Ostalo je malo do kraja. Kako vreme prolazi, moj spisak-za-odgledati je sve preškrabaniji, a utisci sve jači. Naravno (da ne nabrajam) kilograma sve više, kose sve manje i sat i po vremena čekanja u redu ispred Petöfi Csarnoka sa par hiljada dečurlije, koja jedva da ima trećinu mojih godina. Svakako te sve gubitke može nadoknaditi jedan dobar koncert. Pa videćemo…
Sećam se da je izlet u Budimpeštu devedesetih bio jedino normalno rešenje, jedini izlaz (dok se nije pojavio novosadski), Sziget najveći festival na koji je srpska punkerska cokula/patika mogla kročiti, a onda smo joj okrenuli leđa. Pa i neka smo (u neku ruku)… Ovde je sve ovo postalo pomodarstvo, ili sam ja malo zatucan, pa kaskam za sveCkim modnim punkerskim detaljima. Kako bilo, evo da obnovimo gradivo i čekamo još deset godina da se mesija Rise Against spusti na naše tle; ako to tada još uvek bude bilo naše 🙂
Predgrupisali su Touché Amoré, američki post-hardcore bend i Architects, malo poznatiji od prvih, engleski metal-core bend, koji mi se ne skida sa onog mog Scuzz TV programa za bučnu muziku. Prvi su s nekim fenderićima pokušavali da odsviraju nešto što je trebalo da bude muzika, al’ sem energičnog kretanja po bini, manijakalnog pevača koji sve to dobro nosi, bledog bubnjara i pomenutih prangijavih huuuuuuuuuuuu gitara, ništa lepo ne ostaviše u mojim mislima. Jeste to drugo ozvučenje nego li ono na kome svira RA, al’ nije bre to toliko ni gadno.
Kako iskustvo nalaže, skloniš se iz buke da ne umaraš uši, doliješ kakvu tekućinu i baciš oko na mrč. Ovaj put su podbacili kada je mrč u pitanju. Ništa mi se nije svidelo. Pivo nije bilo skupo, pa si gomilu dece morao da preskačeš po hodnicima i vecejima. Sećam se tih scena iz Beograda, kada smo pre desetak godina polako ali sigurno, postajali tačkica na mapi i krava muzara za bendove koji su još osamdesetih poslednji put overavali prestonicu SFRJ, a mi mlađi nismo imali prilike da to tada ispratimo (UKSubs, GBH, Toy Dolls, Iron Maiden…)..elem, na tim koncertima sam isto ovako preskakao bespomoćna tela usrana od alkohola. Jbt… jedva čekaš nekoga da vidiš, a onda sutra brišeš mokraću s lica i misliš da su suze…
Svejedno, Architects su malo bolje prošli. Oni već divane mađarski 🙂 Par doooobrih srklpitova dobiše, ali zauzvrat, publika za te vratolomije nije dobila pivo kako je obećao ‘vač. Bzvz.. šta se onda kurči. Malo su odvrnuli subove, pa se na svaki udarac 4. bas žice, spuštene u neki inferno od štima, diže skalp na glavi. To već ima smisla za razliku od amera. E sad, kao što rekoh, prepun mi televizor ovakvih, pa mi se baca pegla na ono sinhrono-skakutanje. Dakle, nastup kao koreografiju u ovoj vrsti muzike ne odobravam. Nisu bre folklorni ansambl iz koga izbegoh još davne ’92. Ono malo vlaško, pa moravac, pa užičko, pa…. Zajebi me toga! E kad mi je i to dosadilo, dolivka, predah za noge i kičmu na nekim stolicama 10m udaljenih od stejdža – milina. Taman pregled situacije za penzose. Kao na seoskim igrankama šezdesetih i sedamdesetih. Dom kulture, mame izvedu svoje ćerke (kao na stočnoj pijaci), posedaju na klupice sa strane, a onda kicoši kibicuju i odmeravaju meso, zaplešu(?!) i to je to. Osmotrismo draga i ja atmosferu iz fotelje 🙂
Dakle, ponos i dika Čikaga, potpuno na moje iznenađenje, nisu čekali 22:00 već pet minuta pre… kreće intro, audio-vizuelni efekti i gruvanje gitare iz backstagea… moja omiljena za poslednjeg albuma Survivor Guilt. Naravno, hala divlja, reaguje i na sledeću Ready to Fall i aperkatom dočekuje Collapse. Pre toga se Tim kratko obratio auditorijumu i taman još dve pesme, pa da uzme dah. Sve funkcioniše savršeno, mada sam se malo zabrinuo na Collapse, gde je otpevao nekako sve u istom tonu. Taman sam pomislio da su snimci sa YouTube realnost u koju sam verovao, ali opet.. postojao je tračak nade da će ovaj put biti sve kako treba. No do kraja, sve je bilo odlično uz par falševa, ali zaista od onoliko skakanja i divljanja sve je to dopustivo. Ljudi, da ste čuli zvuk basa, ne bi verovali. To je melem za uši. Mislim da nikada nisam čuo uživo tako dobro riljanje. Tako dobar ton! Najslabiji utisak je Zakk ostavio, koga ja inače ne varim, al’ sada je tu moju mučninu i opravdao. Jeste on skakao i divljao, ali se toliko tonova napromašivao da je gori od bilo kog amatera. Naročito se oseti u pesmama kada Tim ne svira. Give It All je najgore zvučala zbog mentola. No Comment. Čak mu se par puta na faci videlo kako se smeje kad pogreši. Stoka! Ja bih ga izbacio iz benda. Takva neozbiljnost. I da moja kritika bude grđa, jeste ovo 21. vek, ali da mora neko iza stejdža da ti gazi wah pedalu na svakom jebenom solou, pa to nema nigde!
Eto sad kad iskalih bes, za celokupan dojam mogu reći da je ZLO! Ja malo šta pohvalim, uglavnom serendam, al’ ovaj bend je zasluženo imao ispred sebe ovaj neprekidni hor od par hiljada duša. Taman kada sam se uplašio da je Re-Education najveći hit koji će publika ispratiti, jer je atmosfera poprilično nabujala, tu je stigla i Prayer of the Refugee, kao potpuna destrukcija i seizmološki zavod je već alarmirao uzbunu. S nevericom, prošlo je već sat vremena i sva svetla se pogasiše, muzičara nigde i eto akustičarski sešn je bio na pomolu. Stišale su se strasti i stejdž velike Petöfi hale se pretvorio u intimnu klupsku atmosferu. Akustičarski aranžman Audience of One mi je prijao. Za kraj regularnog dela, Give It All, za koju rekoh da to nema veze s mozgom (kao u ostalom i Paper Wings). Te stare, jesmo mi sentimentalni, ali ne ubadaju u srce kao nekada. Nekako ispadaju iz fazona. Ne umeju više da ih sviraju.
Duža pauza do produžetaka i tri gruvanja za ende gospodine Mišiću. Ja zaista nisam veliki fan RA, ne tetoviram na podlakticama otpor i srce, kao što je to gomila iz mase uradila, ali fascinantno mi je da sam zapamtio čitavu setlistu od prve do zadnje Savior. To se meni ne dešava! Ne, ne! Ako mene pitate, ja bih opet, jer sam razbucao taboo u koji sam verovao da je očajno uživo.
