Ako ste počeli da slušate pank početkom ili sredinom devedesetih, jedan od bendova koji bi vam stariji poznavaoci preporučili u prvoj turi bi svakako bili Rancid. Osnovani iz pepela superiornog ska pank benda Operation Ivy, Rancid su ubrzo postali zaštitni znak američke pank scene. Ja sam u srednjoj školi prosto gutao te njihove prve radove, mada priznajem da me je …And Out Come the Wolves iz 1995. godine apsolutno uverio da svako njihovo izdanje dočekujem sa nestrpljenjem. Jebote, to su bili dobri albumi, pomislih tada, a i danas ih smatram jednim od najbitnijih kada je kalifornijska punk scena u pitanju. Sledeća dva albuma su bila dobra, pogotovo ambiciozni drugi Rancid iz 2000. A onda se nešto desilo. Nemam pojma, ali bend je otišao u mnogo finije, mirnije vode i postao… dosadan. Ako sam nekako i progutao Indestructible iz 2003. godine, verujte da nisam preživeo Let the Dominoes Fall šest godina kasnije. Toliko mi nije prijao da sam ga jako malo slušao, nisam imao volje da pišem recenziju, pa čak ni da se oraspoložim sa albumima koje volim. Ugasili su mi svaku želju da pomislim da pustim Rancid.
Naravno, za neke stvari je potrebno da prođe neko vreme i da se zaželiš. Čim sam čuo da izlazi novi Rancid, sve lampice su mi se upalile. Čekam dosta novih izdanja da izađe, ali da se ne zajebavamo, ovo je definitivno album meseca, koji svi iščekuju. Ako ste možda preskakali uvodne redove i tražite neku prvu, uvodnu ocenu, zadovoljiću vaše prohteve: ovo je dobar album! Konačno su se setili da se vrate onome što dobro rade, ubacuju odlične melodije, kombinuju vokale, imaju pesme oko dva minuta i predstave nam svoj savršeni pank senzibilitet. Jednostavno, novi album je miljama ispred prethodna dva i predstavlja logičan nastavak priče koju su započeli početkom milenijuma.
Da ne bude da sad ja serem i hvalim u prazno, reći ću da ovo neće biti klasik, daleko od toga, jer ako ste u potrazi za nečim novim, bićete debelo razočarani. Rancid se nisu potrudili da pišu novu stranicu muzičke istorije, već su rešeni da se ponovo dokažu među svojom odabranom publikom, koju su strahovito razočarali u zadnjih, pa sigurno preko deset godina.
Honor Is All We Know je korak u pravom smeru. Produkcija je sirova, radio ju je Bret Gurevic lično i vidi se da su tražili striktno zvuk koji je na ivici prštanja. Timov glas zvuči daleko energičnije i življe nego ikad, a ja recimo više volim kad on malo mrmlja, nego kad je skroz razumljiv. Zvuk basa i gitare me podsećaju na onaj Rancid koji sam voleo devedesetih.
Već u prvoj Back Where I Belong nam je jasno da bend želi da naglasi da se polako vraćaju u formu i da su na mestu gde i pripadaju. Brza, zarazna melodija, gotovo kompletna u refrenu, sa dosta bek vokala. Druga Raise Your Fist je malo mirnija, ali sa lepšom melodijom i udealna je da se bacite u đuskanje. Vrlo, vrlo zabavna pesma, bez obzira na angažovani tekst. Ovo je ujedno i jedina pesma uz Diaboliac preko tri minuta na albumu.
Collision Course ste verovatno slušali ovih dana, jer je to prva u trilingu koji su objavili kao trostruki spot. Inače, dosta ljudi je na nož dočekalo način na koji je snimljen taj spot, sa prilično lošim plejbekom, mada, meni lično je totalno svejedno bilo, jer sam slušao samo pesme. Evil’s My Friend je jedna od najboljih pesama na albumu, odličan i super zarazan ska biser, koji sam ovih dana vrteo kao ludak na mojim zvučnicima. Honor Is All We Know je na svim sajtovima, a i među obožavaocima proglašena za najbolju pesmu na albumu i ja teško mogu da se ne složim sa tim. Kad ti melodija uđe u uši, par dana ostaje, pa je pevušiš. Definitivno hit za sledećih nekoliko meseci.
Sledeća A Power Inside je možda najklasičnija Rancid pesma i meni lično stoji na dnu, barem što se ovog albuma tiče. In The Streets mi je skroz super, mada je koliko vidim svuda favorit i Face Up. Bend je danas nju okačio na striming i već izazvao priličan broj komentara. Tim definitivno u par momenata zvuči kao da je pijan, ali upravo takve njegove momente ja prosto obožavam. Already Dead je najbrža, a Diabolical najsporija, pa je malo čudno što su ih uparili jednu do druge.
Malfunction mi se za sad nije preterano dopala. Malo ima dosadnjikav ritam, ali je zato sledeća Now Were Through With You vratila život na album. Brza, sa promenama vokala i jakom i izraženom bas linijom. Everybody’s Suffering je još jedna odlična ska pesma. Šteta što je nismo čuli kada su biće vrućine, jer neodoljivo podseća na neke predele koji su toliko daleko, da jedino možemo da ih vidimo u snovima. Ponavljajuć ritam je potpuno hipnotišući i imaš osećaj da je vreme stalo i da više ništa nije toliko bitno. Samo uživanje. Perfektna pesma. Poslednja Grave Digger ima malo čvršću boju gitare, pa sam stekao utisak da je urađena odvojeno od ostatka albuma.
Kako god se okrene, ovo je album koji vrlo rado slušam i to mogu svima da preporučim. Bilo da ste okoreli Rancidovac, koji je trpeo poniženja i pre par godina na Dominoes, ali se i iskreno radovao klasicima iz devedesetih, ili ste samo povremeni konzument koji sluša ono na šta naleti u tom momentu, verujem da ćete biti iskreno iznenađeni šta je bend uradio na malo jače od pola sata. Ponoviću, ništa novo, ali ovo je prvi znak da bend dolazi sebi i da posle dvadeset i kusur godina i dalje imaju šta da kažu.
Hellcat Records
www.hell-cat.com
https://www.facebook.com/rancid
