Bostonski Reach The Sky je novi bend na Victory Recordsu. Intervju je rađen preko interneta sa tekstopiscem i pevačem Ian Larabbee-om. On je fantastičan lik, starija faca koji je dosta dugo u hardcore-u. Kada sam pročitao odgovore bio sam oduševljen, jer u većini slučajeva delim njegovo mišljenje, osim o političkoj situaciji kod nas, ali ipak ga moram razumeti jer njega to sigurno i ne interesuje. Ko da nas interesuje šta se događa u Čečeniji? Samo par dana kasnije mi se ponovo javio i rekao da ovo bio možda i njegov najbolji intervju koji je dao. Mislim da neki dalji komentar i nije potreban jer je čovek sve lepo objasnio…
Reci mi nešto o istoriji tvog benda…
Mi smo, generalno, samo običan bend. Imao sam ideju oko benda, sreo par ljudi kojima su se raspali bendovi, znao sam Chrisa i Dana, zvao sam još gomilu ljudi i nismo gubili vreme, nego smo odmah počeli sa svirkama. Svirali smo posle samo 3 nedelje od našeg upoznavanja. Potisnuo sam iz uma kovertu sa koncertima i nastavio dalje. Jedan član je otišao iz benda i tako smo dobili Brendona u februaru 1998. Originalni bubnjar više nije mogao da izdrži i otišao je iz benda u maju ’98, tako da smo stalno menjali bubnjare, dok se Bob konačno nije pridružio bendu u decembru ’98. Konačno smo dobili sadašnju postavu.
Reci mi nešto o samom sebi – gde si rođen i odrastao, u koju si školu išao, nešto o tvom gradu…
Ja? Rođen sam i odrastao u malom gradiću pored Bostona. Gradić u kome su uglavnom živele radničke porodice, ali je to ipak prototip pravog Bostonskog predgrađa. Moji roditelji su plavci, ćale je policajac, a majka je radila kao tutor deci bez roditelja. U mojoj kući nije bilo religije ni politike. Moji roditelji su prilično liberalni i stoje čvrsto na zemlji povodom svojih političkih stavova. U srednjoj školi sam prvi put uvideo da se ne uklapam nigde. Ovo nije nikakva žalopojka ili slično, jer sam imao dosta prijatelja i lepih momenata, ali ja sam bio drkadžija, kreten, problematično dete koje su prebacivali iz jednog odeljenja u drugo, jer nisu znali šta će sa mnom. Išao sam samo na hardcore i metal svirke. To je bilo prilično čudno. Trenirao sam hokej za srednjoškolski tim i veče pre utakmice svi bi izašli i zajebavali se do kasno u noć, a ja sam bio u fazonu: jebeš ti to, imam sutra utakmicu. Svi imamo životne stresove i iskustva koja defininišu ko smo mi ustvari. Ja nisam različit od drugih, ali moji roditelji su me odgajili na neki specijalni način, koji nikom drugom nije bio važan.
Kako se članovi benda međusobno podržavaju i kako delite obaveze u grupi?
Ha! To je jednostavno, ja dreknem i oni svi rade kako im ja kažem, a ponekad moram i veoma jako da se derem. Ha, Ha, Ha! Šalim se, radimo tako što ja vodim računa o svim poslovima, svim planovima i zajebancijama oko zakazivanja koncerata, ostatak benda treba samo da zapiše pesme koje ćemo svirati na koncertu i da dovezu kombi i da odemo na mesto koje sam ja zakazao. Olakšavaju mi tako što rade ono što tražim od njih. Svi imamo želju da bend napreduje što više može, ja sve isplaniram i oni to tako učine. Za sada se lepo slažemo. Ja volim sve manijački da kontrolišem, vodim računa o poslovima i svime što se dešava na sceni i oko scene, dok ostali treba samo da dođu na svirku. Kakav tim!
Kada ste na turneji gde najviše volite da svirate, koja mesta su sranje?
Ima par gradova u SAD gde se nikad više nećemo vratiti, ali u najvećem broju slučajeva nismo se susreli sa užasnim i odvratnim mestima. To su mesta gde su promoteri govnari i koji su probali da nas zajebu i mesta na kojima smo bili gde su svirali različiti bendovi, tako da nikog nije bilo briga što mi tamo sviramo. Okej, to je u redu, ali mi ćemo koncentrisati naše napore na druge gradove. Volimo puno da putujemo i da sviramo.
Kakvo je tvoje mišljenje o stanju na sceni?
Nama ide dosta dobro. Hardcore scena postaje sve jača tako što se sve više smanjuje. Sve seljačine koje su otkrile hardcore ’96 polako odlaze i sve se vraća kako je i bilo pre toga. Hardcore nikad nije bio cool i trendovski i sve više i više ljudi koji su tražili nešto cool su napustili naš svet. Ali to nas preostale zbližava i čini hardcore scenu jačom i veoma mi je drago zbog toga.
Ti pišeš sve tekstove. Da li teme uzimaš iz stvarnog života ili…? Reci mi nešto više o samim tekstovima…
To su samo pesme o emocijama, iskustvima koje su iz mog života, iz mog srca. Neki ljudi kažu da je to dosadno i da je to samo jadikovanje, ali ko vas jebe, nemojte slušati, u redu? Boli me kurac. U pesmama neke stvari isplivaju na površinu i ja to radim na svoj način. Ovaj bend piše o stvarima koje klinci mogu da uporede sa svojim iskustima i o kojima ništa ne znaju. Hardcore je oduvek bio nešto što dotiče moje srce. Uostalom, ako ću 90% svog vremena na ovoj planeti provesti sa bendom, prolivajući puno znoja i krvi, naravno da ću da pevam o stvarima koje su važne za mene. To su prave životne emocije, a verovali ili ne, ljudska priroda je određena našim emocijama i sve možemo povezati sa tim iskustvima. Ponekad pomislim, da ako slušaš pesmu verovatno će te ona usisati i da ćeš ti iz toga izvući nešto poučno, kao što ja činim.
Kako si došao na ideju da napraviš emocore bend? Jesi li zadovoljan zbog toga?
Nikad nismo ni nameravali da sviramo nešto osim hardcore-a. Svako ko nas povezuje sa emo nas je pogrešno shvatio, mi sviramo hardcore. Volimo da vidimo moshing, stage diving, pile ons, srećna lica, pevanje… Mi smo svi hardcore klinci i ovo je ono što nas pokreće. Ljudi nas nazivaju emo zbog mojih tekstova, valjda, ali to je glupost. Hardcore je o životu i dnevnim borbama i to je ono o čemu ću da pevam. Ako ljudi misle da pevam nešto što mogu samo emo bendovi da pevaju, reći ću im da počnu da slušaju Sheer Terror i Suicidal Tendencies. Oni pevaju o stvarnim životnim emocijama i niko ih ne zove drugačije osim hardcore.
Da li ima tuča na vašim svirkama? Šta misliš o tim mačo kretenima?
To je zanimljivo, jer ćeš možda pomisliti da neće toga biti na našim svirkama, ali, jebiga, ima tuča na našim koncertima. To nije cool ili nešto slično, i naravno da ih ne ohrabrujemo, ali istovremeno, nećemo prekidati svirku zbog toga. Ako se tuča desi, jebiga, ako ne obraćaš pažnju na to onda i nije neki problem. Prestaneš da sviraš i automatski privlačiš pažnju na to, onda se prema idijotima upere reflektori i tada mi treba da snosimo posledice. Mi se zabavljamo i ohrabrujemo svakog da se zabavlja. Ja sam stariji tip, i video sam dosta užasnijih stvari nego što se sada dešavaju, tako da to i nije neki problem. Jebiga, to je samo jebeni hardcore, znaš, to nije neki sranje indie rock koncert, tako da unapred znamo da mora da bude dosta tvrdo i opasno, zar ne?!
Vaš album je izašao. Kakve ste dobili reakcije do sada?
Album je izašao, za sada, samo u Evropi i Kanadi, a u Americi izlazi sledeće nedelje, tako da ti mogu reći samo reakcije koje smo dobili od fanzina i mogu ti reći da smo prilično dobro ocenjeni. Moji prijatelji koji su već čuli album su prilično zadovoljni i jako im se sviđa album. Sve ukupno, ocene su za sada prilično pozitivne i veoma se radujem izlasku albuma ovde u Sjedinjenim Državama. Interesuje me koliko ljudi će da se primi na naš bend. Zabavno je vreme za nas.
Imate li nekih predhodnih izdanja?
Imamo demo koji se odavno prodao. Kasnije smo štampali demo na Espo Recordsu, koji se takođe prodao. Tokom leta ’98 smo izdali EP sa šest pesama na East Coast Empire Records koji se zvao Open Roads and Broken Dreams. Taj CD se još uvek dobro prodaje i možeš ga naći svuda po mailorderima.
Šta misliš o Victory Records? Jeste li zadovoljni sa njima i hoćete li ostati na Victory Records?
Da, uživamo sa Victory Records. Svi znaju koliko su profesionalni i mi smo veoma uzbuđeni da smo deo njihovog tima. Do sada su se lepo odnosili prema nama i bili su potpuno iza albuma, podržali nas i nadam se da ćemo dugo godina sarađivati.
Koji su bendovi najviše uticali na vas?
Muzički, uticaje smo imali od bukvalno svih, od Madball i Sick Of It All, preko Goriilla Bisquits, Lifetime, Turning Point do Into Another. Mi samo pišemo pesme za koje mislimo da su dobre. Ne bojimo se da probamo razna sranja i širimo svoj zvuk. Tekstualno i vokalno, Battery, Suicidal Tendencies, Blood For Blood, Sheer Terror i neki indie bendovi su bitno uticali na mene. Uzimam moć i emocije iz hardcore bendova i teme iz mog života.
Da li voliš da čitaš knjige i šta čitaš? Tvoja omiljena knjiga?
Ne čitam onoliko koliko bih trebao. Iskreno, teško da sam ikad i pročitao knjigu, ali bih ti dao 1000 naslova koje bih pročitao. Uglavnom klasika. Moja omiljena knjiga je verovatno Atlas Shrugged koju je napisala Ayn Rand. To je zaista pokretačka priča i njena filozofija je sjajna i ja to poštujem, jer me je knjiga pokrenula da počnem da još gomilu sličnih.
Da li možeš da živiš od muzike? Jeste li zaposleni?
Trenutno mi ne možemo da živimo od muzike. Svi imamo stalne poslove i radimo 40 sati nedeljno, a vikednom sviramo i ponekad se desi da se vratimo samo sat vremena pre nego što treba da odemo na posao, ali je to zaista vredno jer smo to mi. Brendan radi u novinskoj kompaniji, ja radim u pravosuđu, Chris i Danny rade kancelarijske poslove, a Bob kuva na lokalnom koledžu. Glamurozno, a?
Gde vežbate?
Vežbamo u starom magacinu sa još gomilom raznih klupskih i bar rock bendova. Delimo sobu sa Fastbreak i In My Eyes, a do nas su Ten Yard Fight i Bane. Zabavno je jer je tamo oko 100 bendova, a jedini koji sviraju i izdaju albume su 5 hardcore bendova, hahaha! Ko ih jebe, uostalom!
Šta misliš o celoj situaciji na Kosovu?
Više bih voleo od tebe da čujem nešto o tome. Glavni razlozi koje nam je rekla američka štampa izgledaju mi sasvim opravdani. Ali ja sam napolju, to nije moja zemlja. Više bih voleo od tebe da čujem, od osobe koja tamo živi (i koja nastavlja da živi) kroz sve to. Mi čujemo samo jednu stranu priče, a to je da su Amerika i NATO morali da pošalju dole svoje trupe, kao poslednju nadu da se zaustavi Milošević, koji je istrebio i uništio čitavu rasu ljudi. To je ustvari razlog, tako da mislim da je NATO mešanje dobra ideja. Ali ja nisam ekspert, ja stvarno ne znam. Jedna stvar koju sam primetio, od pada komunizma početkom ’90-tih, svi etnički sukobi se dešavaju u državama gde su komunisti na vlasti. To se desilo u Češkoj, u Bivšoj Jugoslaviji i sada ponovo u Jugoslaviji. Zbog čega?
Dobro, nećemo više o tome. Voliš li da čitaš fanzine?
Definitivno. Mrzim distibutere koji se pojavljuju na svirkama, ali ću od njih uvek kupiti dobar fanzin. Bilo je vreme kada je svako radio fanzin, ali sada je sve na internetu jer je puno lakše. Ponekad poželim da počnem da radim sve to, ali je definitivno teško biti u bendu i ocenjivati tuđu muziku sa dosta kritike.
Šta fanovi mogu da očekuju u budućnosti od vas?
Brdo koncerata, nove pesme, nove albume, verovatno turneju po Evropi i celoj Americi plus Kanada, i kada dođemo u tvoj grad možeš očekivati dobru zabavu. Srećna lica i moshing. Samo je to važno, hahahaha…
Na omotu vašeg albuma sam primetio da ste članovi nekih organizacija. Reci mi nešto više o tome…
Mi nismo članovi tih organizacija. To su mesta gde možete da date novac kojim će se pomoći njihovom cilju, koji je da se pomogne iskorenjivanju zloupotrebe dece u SAD. Ja nemam sve odgovore šta treba da se učini, ali barem mi je stalo do toga. Nadam se da će neko naći način da se stane na put zloupotrebi dece i da će se naći način da se neko o njima brine. Ako moj novac može da pomogne – super! To je onda savršeno. Mi ohrabrujemo ljude da budu svesni šta se događa.
Okej, reci nešto za kraj ovog lepog intervjua…
Puno ti hvala za intervju. Nadam se da će svi moći da čuju naš novi album So Far From Home sa Victory Recordsa. Još jednom, puno ti hvala i čuvaj se…
Contact Address:
Ian/Reach The Sky
P.O. Box 22, Boston MA 02117, USA
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #2, decembra 1999.
