Raspad grupe Ramones mi daje idealnu priliku da im posvetim naredne strane. Pokušaću da vam dočaram kako su živeli članovi najveće punkrock grupe svih vremena. Neki će reći da preterujem, a ja vam kažem, kako mogu da preterujem kad je reč o grupi koja se nije promenila ni malo, čak i kad je postala najveća na svetu? Ramonesi su imali preko 2000 koncerata, 14 studijskih albuma i 4 živa albuma, ne računajući gomilu butlega i piratskih snimaka. Grupa koja je uticala na najveći broj punkrock bendova, tako da sad možemo imati grupe koje su potpuno preuzele i muziku i imidž Ramonesa (Huntingtons, The Queers, Groovie Ghoulies, Mr. T Experience, Screeching Weasel…). Iako su snimali za velike diskografske kuće, nikad sebe nisu smatrali za neke velike rock zvezde i tim svojim ponašanjem su uspeli da prigrabe veliki broj fanova. Po starom dobrom običaju krećemo: one-two-three-four…
Iako Ramonesi pripadaju prvoj generaciji pank bendova, njihov rad je počeo pre istorijskih početaka poslednje rokenrol revolucije. Živeli su u predgrađu Njujorka, u Queensu i pripadali su srednjoj klasi. Detinjstvo su proveli kao i svi klinci u velikim metropolama; dosađuju se danju, a noću piju i idu na svirke po klubovima.
Joey Ramone (rođen kao Jeff Hyman) je bio deo ove realnosti. Rođen je 19. maja 1951, mada je mnogo godina kasnije govorio da je rođen ’52. istog dana kao i Pete Townshend, lider njegove omiljene grupe The Who. Kada je imao 13 godina najviše je slušao The Beatles, Stones, Who, ali je, ipak, priznao da najviše voli Iggy Popa za koga je rekao da je najviše uticao na njega i na njegovo pevanje. Tada se razvode njegovi roditelji i to je bila prekretnica u njegovom životu i odrastanju, jer je započeo samostalno da živi kao veoma mlad. To mu je omogućilo da mnogo brže sazri nego njegovi vršnjaci u užasnom gradu kakav je New York.
Johnny Ramone (ili John Cummings) je rođen 10. avgusta 1951. i bio je sin jedinac mašinskog inženjera. Još od samog detinjstva je maštao da postane bejzbol igrač. Imao je veoma nemirno detinjstvo, posebno u školskim danima, jer je njegovo buntovno ponašanje dovelo do toga da provede dve godine u vojnoj školi. Džonijevo interesovanje za muziku počinje 1957. godine kada je gledao Elvisa Prislija na televiziji, a kasnije kada je gledao Bitlse na turneji po Americi. Od tada njegovo interesovanje za muziku naglo raste, tako da je, kao i gomila klinaca u njegovom dobu, kupio svoju prvu gitaru. Svoje prvo iskustvo je imao još u srednjoj školi kada je bio član grupe Tangerine Puppets koji su svirali obrade Rolingstonsa. Džoni je bio snažnog karaktera: Uvek sam voleo da radim kako ja hoću i najviše mrzim da mi neko govori šta da radim. Svirao je bas u Tangerine Puppets, a za bubnjevima je bio Tommy Erdeyli, budući bubnjar Ramonesa, sve do Rocket to Russia. Tada je uzimao jako puno droga, i to ga je neverovatno inspirasalo u kasnijem pisanju pesama za Ramonse. Potom, da li je to realnost ili legenda ne znam, je imao viziju Svetog Petra: Jednog dana, iznenada, mi se javio glas odgore, kao šta ja to radim sa mojim životom? Zar sam poslat dole da budem delikvent? Posle toga sam prestao da uzimam droge, prestao sam da pijem i počeo da živim čist život. Dve godine u vojnoj školi su imale bitnu ulogu u njegovom životu. Tada se prilično uplašio da nikad neće postati muzičar. Gledao je bendove kao što su Led Zeppelin ili Jimi Hendrix, ali je imao veliku sumnju da nikad neće dostići njihovu slavu. Ali pojava benda New York Dolls ga je uverila da ne mora da bude gitariski bog, da ne mora da svira beskonačne solaže i da ne mora da ima skupu opremu da bi imao svoju grupu. On je živeo u okruženju u kojem su živele zvezde muzike i koje nisu imale dodirnih tačaka sa klincima koji su besciljno tumarali sivim gradovima u potrazi za poslom, klincima koji su živeli bez love i vere u bolje sutra. Ti bendovi su stvorili mit nedodirljivosti, zabavljajući se snimanjem albuma na svake četiri godine. A to je bilo ono protiv čega su se pankeri pobunili, pa naravno i Džoni.
Dee Dee Ramone (pravo ime Douglas Calvin) je rođen 9. decembra 1952. u Berlinu, gde je proveo detinjstvo. Još kao veoma mlad se navukao na droge. Seća se da je menjao stare, ratne noževe za morfijum i hašiš. Potom se preselio u Queens i pošto nikako nije uspeo da nađe posao, uglavnom je zvao razne telefonske brojeve samo da bi čuo zvuk zauzetog telefona. Taj period njegovog života se ne razlikuje mnogo od ostalih članova benda. Sa 12 godina je počeo da svira gitaru, bio je veoma buntovan i bezobrazan i to mu je stvaralo gomilu problema da se privikne na američki stil života. Tih dana 1974. godine se upoznao sa Joeyom, jer su živeli u istom kraju. Pošto je Joey već poznavao Džonija, trojica budućih Ramonesa su bili u kontaktu.
Tommy Ramone je bio četvrti član Ramonesa. Rođen je u Budimpešti 29. januara 1952. godine, a u Ameriku se preselio kad je imao četiri godine. Džoni i Dee Dee su kupili dve gitare i dva dana kasnije su imali prvu probu. Kada je Tommy saznao da njegovi prijatelji imaju gitare odlučio je da bude njihov menadžer. Tih dana je Tommy posedovao studio u dvadesetoj ulici i držao ga je zajedno sa tipom koji se zvao Monte Melnick. Posle puno godina Melnick je postao menadžer Ramonsima za turneje. Pre svega ovoga Melnick je svirao bas u grupi The Butch gde je Tommy lupao bubnjeve, potom je svirao u country grupi Thirty Days Out, sa kojima je snimio dva albuma. Raspad grupe je uslovio da postane Tomijev partner i u martu 1974. Ramonsi su počeli sa probama. Ta postava je izgledala ovako: Johnny – gitara, Dee Dee – bas i vokal i Joey – bubnjevi.
Joey: Pevao sam u grupi Snipers i voleo da se oblačim totalno drugačije nego kada sam bio u Ramonsima. Nosio sam roze čizme, crnu svilenu košulju, kožne rukavice do lakata, crne naočare i dugačku kosu. Meni je bilo veoma uzbudljivo tih dana, jer su mnogi hteli zbog takvog oblačenja da me ubiju. O susretu sa Dee Deejem seća se: Poznavao sam Džonija, jer sam ga viđao posle škole, Tommy i on su bili prijatelji i svirao je u bendu sa mojim bratom Mitchom. U međuvremenu sam postao prijatelj sa Dee Deejem, koji je već bio Džonijev prijatelj i njih dvojica su me pitala da li želim da se pridružim bendu. Bio sam veoma srećan i mislio sam da su Džoni i Di Di prilično kul; svaki dan su nosili pocepane farmerke, kožne jakne i bedževe. Sve češće su imali probe i Tomi se pridružio lupajući bubnjeve. Tomi se seća tog vremena: Bili su užasni i divni istovremeno. Bili su užasnuti situacijom u rokenrolu, a bivali su sve bolji i bolji. Dee Dee je stalno pevao, ali ga ponekad Joey zamenjivao, jer bi mu potpuno pukao glas posle samo nekoliko pesama. 30 marta 1974. Ramonesi su imali prvu svirku. Karte su koštale 2 dolara i 30 ljudi je bilo na svirci. Dee Dee je bio toliko nervozan da je posle samo 3 pesme slomio svoju bas gitaru. Tih dana je Tommy kupio set bubnjeva za 1000 dolara. Dee Dee je u kasnijim intervjuima izjavljivao kako je uglavnom na basu pratio Džonija koji je svirao gitaru. Svirao je divljački bas i kroz tu divljinu je uspevao da iskaže svoje emocije i osećanja. Dee Dee: Ja nisam napredovao ni malo od kada sam počeo da sviram bas. Tih dana su Ramonesi odlučivali kako će da daju ime bendu. Bilo je oko 50 imena, a prema Džoniju izabrali su muzičko. Dee Dee je rekao da mu se sviđa rad producenta Phila Ramonea, i njima se to dopalo za ime benda. Kasnije je Džoni izjavljivao da su to ime uzeli zato što su bili sigurni da niko neće imati takvo ime za grupu. Onda su zamenili svoja imena sa Ramone, da bi bili kao braća i tada se imidž Ramonesa kakav danas znamo uklopio.
Od samog početka su bili nešto specijalno. Obično bi bendovi svoju karijeru počeli sa obradama poznatih bendova, ali, kako se Džoni seća, njihovi tehnički nedostaci su bili ogromni, tako da je to bilo nemoguće, pa su odlučili da sviraju samo svoje pesme. Džoni: Nikad ne bi mogao da sviram pesmu od The Who. Prvi repertoar Ramonsa je bio sastavljen od pesama kao što su I Don’t Care”, “Here Today, Gone Tommorow. Posle šest meseci uzaludnih audicija, Tommy je odlučio da postane stalni član benda, pa su u repertoar dodali It’s A Long Way Back To German, Blitzkrieg Bop i Babysitter.
Na početku 1976. godine novinar Danny Field (kome je posvećena pesma Danny Says sa albuma End Of The Century) je napisao u Music Gigu da je grupa izabrala materijal za koncert u CBGB klubu, koji se nalazi u Njujorku i napomenuo da je Lou Reed bio veliki njihov fan, a sve je to bila sjajna stvar za same Ramonse. CBGB je otvoren 1973. godine i uglavnom su se tu održavale blues i country svirke. Ramonsi su to mesto izabrali za svoje prve svirke. Džoni se seća: Otkrili smo to mesto pomoću televizije. Vlasnik kluba Hill Kristal se seća njihove prve svirke: Njihov set je trajao samo 17 minuta i 20 pesma žestoke energije. Niko nikad nije radio nešto slično; to je bilo kao da ste ljude udarili u glavu bez ikakvog sažaljenja i kad ste tražili da prestanu, oni su to već uradili. Većina kritičara nisu bili spremni za ovakvo otkrovenje (Svaku pesmu sviraju na 78 obrtaja), a većina su se žalila na kratku dužinu koncerata, a Ramonsi odgovaraju: Dobili su onoliko koliko su platili. Kao što sam rekao, prve svirke su bile prave pankerske: kratke i ubitačne. Kada bi odsvirali sve pesme, onda bi ih ponavljali 2-3 puta jer nisu imali dovoljno stvari. Prva svirka u CBGB klubu je bila 16. avgusta 1974, a posle tog koncerta su svirali svake nedelje do kraja godine.
Za vreme tog prvog koncerta u publici je bio mladi Meksikanac, slikar Arturo Veja. On je živeo blizu kluba i njegovo upoznavanje sa Ramonsima je jednako važno kao i upoznavanje sa Monte Melnickom. Arturo Veja je brinuo o osvetljenju na koncertima Ramonesa. On se seća susreta sa bendom: Upoznao sam Dee Deeja zato što je izlazio sa devojkom koja je živela u istoj zgradi gde i ja. Voleo sam rokenrol, ali tada se zaista nisu dešavale uzbudljive stvari, pa sam sa interesovanjem otišao u klub očekujući nešto novo. Arturo Veja je bio prva osoba koja je radila za Ramonse sve vreme, prvo kao roadi, pa onda je radio sa osvetljenjem, sa reklamama i plakatima.
Novinar John Holstrom je seća tih dana: Jedno veče sam otišao CBGB na njihovu svirku. Bilo je 40 ljudi i time sam bio jako razočaran. Tada su njihovi koncerti trajali 20 minuta, a te večeri su svirali pola sata bez prestanka. Bio je to perfektan pank rok događaj, u pravo vreme i veoma zanimljivo. Bili su izvanredni, i muzički i kao pojave. U vreme glam roka, širokih zvoncara i pesama od preko deset minuta, oni su nosili iscepane farmerke i prašili pesme od 2 minuta. To je bilo fantastično hrabro. Njihova popularnost je polako i rasla tako da su odsvirali i par svirki van Njujorka. Zahvaljujući velikim magazinima, kao što je Rolling Stone, od septembra 1975. počinju da dobijaju odlične recenzije, čak i od onih koji su ih omalovažavali.
Hey Ho Let’s Go
19. septembra 1975. Ramonsi su u 914 studiju snimili demo Judy Is A Punk i I Wanna Be Your Boyfriend. Tamo su bili sa menadžerom New York Dollsa Thau-om koji je sve to i snimao. Snimci četvorice pankera su bile njegovo prvo iskustvo i on je zvao A&R asistenta Craig Leona. Marty Thau: Leon je bio iznenađen da ja imam neke snimke Ramonsa. Kada je čuo snimak njegove oči su sijale. Kada je sve to pustio Steinu i svaka sumnja o grupi je iščezla za par minuta. Seymur Stein je bio osnivač Sire etikete i on je zaposlio Leona da traži najzanimljivije bendove Njujorka. Leon se seća: Patti Smith je bila moj prvi izbor, ali je ona već potpisala za Aristu. Moram da priznam da sam poštovao sve grupe Njujorka od Ramonsa, preko Television do Talking Heads. Većina ljudi je mislila da posle kraha na turneji sa Johnny Winterom Ramonsi nikad više neće snimiti album ili ići na turneju. Ja sam jedini bio ubeđen da oni mogu da snime revolucionarni album. Još jedna osoba je imala veliko poverenje u Ramonse. to je bila bivša žena Seymura Steina Linda, koja ih je prvi videla u klubu Mother’s da je bila ubedila Saymura da potpiše ugovor sa njima. Ali se Stein nije slagao sa nekim stavovima grupe, posebno zbog pominjanja nacizma u nekim pesmama. Stein: Ja nisam mogao da zaboravim da se 20 godina u Bruklinu povećava broj Jevreja i naravno da nisam ni želeo, ali sam im rekao da se neću buniti oko toga, mada mi je bilo veoma neprijatno zbog toga. Grupa nije razumela zašto mediji nisu razumeli reči; objasnili su da je tekst prilično glup i da su ga napisali gledajući stare ratne filmove. Od tog momenta trebala im je slika za omot. Robert Bailey ih je slikao ispred zida zgrade Arturo Veja. Ova slika je postala klasik pank kulture. Ramonsi su prodali 5000 kopija prve nedelje od pojave albuma. Njihova popularnost je rasla i sve više i više pesama se vrtele na radiju. DJ Rodney Bingenheirmer je pozvao grupu na ROQ i to je bio neverovatan uspeh. 4. jula 1976. bend je odsvirao prvi koncert u Engleskoj. Album se zabio na prve mesto svih pankerskih lista i oni su se odjednom našli u masi uzbuđenih pankera sa čirokanama i iscepanim farmerkama koji fanatično bulje u njih. Na koncertu su bili glavni likovi engleske scene Johnny Rotten, Joe Strummer i Sid Vicious, koji su pratili Dee Deeja svuda. Džoni: Na engleskoj sceni sam voleo Sex Pistols zbog njihovog destruktivnog i manijačkog nastupa, ali su im pesme bile sranje, a Clash su muzički bili mnogo bolji. I pored velike popularnosti, Ramonsi su i dalje imali velikih problema zbog duvanja. Par godina kasnije Ramonsi su prizali da su mnogo duvali, ali su shvatili opasne posledice pa su brzo prekinuli. Posle uspešne turneje po Engleskoj bend se vraća u SAD da otpraši par svirki u Kaliforniji, koja je danas ubedljivo najbolja pank scena na svetu (Bad Religion, NOFX, No Use for A Name…). Posle ove turneje Ramonsi su počeli da snimaju sledeći album u Sundragon studiju.
Džoni je otkrio da bio hteo da snimi teži album, ali sa blažim tekstovima. Produkcija je poverena Tomiju i Toniju Bongioviju, sa nadzorom Ed Stasuima. Ed: Radio sam u Kanadi deset meseci i nikad nisam čuo za Ramonse. Tada su vladali Eaglesi, a to mi se nije sviđalo. Otišao sam u CBGB i prosto otkin’o. Drugi album Leave Home je bio gotov za veoma kratko vreme i bio je album koji je imao možda i najbolje pesme od Ramonsa, ali je bila malo lošija produkcija, uglavnom zato što Toni nije imao iskustva sa njihovim zvukom. Bio je to veliki album u nameri, ali lošiji u produkciji. Kada su Ramonsi pesme sa drugog albuma svirali uživo svi su bili oduševljeni. Bio je to veliki uspeh. Prava je šteta što je pesma Carbona Not Glue bila cenzurisana i izbačena sa albuma, a umesto nje je u evropskoj verziji ubačena Babysitter, a u ostalom delu sveta Sheena Is A Punk Rocker. Zbog rastuće važnosti grupe na sceni morali su da imaju profesionalniji izgled. Srećom, Džoni je bio dominantna figura benda, koji je pomogao da grupa ne bude progutana događajima toga vremena. Bio je pametan, odan i iskren: znao je tačno šta želi. Ponekad nije mogao da podnese gluposti ostalih članova, pa je bio veoma neprijatan, ali samo kad je imao dobar razlog. Imao je svesku u koju je pisao sve koncerte, tako da tačno zna gde je bio i koliko ga je ljudi gledalo. Bio je veoma precizan. U to vreme su svirali pet koncerata nedeljno i imali su set od 45 minuta.
21. avgusta 1977. Ramonsi su počeli da snimaju treći album Rocket To Russia, možda i njihov najbolji album i tehnički i po samim pesmama (dobro, to je samo moje mišljenje…). To je bio album koji je imao neverovatan spoj melodije, snage i duhovitosti i to im je otvorilo vrata i top listama u SAD-u. Rocket To Russia se može smatrati za klasik iz bilo kog razloga: najmanje 10 potencijalnih singlova, zarazni album koji vam nikada ne može dosaditi. Pesme? Ima svega: Creting Hop i Rockaway Beach do Surfin’ bird. Mnogo klinaca otkrije Ramonse preko ovog albuma. Rocket To Russia ima par zaista revolucionarnih stvari: Džonijeve solaže (hvala Bogu da ih ima malo) i nekoliko balada koje će kasnije biti zaštitan znak Ramonsa. Ramonsi su dobili najbolju recenziju u tada najvažnijem muzičkom magazinu Rolling Stoneu: Ovo je najbolji američki rokenrol album i možda najsmešniji album godine. Čak su i Kvirsi, kalifornijska pankeraja, snimili album Rocket To Russia koji je identičan, čak i po omotu. Sa ovim albumom se završila čuvena istorijska triologija. Ramonsi su turneju završili svirkom 31. decembra. Taj koncert je snimljen kao dupli koncertni album It’s Alive, sigurno najbolji koncertni album svih vremena. Grupa je novu godinu počela svirkom 7. januara u Njujorku.
Iako je grupa doživela neverovatan ispeh, njihove zarade su bile veoma skromne. Svaki član benda je zarađivao 125 dolara nedeljno, a heroinska zavisnost je Dee Deeja dnevno koštala 100 dolara! A nije samo Dee Dee imao problema, jer je odlazak na turneju bio sve veći problem za Tomija, koji je počeo da se brine sve više zbog toga. Tomi: Bilo mi je veoma zabavno, voleo sam da pravim albume i voleo sam taj osećaj da smo napredovali kao bend, ali sam postajao veoma paranoičan na turnejama. Voleo sam da sviram u studiju, pa sam zato prestao da sviram na turnejama.
Posle snimanja It’s Alive, Tomi je prestao da bude bubnjar da bi bio saradnik Ed Stasiumu za bendov novi album. Zvali su brdo ljudi na audiciju i izabrali su Marc Bella, kojeg su kasnije nazvali Marky Ramone. Džoni: Znali smo Markija zato što je bio bubnjar u The Voidoids i mi smo mislili da on samo gubi vreme sa njima. Nismo hteli da nekome krademo bubnjara, ali smo stvarno mislili da će mu biti bolje sa nama. Marky: Kada je Ramonsima izašao prvi album, svi bendovi koji su svirali u CBGB klubu su postali ljubomorni. Bili su zaista mnogo ispred ostalih: Blondie je bila grupa koja je imala previše uticaja šezdesetih, Talking Heads su bili isuviše intelektualni, čitali su mnogo knjiga. Umesto svega toga, Ramonsi su bili New York City, ulica. Kada sam im čuo prvi album znao sam da je to početak nečeg novog. Nikad nisam čuo nešto slično. Dee Dee me je prvi pozvao da se pridružim bendu. Kao bubnjar Marky je imao tri nedelje vremena da nauči sve pesme. Posle samo tri probe naučio je 31 staru pesmu i 4 nove.
31. marta 1978. su ušli u studio i počeli snimanje četvrtog albuma Road To Ruin. Snimali su 2 meseca i neočekivano je imao akustične uvode i obradu od Sonny Sher. Reakcije kritike su se kretale od očajnih do hvalospevnih. Neki su govori kako je ovaj album početak kraja Ramonsa, dok su drugi govorili da je ovo njihov Sgt. Pepper (prvi album Bitlsa koju su napravili posle odluke da neće da sviraju koncerte, prim. aut.). Prvih hiljadu ploča su bili na žutom vinilu. ’78 godine Ramonsi su odsvirali 154 koncerta, a u decembru su počeli snimanje niskobudžetnog filma Rock ‘N’ Roll Highschool za koji su dobili 5000 dolara. Tako su Ramonsi dobili priliku da se dobro upoznaju sa čovekom koji im je miksovao dve pesme na soundtrack i koji će biti producent njihovog sledećeg albuma. On je bio jedan od najznačajnih producenata i jedna od najkontroverznijih ličnosti u rokenrolu. To je bio Phil Spector, koji je radio i sa Bitlsima. Dva različita načina pravljenja rok muzike su se spojila: s jedne strane pankeri, a sa druge čovek koji je mogao da snima pesmu i po nekoliko dana. Mnogi su imali sumnje u ovu saradnju, a Stein se seća: Mislim da je ideja potekla od Joeya i mene. Tokom snimanja desilo se dosta tužnih stvari: smrt Džonijevog oca, tenzije stvorene Philovim ekstremnom pedantnošću koja je učinila da Džoni snima uvod 23 puta! Pomislite da smo pre mislili da smo debili ako ne snimimo 7 pesama za jedno popodne. Sada, posle šest godina od osnivanja, bend je bio na raskrsnici: nisu bili ni rok zvezde ni početnici. Jednog dana ih je Phil pitao: Hoćeš da vam snimim dobar ili odličan album?. Joey se seća: Phil je prekinuo lenčarenje da bi nam bio producent. To su bila dva shvatanja muzike. Napravili smo dva zida da bi dobili dobar zvuk, koji bi se ponekad uništili, a ostaci bi izleteli napolje, ali mogu reći da je rad sa njim bio izuzetan. Uvek je bilo problema tokom snimanja, zbog individualnih različitosti, a i dosta novca i vremena im je bilo potrebno da napravimo te zidove za zvuk. Na kraju svega, snimanje je koštalo 200.000 dolara (najveća cena snimanja od svih albuma Ramonsa) i trebalo im je 6 meseci da ga izmiksuju.Kada se sve završilo Phil je hteo sve ponovo da miksuje, seća se Dee Dee koji se uvek svađao za Philom zbog njegove heroinske zavisnosti. Ali je i Phil imao svojih problema (pio je mnogo alkohola). Ramonsi su to otkrili zbog čestih napada besa i promena raspoloženja. Samo se Joey distancirao od svega ovoga, jer je naučio bolje da peva tokom snimanja sa Philom. Dee Deeje imao svoje mišljenje o odnosu sa Philom: Najgore sranje koje sam napisao je na ovom albumu. Sledeći album koji su snimili bio je End Of The Century, koji je izdat 1980. i bez sumnje je bio jedan od najkontroverznijih od svih. Džoni: Album je bio prilično čudan i za nas, ali Phil nije ni malo želeo da nas menja, i producirao je na njegov način. Svejedno, ispalo da je to najuspešniji album i u mnogim časopisima je proglašen albumom godine. Doneo je gomilu promena, i to ne samo sa muzičke strane. Odnosi između nekih članova, a posebno između Džonija i Džoea su se pogoršala. Sve je počelo napuštanjem Tomija i to je uslovilo popriličnu rupu i prazninu koju je Džoni, odmah pokušao da popuni, tako što je hteo on da bude lider. Ostali se nisu složili: Dee Dee je rekao da Džoni radi stvari koje drugi ne bi želeli, kao što su vođenje poslova i potpisivanje ugovora sa menadžerima. Dee Dee: Niko od nas nije zarađivao kao Džoni. On je isto tako priznao da ga je Joey podržao tokom teških nedelja zbog uzimanja heroina. U isto vreme im je istekao ugovor sa Danny Fieldsom. Danny: Ramonsi si imali veliki uspeh svirajući uživo, ali napor da imaju album u top ten ih je iscrpila, tako da su tražili novog menadžera. Ne krivim ih, pet godina sviranja po celom svetu, bili su poznati, ali se njihove pesme nisu dovoljno vrtele na radiju.
Vremena su se menjala i nove generacije bendova su se pojavile; od starih pankera su jedino The Clash sa London Calling bili u vrhu, a sva mesta su zauzele new wave grupe. Kriza identita Ramonsa se nastavila i 1981. kada su izdali Pleasant Dreams, veoma nesigurno producentski odrađeno u pogrešno vreme. Glavna nit i moćna melodija koja je krasila Ramonse je nedostajala. Reakcija kritike je bila užasna i grupa se uvredila, posebno Džoni. On je bio zabrinut vođenjem benda, a plašio se da Ramonsi ne izgube poštovanje koje su teško stvorili i od fanova i od kritike. Sledeći album Subterranean Jungle je bio mali korak u dobrom pravcu i bio je produciran od strane Richie Cordella i njegovog saradnika Glena Kolotkina. Snimanje je počelo oktobra 1982. i završeno je sledeće godine promenom bubnjara. Marky je bio isteran iz benda zbog zavisnosti od alkohola, a zamenio ga je Richie Reinhardt (Richie Ramone). Marky: Bio sam toliko pijan da nisam mogao da sviram više! Otišli smo u Klivlend, stajao sam celu noć, a ujutru nisam mogao da ustanem. Te večeri smo trebali da sviramo na Vigrinia Beach, ali sam ja počeo da pijem i napio sam se. Morao sam da odem na aerodrom, ali sam zakasnio na avion, hteo sam da iznajmim avion, ali me nisu pustili jer sam bio previše pijan. Novi bubnjar je bio totalno drugačiji od Markija. On se super uklopio u bend sve dok nije došlo do čuvene tuče između Džonija i Setha Macklina, člana pank grupe Subzero Construction. Potukli su se zato što je neka riba bila pijana, Džoni je ponudio pomoć, pa se ispostavilo da je to Macklinova riba, pa ga je ovaj tresnuo po glavi. Džoni je odvezen u bolnicu, a tip što ga je udario je bio uhapšen. Grupa je morala da prestane sa radom za dva meseca, sve dok se Džoni nije oporavio, i zbog toga je jako dugo nosio bejzbol kapu. Ovaj incident je ujedinio grupu, i oni su počeli rad na novim pesmama. Joey: Sa Subterranean Jungle smo ponovo bili mi. Posle End Of The Century nismo mogli jedan drugog u oči da pogledamo. Prvi put su vodili svoje devojke na turneju, ali je ovo stvorilo nove probleme. Džoni: Devojke se nisu družile međusobno i uvek su davale savete svojim muškarcima: zašto nisi uradio ovo ovako i slično. Radije bih uzeo savet od nekog obožavaoca nego od devojke. Mislim da je jedna Yoko Ono sasvim dovoljna. Ovaj album nije bio možda glavni u istoriji Ramonsa, ali je bio prekretnica između prvobitnog panka i tadašnjeg talasa hardkora. Grupa se okrenula melodijama iz šezdesetih.
Too Tough To Die
Album je bio veoma besan i mračan, posebno Time Has Come Today i sjajna Psycho Therapy, jedna od njihovih najboljih. Popularnost ovog albuma, posebno od fanova, a manje od kritičara ih je dovelu u jednu posebnu fazu. Ova nova kreativna faza je unela veliko samopouzdanje u Ramonse i oni su Too Tough To Die snimili u Mediasound Studiju pod producentskom palicom Tomija Erdelija i Ed Stasima. Grupa se vratila svojim pank korenima, mada je bilo i nekih pop izleta kao što je Howling At The Moon. Prvi put su imale političke tekstove koji su ih vodili ka nekom novom pravcu. Ta 1984. godina biće upamćena po njihovom povratku u Evropu i po istorijskom koncertu u Amsterdamu pred 250.000 ljudi! Povećano interesovanje Ramonesa za politiku je kulminiralo pesmom Bonzo Goes To Bitburg, koju su napisli Dee Dee, Joey i Jean Beauvoir (član pank grupe Plasmatics). To je bio protest protiv ceremonije koju je držao Ronald Regan na groblju gde su Naci vojnici bili spaljeni. Ta pesma je stvorila nove konflikte u bendu, ustvari, iako u su bili apolitična grupa, neki članovi su bili bliski Reganovom izlaganju. Bonzo… je bila uvodna pesma za novi album Animal Boy, ali se ipak sve završilo bez nekih bitnijih posledica. Joey: Konačno smo izašli iz mračnog tunela. U 1983/84 smo dospeli na dno, da smo pomišljali da sve prekinemo. Animal Boy je izašao u maju 1986. i doživeo je sjajne kritike, osvajajući nagradu za najbolji singl te godine u Njujorku za pesmu Bonzo…, kao i za najbolji album. Po prvi put su imali mladog producenta i to Daniel Reya, koga je Džoni angažovao zbog nedostatka kinte. Daniel: I pored utroška od 20.000 dolara i dalje su mislili na mene! Džoni se brinuo za sve: za troškove i očekivanja fanova. Sledeći Halfway To Sanity je izašao 1987. U međuvremenu poslednji član Richie, nije mogao da podnese Džonijevu zapovednički odnos i napustio je bend. Odluka je bilo čisto ekonomske prirode. Joey je gledao u Ričija kao još jednog bubnjara Ramonsa. Njegova zamena je bio Clem Burke, koji je kasnije postao Elvis Ramone. Ostao je u bendu samo dve nedelje i otišao je zbog različitosti u odnosu na ostale članove. Džoni: Dva koncerta sa Clemom su bila katastrofa. Činio je najbolje što je mogao, ali ne na pravi način. bio je suviše mekan i to nije bilo ono što smo mi mislili. Na kraju se Marky vratio koji je bio u grupi 1983. ali od tad je prestao da pije. Džoni: Odsvirali smo jednu probu sa njim da vidimo kako će biti. Posle samo jedne pesme znali da je to taj Ramones zvuk. Nismo morali da otkažemo nijedan koncert. U maju 1988. je izašao best of Ramonesmania. U isto vreme je Dee Dee izdao solo album Standing In The Spotolight. Basista je promenio muziku i imidž: masna dugačka kosa umesto kratke, munđuše i lanci umesto kožne jakne, rep umesto panka. Daniel Rey mu je dosta pomagao oko pravljenja albuma i seća se toga vremena: Dee Dee je bio dve nedelje u bolnici da se konačno skine sa droga. Kada je izušao bio je Dee Dee kralj repa i ja sam mu pomogao u pisanju pesama za album, ali mi nije bilo nimalo lako, ipak je on bio jedan od Ramonsa. Album je dobio dosta dobre kritike. Joey: Ne mislim da je Dee Dee-jeva dezorijentacija sa repom imala nekog efekta na nas: on je to voleo, a istovremeno je bio veoma uključen u pravljenje novih pesama za naš novi album. Taj album se zvao Brain Drain i producent je bio Bill Laswell. Izašao je tokom turneje po Italiji i zajedno sa filmom Stivena Kinga Pet Semetary za koji su Ramonsi specijalno napisali naslovnu pesmu, jednu od najmelodičnijih i najboljih pesama koju su ikad napisali. Na kraju turneje kao grom iz vedra neba je odjeknula je vest da Dee Dee napušta bend. Džoni: Dee Dee je napustio svoju ženu Veru mesec dana ranije i ovo je jedan od razloga, to je bio period njegove velike mentalne neuravnoteženosti, ali nikad nisam ni pomišljao da će da nas napusti. Vera: Mnogo se stvari dešavalo, dugo je pio i pet godina uzimao droge, ali je uvek bio na turneji sa Ramonsima i bez problema pisao nove pesme. Svaku pesmu je pisao više da zadovolji Džonija nego sebe. Odlazak Di Dija je imao katastofalne posledice. On nije samo bio basista, već i stvaralac pesama, pokretačka snaga benda i glavni stub benda. Dee Dee: Nisam mogao više da izdržim, bilo mi je sve gore i gore. Život nam je bio samo snimanje i turneje, Ramonsi su bili bogati, ali nikad nismo imali dan odmora, a i bio sam jako umoran da me Džoni tretira kao da je moja mama.
Novi klinac u gradu
Audicije za novog basistu su počele i brdo ljudi je došlo. Bilo je svega i svačega: Dee Dee klonova, mnogo fanova koji nikad nisu ni svirali pre audicije, Orijentalaca, žena, Afrikanaca. Posle hiljade i hiljade audicija Džonijevu pažnju je privukao tip imena Christopher Joseph Ward. On se prestavio ovako: Zdravo. Ja sam C.J. i sviram bas i imam tri idola: Paul Simonom iz Clasha, Sid Vicious i naravno Dee Dee. Spreman sam! Prema Džoniju, C.J. je imao odlično muzičko znanje i još važnije nije pio niti uzimao droge. Još jedan važan faktor je bilo veliko iskustvo u vojsci što je Džonija uveravalo u dobar karakter i disciplinu. I tako, posle dosta proba C.J. je dao otkaz u firmi gde je radio i postao C. J. Ramone. Kao što obično biva, Dee Dee nije napustio grupu totalno, već je nastavio da piše pesme za njih. Si Džejev debi je bio na svirci 4. septembra 1989. Džoni: C. J. je užasno svirao. Bio je isuviše uzbuđen da je zaboravio sve bitne stvari sa proba. Čak je i posekao prst svirajući Blitzkrieg Bob zbog velikog entuzijazma. C.J.: To je bilo moje vatreno krštenje. Izašao sam na binu i potpuno se otkačio i napravio milion grešaka. U međuvremenu sam bio prekriven pljuvačkama i svakakvim predmetima koje je publika bacala na mene. C.J. je bio kao dah svežeg vazduha. Svi su bili zaraženi njegovom vitalnošću i radošću. Monte Melnick: Više se smejao tokom jedne svirke nego ostali tokom cele godine. C.J. nikad nije zaboravio ko je i šta bio Dee Dee i više puta je hvalio njegov napor za pisanje novih pesama. Vera: Da nije bilo C.J-a to bi bio kraj grupe. On nije bio Dee Dee, ali ni Dee Dee nije bio C.J. U međuvremenu Dee Dee je bio uhapšen zajedno sa još 25 ljudi tokom policijske racije protiv droge. Pušten je kroz par dana i izbačen iz jednog noćnog kluba jer su ga uhvatili sa drogom u kupatilu. Posle svega ovoga Joey je u jednom intervjuu Dee Dee-ju poželeo sve najbolje ali je i rekao: U ovom momentu mislim da ga niko ne želi videti ponovo u Ramonsima. Kasnije je njegova žena govorila kako se popravio, kako je postao drugi čovek i kako je osnovao nov bend Chinese Dragons.
1990. je izašla prva video kaseta Lifestyles of the Ramones. Na kaseti su se nalazili svi video spotovi do albuma Brain Drain, uključujući kompletnu verziju Psyscho Therapy. U junu ’90 izdaju All The Stuff (And More) Vol. 1 a u julu Vol.2. U to vreme su i Motorhead napisali pesmu za četvoricu pankrokera: R.A.M.O.N.E.S. Joey je to nazvao velikom čašću: Kao da je Džon Lenon pisao pesmu za nas.
Loco Live je bio drugi živi album benda, snimljen tokom evropske turneje 1991. Izdat je u dve verzije koje su se razlikovale po omotu i po tome što je u američkoj verziji Carbona Not Glue bila cenzurisana. To je bilo i zadnje izdanje benda za Sire Records. Nove pesme su snimljene za Radioactive Records i izdate na albumu Mondo Bizzaro. Dee Dee je takođe učestvovao u stvaranju ovog albumu i to u pesmama: Poison Heart, Main Man i Strengh To Endure. Ovo je veoma značajan momenat za grupu jer je album imao veliku dozu uzbudljivosti. Joey je napisao sedam pesama za album. Prestao je da pije i da uzima kokain. Marky je uzeo mnogo više učešća u stvaranju albuma nego ranije. Osećale su se pozitivne vibracije i četvorica pankera su se približila kao nikad ranije. C.J. je poslednji došao i odmah je provalio u Di Dijevu suštinu, pevao je kao i on, a i ličio je malo na njega.
Adios Amigos!
1992. je magazin Spin svrstao bend u listu među sedam najboljih rokenrol grupa svih vremena. Uprkos svim ovim nagradama i priznanjima, oni su počeli da realizuju projekat o kojem su razmišljali dugi niz godina, ali koji nikako nisu uspevali da urade: album sa obradama! Obradili su Bob Dilana, Jefferson Airplane, uglavnom bednove iz šezdesetih. Album se zvao Acid Eaters i izašao je 1993. Kao i obično Ramonsi su započeli svetsku turneju. U međuvremenu su se glasine počele širiti, grupa se na kratko raspala, da bi se opet oformila i snimila poslednji studijski album Adios Amigos! Prva pesma na albumu je obrada od Tom Waita I Don’t Want To Grow Up. Raspad benda je dogovoren posle istorijskog koncerta u Rio de Janeiru gde je Pearl Jam bio predgrupa. Posle ovog koncerta ljudi su polako počeli da gledaju na svet bez Ramonsa. Džoni je okačio gitaru na zid (kaže da ih je sve prodao), Joey radi kao DJ na jednoj radio stanici, Marky ima novi garažni bend (Marky Ramone and the Intruders), čak i C.J. ima svoju grupu. Na kraju svega je Džoni rekao: Mi smo samo momci iz srednje klase Kvinsa, isto kao da smo iz Nebraske ili Oklahome. Nema nikakve razlike.
Posle kraja, novembra 1997. je izašao izuzetni koncertni album We Outta Here!.
Da li je ovo kraj priče?
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #2, decembra 1999.
