u svakodnevicu realnog susreta i pola posla ste uradili. Dobro bre.. ko je pominjao bacile!?? Jes vreme gripa, al’…. Koliko vam majke ti treba para za svaki susret? Ne morate odmah u zagušljive kafane. Postoje otvoreni prostori, livade i parkovi… Postoji gomila besplatnog vazduha kojeg se možete nadisati, a ne reciklirati ustajao iz vaših soba, dok sedite kraj monitora i bezočno klikćete link po link.
I šta dobijate druženjem tet-a-tet?! Ako ništa drugo, kruženje energije dobija intenzitet i nove ideje se rađaju. Ideje za bolji svet. Budite tvorci ideje, a ne Resavska škola. Ne morate na svirku ići zbog benda, već zbog istomišljenika. Bendova danas stvarno ima mnogo i ima mnogo dobrih i svaki od njih ste gledali 200 puta. Šta mislite sa mojim stažom koliko sam ih ja gledao? I nije mi dosta. U poslednje vreme sam posustao, pa ne odem 3x nedeljno na svirku. Shvatio sam da mi smeta što nemam krug pun ljudi, već sam okružen zidovima. Rekao bi neko, e momčino, tu se radi o bolesti zavisnosti od izlaženja van. Možda jeste.
Hteli biste vi da vam obrazložim kroz primer. Znam, rešio bih vam pola muke. Odlučili biste po kratkom postupku slažete se ili ne samnom. Upravo to je tema za dalje radove vašeg kolumniste. Ta lenjost. To je novo poglavlje koje ubija današnji svet; pored ekološke katastrofe. Dakle, okrunjeno bi rekli crnogorci. Sve je dostupno, na dohvat ruke, sva pamet ovog sveta i večita mučnina oko odlučivanja se rešava u milisekundi. Mućni svojom glavom! Svi ste individue i jake, sposobne osobe da uzmu sudbinu u svoje ruke!
Nekima je veoma zabavna rečenica ko nema u vu-glu, ima na Googleu… Pa jadno je smešna. Zašto nemate u vugla! Jesmo li naučili nešto danas? upravo mladi ljudi kojima sam okružen, potpuno su nesposobni, nepismeni i bezciljno bezidejno lutaju hodnicima blagodeti zvane internet. Ne mislite li da postajemo paraziti? Probajte da isključite remindere, probajte nešto zadržati u glavi, probajte da radite na sebi, a ne da ste na sisi računara za vjek i vjekov. Računar je alat, a nije vaš sluga.
Sve vam je ovo izlišno?! Pa nije. Neko je to morao da stavi na papir. Svi vi već sve ovo znate, ali linijom lakšeg otpora zatvarate oči pred istinom. Dugujem vam jedan primer, te se nadam da ćete ga iz više puta pročitati i shvatiti poentu. Dakle, isto je kada pumpate gumu na 2,5 atmosfere, a predviđeno je 2,2… sad ne razmišljate racionalno. Za prc ćete manje goriva trošiti vašom namerom, ali ćete zato brže amortizovati pneumatik, te mu na kraju uvek dođe na isto. Pozitivno je što ste donekle razmislili svojom glavom, međutim, niste dovoljno razmislili. Za početak je super-extra-giga-mega-pozitivno što ste uopšte razmislili, a ne samo kao robot pristupili pumpanju do cifre 2,2. Zašto kažem delimično. Pa trebalo je uzeti u obzir neke činjenice, kao što su proizvođačka specifikacija, koja se odnosi na tip atomobila, njegove gabarite i prema nekom normativu s polovine prošlog veka, propisan je pritisak u gumi. Sad, prošlo je 50-ak godina, potrošnja goriva, novih supersoničnih motora je manja ili veća, te automatski dovodimo vašu odluku u ispravni položaj, odnosno, trebalo je još malo razmisliti i uzeti u obzir da li je zimska ili letnja guma. Da li je bila hladna zima, putari spremno dočekali, te junački posipali rizlu i so i demolirali vašu investiciju. Da li je proizvođačka specifikacija napredovala i koristila u proizvodnji neke nove i konzistentnije materijale…. Dakle, hiljadu faktora koje možete uzeti u razmatranje, a internet vam može poslužiti u pronalaženju specifikacija, a ne nužno i rešenja. Šta na kraju dobijate? Rećićete, jao koliko razmišljanja i gubljenja vremena. S jedne strane, postajete temeljni, sigurni u sebe, bogatiji za nova saznanja i moguće je teoriju primeniti u više situacija. Radili ste na sebi, što je najbitnije. Prema mom mišljenju, vreme niukom slučaju nije izgubljeno. Samo ste na dobitku.
Idemo dalje, sa još jednim primerom. Možda vam je ovaj prijemčiviji. Odnosno, znam sigurno da će izazvati čudnovate reakcije glodura, al’… ja sam morao. Dakle, radi se o kritičkom osvrtu na neki događaj u svetu muzike, popularno determinisano kao recenziranje iliti gig report. Modernim jezikom rečeno not my cup of tea (ne znam koji je magarac rešio da prevodi ove stranjske izreke.. prosto se ježim od tih novotarija oprali su, nije moja šoljica čaja…). Zašto? Jednostavno, nije isto recenzirati ono što je na polici koju voliš i onoga što je na svim ostalim policama obeleženim sa pod moranje. Mene više interesuje ta polica. I ona je predmet ovog primera. Ako si već pristrasan (a trebalo bi to istaći u prvoj rečenici), onda tamo gde je pod moranje, treba mnogo više truda. Zašto ovo kažem?! U poslednje vreme se susrećem sa gomilom mladih ljudi koji imaju bend. A mislio sam da sam makar za neke od srednjoškolskih čuo, međutim, kao kusih pasa ih ima, te ne mož’ to uhvatit’ ni za glavu ni za rep. I sad, gleda njih čikica (moja malenkost) sa strane i čekiram u svojoj anketi entuzijazam, look, znanje, ideja… jebote… pa sve imaju!!! A i dalje niko nije čuo za njih. Šta možemo uraditi? Dati im vetar u leđa. Sutra kad izdaju demo, treba ih odmah usmeriti ka onom što smo mi stariji morali detaljnim istraživanjem iskopati. Treba znanje deliti. Zato sam i pisao neke takve kolumne, te sam samo naišao na opravdavanje i ovacije. Radio sam dobru stvar za mlade muzičare i dobro se osećam. A kako? Pa treba im odmah reći šta ne valja i šta treba popraviti. Vidim da se i Oreš toga dosetio u par recenzija. Treba iskreno reći da nešto ne valja i ukazati na početničke greške, a ne ulizivati se samo zato što ih cool ekipa sluša… e sere mi se od toga. Tapšanje po ramenu vam je kao mladom umetniku samo otežavajuća okolnost. Ne dopušta vam da opipate puls da li je to zaista dobro što ste uradili. Mladi umetnici bi to trebalo da znaju ceniti, a ne da sujeta zaslepi ionako vruće mozgove. DA, znam, nije neki slikovit primer kao prethodni, no poenta i ukazivanje na obostranu dobru nameru je svakako najveća umetnost. Najveće bogatstvo je dati iskrenu kritiku, suštu istinu, kao i dobiti je. Zapamtite ovo. Zapišite… ubacite u reminder.. .snađite se.
Evo, ako ste dovde stigli, čestitam vam na upornosti. Obrađivanje političkih tema više nije in, te sam zavirio u torbu iskustva i izneo vam možda previše teorije, malo prozivanja i mnogo apela na zdrav razum. Zdravi i lepi! Lepi, mislim… neiskvareni.
Za revival koji pokušavam napraviti, jeste malo preteško breme, ali čitamo se u sledećem, možda konkretnijem osvrtu na ono što me žulja, a vama može zagolicati neki nerv.