Ništa nisam s tolikom strepnjom isčekivao kao novi RA. Da sam bolekurećiv prema tome, nisam. Zasenila su me poslednja dva albuma i okrenula mi svest u poimanju punk muzike. Takav čvrst ton i lepršavi aranžmani su novina za punk, ali svakako u drugim žanrovima rokenrola, odavno su pod moranje.
Da se razumemo, nisu oni imuni na sva američka sranja koja se plasiraju kroz muziku i filmove. Slažem se ja da treba negovati svest o trećem svetu, eksploatisanju resursa, zaštiti ugroženih vrsta, ekologiji i ostalim masturbiranjem po našim mozgovima, al’ fala im, pa su malo stali na loptu. Svakako, pridobili su me svojim revolucionarnim stavom i oštrim kritikovanjem establišmenta, pa im sve ostalo opraštam.Punk zar ne 😉
Hm, ako ovako pišem o bendu koji volim, kako li prolaze oni koji mi se gade 😉 Pa eto, beskompromisno.
U biti, najviše mi smeta omot. Potpuni promapšaj. Amerikanci su najveći nacionalisti na svetu, pa se niko ne buni protiv toga. Pa čak ni RA. To me ponajviše boli. Sad ja da stavim u ovu recenziju, negde zadenem srpsku zastavu, jebali bi mi sve po spisku svi koji bi ovo pročitali. Nerviraju me dupli aršini. Ako nešto ignorišeš ili si protiv, onda čak ni sarkastično to ne promovišeš.
Nervira me i pomodarstvo. Evo, već u trećoj pesmi rabaćenje MDF-a (modulator/sekvencer), za neupućene poput Green Day, Boulevard of Broken Dreams. Aman, ljudi, tačno je mogla pesma i bez tog dela da počne (Make It Stop). Doduše, onda je tek treća po redu, a prve dve sam namerno preskočio, jer sam sa ovim komentarom i završio sa stvarima koje mi se ne sviđaju. Sve ostalo čitajte u pasusima koji slede.
Jeste da album izlazi u javnost sutra, al’ sem što smo se ranije dokopali albuma, nekih pesama smo se naslušali još pre dva meseca. Definitivno vanserijski hit i prvi singl je Help Is On The Way. Beskompromisni RA! Dojajno zanimljiv rif! Tekst sam odmah naučio napamet i nije mi dosadno da pesmu čujem i po 15.612 put, što u današnje potrošačko vreme i klasičnom konzumentu muzike itekako može zvučati potpuno luzerski. Ja sam ipak starog kova, kada smo po jednu pesmu nabavljali u par meseci i snimali na jednu stranu kasete, mnogo puta za redom. Fosil.
Da se razumemo, uvek je pevač taj na koji se publika loži. Timova harizmatičnost je poen više, odnosno minus za sve pevače koji je nemaju. Pankeraški David Coverdale rekao bi čovek 🙂 Ali zaista je tako. Netremice napuknut, dernja se iz petnih žila, drži vas budnim tokom čitavog slaloma. Kažem slalom, jer su uplivi u opasne krivine, poput Midnight Hands, ponekad jako rizični. Dominantni nu metal rif je osveženje kroz preriju koja se nadovezuje na prostranstva koja su pregazili u prethodnih pet godina. Taman je došla posle klasične krljačine Satellite, koja se meni takođe mnogo sviđa, jer je u starom fazonu. Ali potpuno! To mi je drugi favorit.
Jes recenzija malo u Oreščaninskom fazonu, puna detaljisanja, no Endgame svakako zaslužuje dobranu obdukciju. Ponekad se pitam kakve su koncentrate jeli kad imaju ovako izgrađenu svest, a ne mozak zatupaste lako-upravljajuće mase mladih tinejdžera, inače najzastupljenije populacije Novog sveta. Pa upravo njima će dobro doći citat s početka još jedne hitčine Survivor Guilt i još jedne moje ložnje. A tek je pola albuma. I još jedared… ne da peva mali, nego otpada plafon! Slede Broken Mirrors, sa odličnim refrenom, al’ vidim da neke buni avangardni rif s početka i uopšte tema, koja malo zna da zasmrdi na pozne radove Metallice, pa onda konačno i lagana, kako samo RA ume, Wait For Me. Te lage mene slobodno mogu zaobići… nekako su mi slepo crevo. Mož’ i ne mora 🙂
Sad podsećam malo na Mirka Alvirovića, kada vam skreće pažnju da opasne krivine i rupe na putu. Ovu opasnost ne možete zaobići. Još jedan pakleni rif niukom slučaju nije prečka, već prave rašlje!!!! Evrogol zvani A Gentlemen’s Coup. Kao i Millencolin, Rise Against nema klasičan solo, ali popularno nazvane „C delove“, pasaže pre istih i prepoznatljive aranžmanske modulacije ima koliko ti duša ište. Jes’ ponekad i previše predvidive, al’ rupa na saksiji je odavno izmišljena.
Sad kad bacim pogeld preko ramena, odavno sam postao pristalica i borac za EP izdanja, međutim, ovih 12 trackova i nije loše. 10 svakako opravdavam. Višak su This Is Letting Go, Disparity By Design, jer je taj fazon već odavno prevaziđen. Uvodnu Architects sam već čuo u onom naletu od pre dva meseca i mogu reći da je dobra, ali i preduga. Pa to je punk, a ne Čajkovski. Za kraj šta drugo do naslovne Endgame. Lepa pesmica, al’ ništa više od toga. Nažalost. Pa vidiš, svedosmo masterpiece na 8 dobrih pesama kojima se ne može ništa zameriti.
Suvišno je trošiti još koji bajt na palamuđenje o usnimavanju i produciranju, kad su oni postavili standard i samo ga sve bolje definišu. Ne kažem da jednog dana neće biti pomerene granice, već za sada, tehnologija i ljudska priroda je našla savršen spoj u RISE AGAINST.
DGC/Interscope
www.interscope.com
www.riseagainst.com
