Reflections Of Internal Rain je predstavnik novije novosadske hardcore scene. Osnovani su pre četiri godine i iza sebe imaju jedan demo snimak, na kojem može da se oseti veliki talenat benda i šarenolik dijapazon uticaja. Zainteresovali su me i ubrzo smo se dogovorili da uradimo jedan od prvih intervjua za Get on the Stage fanzin. Odgovore davali Ivan Sabo (gitara, vokal) i Aleksandar Stojšić – Stoja (bubnjevi).
Prvo se predstavite čitaocima Get on the Stage fanzina i recite nešto više o sebi. Kad i gde ste rođeni, gde ste odrasli, išli u školu…
Stoja: Odrastao u Srbobranu (na žalost), završio srednju umetničku školu u NS-u (na svu sreću), takođe i Akademiju..
Ivan: Odrastao u Novom Sadu, završio srednju umetničku školu u NS-u, akademiju, završavam master studije, takođe na akademiji..
Možete li da se setite kada vas je muzika privukla u smislu da želite da nabavljate još sličnih stvari i dublje uđete u priču? Šta ste prvo slušali?
Stoja: Uf… Jako davno. Negde sa 11-12 godina sam pored starije sestre počeo da slušam metal i onda vremenom jednostavno potpuno pronašao sebe u punku.. Naravno prvo u engleskom (the Exploited, GBH, Partisans, Varukers, One Way System…). Kasnije su mi nekako dosadile pesme koje dosta slično zvuče i jednostavno mi je trebalo nešto zanimljivije. Tu sam negde naišao na Toy Dolls, koji su mi duuuugo bili omiljeni bend. Jos uvek volim da ih čujem. Negde u srednjoj školi upoznajem CA punk rock i tu ostajem do danas. Potpuno mi odgovara ideologijom, porukama. Ideja sviranja u bendu je uvek bila prisutna te sam i u osnovnoj školi bio član jednog. Doduše, tada sam svirao na balonima za mleko ali nas to nije sprecilo da odrzimo jednu svirku.. 🙂
Ivan: Ja sam počeo sa New Kids On The Block, pa onda Metallica i Guns’n Roses… Zatim Snapcase i Earth Crisis, pa sam u tom periodu i počeo svirati bubnjeve i osnovao svoj prvi bend… Beše to npr. 1995.
Reflections of Internal Rain ste osnovali pre četiri godine. Šta ste radili pre toga? Da li ste bili u nekim drugim bendovima ili vam je ovo prvi bend?
Stoja: RoiR mi je prvi ozbiljniji.
Ivan: Ja sam svirao bubnjeve u Face It-u od 1997. pa do skora. Sviram i u bendu Monday 2nd, takođe u 3D ROSAVA PIPE. Imao sam između neke pokušaje sa raznim ljudima.
Kako ste došli do imena Reflections of Internal Rain? Šta za vas to predstavlja i šta time želite da poručite?
Ivan: Pošto sam ja tekstopisac, nekako je svaki tekst oslikavanje mog unutrašnjeg stanja, a kroz muziku, i unutrašnjost sviju nas. Jednostavno nema foliranja, to je ono što osećamo i iza čega stojimo.
Prošli ste kroz nekoliko personalnih promena od osnivanja. Da li bi mogao ukratko da pomeneš sve što se dešavalo od osnivanja benda?
Ivan: Od početka bend su sačinjavali Petar, Aleksandar i Ivan, zatim je došao Basara na mesto basiste i Dule da peva (vrišti J). Od tada je jedino Basaru zamenuo Nikola (gitarista Ground Zero-a).
Zvučite jako moderno, a opet postoji ta neka atmosfera osamdesetih. Da li ste od početka želeli tako nešto?
Stoja: Koliko ja kontam, od početka se sviralo bez nekog ajde sad da zvučimo kao… plana. Sve je teklo dosta spontano i iskreno. Dosta smo podeljeni oko izbora muzike koju slušamo, pa je svako ubacio nešto lično (zvuči otrcano, ali je stvarno tako).
Ivan: Slazem se sa Stojom, jednostavno su uticaji bendova koje slušamo napravili ovo što jesmo.
Koliko za vas znače poređenja sa bendovima poput His Hero Is Gone i Tragedy, pošto mene lično najviše podsećate na njih? Dosta me podsećate i na Unison.
Stoja: Sa obzirom da su nam Tragedy i His Hero Is Gone, pored From Ashes Rise bili najveći uzori, naravno da prija poređenje sa njima. Kao i sa pionirima ovog zvuka u nas – Unison.
Ivan: Naravno da nam prijaju takva poređenja, to su jedni od najvećih uticaja na naš zvuk.
Pripadate novom talasu novosadskih hardcore bendova uz Stand Your Groud, Face It, Lockdown. Koliko se novosadska scena promenila u poslednjih nekoliko godina?
Ivan: Rodilo se dosta novih grupa i lepo je videti da klinci opet imaju želju da prave bendove. Jedno vreme je bilo kriticno. Danas je teško zakazati termin u prostoriji za probe, što je, ipak, dobar pokazatelj stanja scene.
Izašli ste na kompilaciji Hardcore Novi Sad prošle godine. Koliko vam znači pojavljivanje na zvaničnoj novosadskoj HC kompilaciji?
Ivan: Drago nam je što smo bili pozvani i lepo je što je na taj način ovekovečena scena u jednom gradu. Pogotovo u gradu koji ima priličnu istoriju underground dešavanja.
Pevate na engleskom i u tekstovima govorite o raznim stvarima koje vas muče, poput zavisti, ljubomori i kako vi kažete osipanju bliskih ljudi. Ko radi tekstove i da li ih radite na muziku ili muziku na tekstove?
Ivan: Ja pišem sve tekstove i uglavnom ih korigujemo na već napravljenu muziku. Da, govore baš o tim stvarima. Nikada nisam znao da pišem političke tekstove, jer nikada i nisam bio dublje u samoj politici. Izbacujem iz sebe jednostavno sve što me muči i ono što osećam.
Kako uopšte izgleda proces pravljenja jedne vaše pesme?
Ivan: Uglavnom se ideje snimaju na računaru, koriguju, sklapaju i onda se pesme finaliziraju na probama. Svako dodaje nesto svoje. Nekad opravdano, nekad ne J. Stoja dobije pesme u nekoj kostur varijanti kako bi svoje delove spremio za probu, što ne uradi J. Prilično je lako uz pomoć tehnike.
Da li ste razmišljali o tome da radite pesme na srpskom ili smatrate da je hardcore pravac u kome teško možete da radite na maternjem jeziku?
Ivan: Nismo nikada razmišljali o tome… Na srpskom mi je to sve nekako bukvalno, nema dubinu, ograničeno na jedno govorno područje. Međutim, gledajte Spance Ekkaia, Ictus, Madame Germen… Svi na maternjem jeziku pevaju i nikada bolji bendovi. Valjda je sve to individualno. Nama ovako više odgovara.
Šta mislite o trenutnom stanju srpske hardcore punk scene? Koliko se scena promenila u odnosu na ono od pre desetak godina? Da li možeš da uporediš novosadsku scenu sa beogradskom?
Stoja: Koliko ja vidim mnogo je bolje. Ima dosta bendova, mnogo je šareno, neki su dobri neki manje. Bitno je da ih ima, pa će se već vremenom pokazati šta vredi. Samo da se svira. Nekako mi je novosadska scena bila uvek bliža sirovijem, nešminkanom zvuku. Beograd je malo drugačiji. Bojim se da je danas zbog sve te lake dostupnosti informacija, mnogo ljudi na svirkama koji su tu da bi promovisali novu kopču na kaišu, frizuru, majicu… Čast izuzecima. Ne znam, čini mi se da je u Novom Sadu iskrenija publika.
Ivan: Slazem se sa Stojom, samo da se svira… kao da je sve više dobrih bendova.
Demo snimak ste snimili u studiju Beat Beat u Novom Sadu, kod Filipa Vlatkovića. Šta mi možeš reći o tom iskustvu? Koliko vam je pomoglo da unapredite vašu muziku?
Ivan: Demo je sniman kod kuće na računaru, a EP nam je radio Fipa. EP je snimljen na kec, dva, tri u prostoriji za probe, jer smo hteli da zabeležimo živu energiju benda… i mislim da ćemo tako i nastaviti.
Kakva je vaša saradnja sa bendovima iz Novog Sada? Da li se pomažete? Kakvi su vaši odnosi sa bendovima van NS?
Ivan: Naravno, u super smo odnosima sa dosta bendova iz Novog Sada, Beograda, Subotice, Mađarske… i uvek se potpomažemo što se tiče opreme, snimanja, organizovanja koncerata… Ground Zero, bend sa kojim najviše sviramo i delimo trenutno dva člana, If Senses Fear (BG), All The Arms We Need (SU), Tibia (BG), Nothing Left (BG), Deadrise (BG), Let’s Grow (BG), Fullsize (BG), Hitman (BG), Burial Of Abel (HU)…
Šta trenutno slušate od stranih bendova i šta bi ste preporučili čitaocima Get on the Stage fanzina da slušaju pred vrelo leto?
Stoja: NoFX, Streetlight Manifesto, Flaming Tsunamis, Strike Anywhere, Rentokill, Beer Bong, Golliwog… Bilo šta…
Ivan: Ictus, Madame Germen, Ekkaia, Tragedy, As Hope Dies, Parkway Drive… od mekših All time Low, Better Luck Next Time, Tiger Army, The Swellers…
Kakvi su vaši planovi za ovu godinu? Planirate još snimanja?
Stoja: Dogovara se prva mađarsko/rumunska turneja u septembru, planiramo da sviramo što više i bilo gde, takođe i da se konačno izda prvi EP, da se odradi distribucija, da stvorimo što više novih kontakata za budućnost i da putujemo!
Ivan: Da, ta turneja se sprema, sklapaju se nove pesme, pa ćemo snimati još neki EP uskoro… Ljudi će biti obavešteni.
Koliko si zadovoljan sa onim što ste postigli u četiri godine postojanja? Šta bi menjao?
Stoja: Ja sam prezadovoljan, jer je užasno lep osećaj da za tako kratko vreme imaš priliku da sviraš pred toliko različitih ljudi, putuješ po zemlji i inostranstvu radeći nešto što obožavaš sa ljudima koje voliš. Bez nekog nabijanja na nos publici. Za ove tri godine imali smo čast da sviramo sa bendovima kao što su: Bridge To Solace, Step On It, Blind Myself, I.O.U., Deafness By Noise. Na takvim stvarima smo posebno zahvalni. Ne može da bude mnogo bolje od toga. Veoma je lepo što su ljudi osetili da je ovo što radimo potpuno iskreno, pa valjda i reaguju tako pozitivno. Sve što hoćemo da promenimo, to i uradimo, tako da nema ničega što bih menjao, a da to ostali članovi ne znaju ili da već nije promenjeno.
Ivan: Mislim da je najbitnije da veruješ u to što radiš, da budeš potpuno u tome i vremenom će ljudi to osetiti. Jednostavno je tako. Ja sam prezadovoljan ovim što smo do sada postigli i ne bih menjao ništa, jer je ovo to što smo svi želeli.
Kakva je atmosfera na vašim svirkama? Koliko često svirate?
Stoja: Kako kad. Nama uvek dobro! U Budimpešti nam je, recimo, došlo 60 ljudi na svirku (uboli smo poslednji dan Sigeta) a meni je tada bio najbolji provod IKAD. Odličan zvuk, odlična oprema, mi raspoloženi. Mnogo dobro. S obzirom da smo od početka sami gradili svoju publiku bez nekog predznanja koje bi ljudi imali o nama, ipak sviramo dosta često, čak smo imali priliku da za ove 3 godine 4 puta sviramo i u Mađjarskoj, na čemu smo veoma zahvalni.
Ivan: Pored Stojinog, samo bih napomenuo da nam se desilo da za isto veče sviramo i u Mađarskoj i u Subotici! 🙂 Priča za sebe.
Fanzini su praktično izumrli, a na internetu se skoro sve svodi na forume. Da li smatraš da je novoj generaciji klinaca potreban zin koji će biti u toku sa dešavanjima, i na domaćoj i na stranoj hardcore sceni?
Stoja: Naravno da je potrebno, fanzina nikad dosta. Sećam se vremena srednje škole, kada je svako radio svoj zin, crtao stripove, kopirao i spajao heftalicama ručno svaki komad. I stvarno je bilo odličnih stvari za nabaviti. Naravno tada nije bilo interneta i mp3 muzike, te si o novim bendovima čitao samo u zinu jer jednostavno nisi imao gde drugde. I naručivao kasete… Nekako se sve to više cenilo. Svaki album, svaki bend, recenzija. Sada je sve na dohvat ruke, pa se i ne vidi vrednost informacija. Sve je mnogo brže. Meni je jednostavno još uvek mnogo lepše da nabavim printani fanzin, da listam izvaljen u krevetu, da ga kasnije odložim na policu. Nekako je lepo imati stvari u kojima možes da uživas i kada ti ne radi net ili nema struje. U svakom slučaju, bilo on line ili printane, potrebno je da scena ima dobre fanzine.
Za kraj možete slobodno da kažete nešto mojim čitaocima.
Stoja i Ivan: Hvala tebi na interesovanju i nadamo se da će Get on the Stage imati puno uspeha. ROiR BARMY ARMY!
