Jedan od najboljih punk bendova svih vremena, Rancid se vraćaju sa svojim petim studijskim albumom, ovoga puta za svoju etiketu Hellcat Records. Iako je na predhodnim albumima bio očigledan uticaj The Clash, na ovom se više oseća neki strit pank rok zvuk, koji me, zanimljivo, dosta podseća na The Bouncing Souls. Kao i na prošlom albumu i ovde ima puno pesama. 22 pesme su stale na 38 minuta. Nema šta, pravi pankeri. Iako ih je dosta ljudi prestalo da sluša posle pojavljivanja na MTV-ju i upadanja u celu tu mainstream mašineriju, ja moram da priznam da Rancid jebu kevu i svim mlađim bendovima mogu da pokažu kako se pravi pank svira. Za one koji slučajno ne znaju ko su i šta su Rancid mogu samo da kažem da se bend sastoji od pevača i gitariste Tim Amstronga, dugogodišnjeg hardcore fana, koji je zajedno sa svojim drugarom iz detinjstva Matt Freeman-om napravio početkom osamdesetih sada već čuveni i kultni pank bend Operation Ivy. Posle raspada Operation Ivy su osnovali Dance Hall Crashers, ali tu nisu ostali preterano dugo. Freeman upada u MDC, dok se Amstrong odaje alkoholu. Freeman mu pomaže da se skine i zajedno 1991. osnivaju Rancid. Dovode bubnjara Brett Reed-a i izdaju singl sa pet pesama 1992., a sledeće godine i debi album na Epitaphu. Posle tog izdanja prelomni momenat za bend je dovođenje bivšeg gitariste UK Subs Larsa Frederiksena, sa kojim izdaju fantastični album Let’s Go koji se prodao u preko milion kopija! Posle toga albuma izbacuju još dva prilično uspešna …And Out Come The Wolves i Life Won’t Wait, da bi u prvoj nedelji avgusta leta gospodnjeg 2000 izdali svoj peti studijski album. Veoma mi je teško da izdvojim najbolje pesme, pošto je album gotovo savršen, ali možda je to treća It’s Quite Alright. Ovo je više nego preporučljivo, pogotovo starijim fanovima koji su možda i izgubili nadu da će Rancid nešto dobro ponovo uraditi.
Hellcat Records: 2798 Sunset Blvd. Los Angeles, CA 90026, USA.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
