Reflections Magazine #13, A4, 92 strane, engleski, štampan.
Konačno mi je i ovo stiglo. Jedan od retkih stranih fanzina koji uspevam da nabavim, ali koji se muzički veoma razlikuje od onoga što ja slušam. U pitanju je straight edge fanzin, ali ne onaj youth crew old school fazon, već metal tipa Good Life i slično. Ustvari, ranije je Reflections bio youth crew, ali sada je prešao u totalno neke metalske vode. Prvo što sam zapazio jeste recenzija prvog broja Get on the Stage-a, što me je zaista prijatno iznenadilo, mada se autoru ne sviđa moj ukus izbora bendova, ali nema veze. Kao što ste gore mogli da primetite fanzin, ali bolje reći magazin, je štampan, naslovna je u boji, koja je zaista fantastična, ali unutra imam gomilu primedbi na kvalitet štampe. Priprema je urađena, očigledno, na laseru, pa štampana na pausu, tako da nema upadanja u margo i sličnih stvari koje krase neke kvalitetnije štampane magazine. Drugo, raster je jako velik, mada je i rađen na ofsetu, sasvim je očigledno da je urađen u 300 rezoluciji, svim grafičarima poznatoj kao novinski raster. Neke reklame se jedva vide, neke mejlove nisam nikako mogao da pročitam, ali nadam se da će i autor to konačno shvatiti, jer je i prošli broj imao takvih grešaka. Dizajn je odličan, mada na nekim mestima ima dosta praznog prostora, ali to je urađeno čisto dizajnerski, a ne zbog neznanja. Od intervjua tu su: Bloodpact, Stretch Arm Strong, What Happens Next, Dillinger Escape Plan, The Cable Car Theory, Ladadiana Bookings, Catharsis, Nate Wilson, Trial, plus dosta odličnih kolimni, Mainstrike američka turneja i gomila recenzija, koje su veoma dobro napisane. Sve u svemu, fanzin (magazin) je veoma dobar, ali zamerke se odnose na dizajn, pre svega, a posle na izbor bendova, ali to je već stvar ukusa. Međutim, posle čitanja ovog broja odlučio sam da pregledam predhodni dvanaesti broj i tu me je čekalo zaista puno iznenađenja. Mislim, taj broj mi dugo nije bio kod kuće i kad mi je vraćen krenuo sam da ga pregledavam i shvatio koliko su autori ovog fanzina promenili mišljenje za samo godinu dana. Meni je to skroz pozerski, jer u ovom najnovijem broju se pljuju malo veće pank etikete (kako oni kažu mainstream punk etikete), a samo u predhodnom broju sam mogao da nađem gomilu recenzija i Epitaph, Victory, Revelation, Fat Wreck, Burning Heart izdanja. Ustvari taj broj dvanaest je bio pravi old school broj, a u trinaestici se na jednom mestu pominje kako više ne žele da slušaju youth crew old school hardcore, zato što je to već prevaziđeno, kao koga još uzbuđuju četiri bezvezna pank akorda ili tamo neki Minor Threat. Da, ali zato je bolji možda neki krš DIY bend koji prži poput Infesta i ima political correst tekstove. Ma daj, zajebi ti te fore! Moram da priznam da nisam video nijednu recenziju od većih underground etiketa, osim novog Where Fear And Weapons Meet, koji autor baš i nije zgotivio upravo zbog toga što je old school (i to kakav!). Jebiga, ja ne volim kad se neko menja tako brzo i onda želi na brzinu da zaboravi prošlost, pa pljuje sve ono što mu je pre nekada mnogo značilo. Ipak i pored svega, ovo je jako dobar fanzin, sa jako dobrim intervjuima, ali me nervira to odbacivanje svega što je makar malo uspešno, pa bilo to i u ovim malim nezavisnim okvirima.
Reflections Magazine, De Nijverheid 30, 7681 MD Vroomshoop, Holland.
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
