Osnovani su na Vračaru 1987. godine i bili su jedni od prvih anti-komunističkih bendova u Srbiji. Beskompromisnim tekstovima i velikim brojem svirki po svim zabitima su već tada privukli pažnju, ali svoj prvi album izdaju tek olujne 1991. godine. Devedesetih su bili jedan od najkvalitetnijih domaćih bendova i s pravom bili sinonim za beogradski punk i rokenrol bend. Bombardovanje je ih je preseklo u možda najbitnijem momentu, zbog čega je bend jedno vreme bio praktično neaktivan. Danas, gotovo petnaest godina od tada, naoružani iskustvom, velikom voljom i neverovatnom količinom koncerata, beogradski kultni bend Dža ili bu se uspešno vraća na scenu, a meni je to bio dovoljan povod da zainteresujem pevača Sabljara i razgovaram sa njim o nekim aktuelnim i manje aktuelnim temama.
Degradacija kulture devedesetih je jako uticala na generacije koje su odrasle uz Pink i turbo folk. Današnje generacije su opsednute društvenim mrežama, reality emisijama, kvazi starletama. Da li misliš da se ta bezličnost prenela i na muziku i da danas ima jako malo bendova sa jasno izraženim stavom, poput vašeg, ili bendova sa kraja osamdesetih koji su vaša generacija?
Sivilo i bezličnost su svuda. To je ono kad preslušaš 10 pesama sa neke top liste pa te posle te neko pita: Reci mi temu makar jedne od ovih pesama? a ti ne možeš da se setiš ni jedne. Onda čuješ bilo šta iz sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih i oduševiš se kako tekstovi tih pesama imaju jasne priče i slike. Jednostavno dok ih slušaš i ti proživiš sve to. Toga je danas tako malo. Ako pa neko pravi takve tekstove onda je to out, suviše je alternativan da se pusti…itd. To Suviše je alternativno je na primer i bio izgovor MTV-a da ne zavrti naše pesme u svom programu iako smo za njih izdali download kompilaciju Dobre Stvari.
Tekstovi su vam uvek bili aktuelni, direktni, ali i veoma metaforčni. Još od Živeo Staljin i svetska revolucija, preko meni omiljene Sećam se, zatim Stampeda, Zemlje nojeva i Stene, koliko se tvoj pogled na te tekstove sa godinama menjao? Da li ih smatraš svojim ličnim dnevnikom tragičnih devedesetih godina?
Da upravo tako. Sve pesme koje sam napisao bile su usko vezane za moje lične stavove. Nikad nisam napisao nešto što je izmišljeno ili pak uslovljeno komercijalnim ili medijskim zahtevima što znači da nisam razmišljao o tome da li će posle negde ta pesma moći da se pusti ili ne. Bio sam 9. marta 1991. na ulici kada smo muriju gađali gvozdenim spojkama za građevinske skele koje smo izvukli sa nekog gradilišta. Kada su stigli tenkovi i kada je murija počela da hapsi sve po ulici popeli smo se na neki krov i tu čekali do ujutru. Posle toga sam napisao pesmu Sećam se. Meni je interesantana koincidencija ili proročanstvo u tekstu pesme Stena u kome postoji stih ali bager će da radi, prekopaćemo ponovo a napisana je 1998. pre famoznog 5. oktobra. Mnogo smo očekivali dok smo protestovali i borili se na ulici. Očekivali smo da će pored političkih promena doći i kulturne. Na žalost ispostavilo se da je sve to jedna ista ekipa.
Prva dva albuma ste izdali za Carlo Records, etiketu mog sugrađanina Miće Jakšića. Prva ploča je doživela priličan uspeh, ali me jako zanima šta se desilo sa drugom? Video sam i tu ploču, doduše nije imala omot. Da li je ona uopšte izašla i kako bi opisao tadašnje stanje domaće punk i rock scene u jeku najveće turbo folk ofanzive?
Drugi album izašao je na vinilu za Carlo records u malom tiražu nekih 100-200 komada. Imao je jeftin beli omot sa štampom kaka boje. Ja imam po jedan primerak prvog i drugog albuma. U to vreme su se najviše prodavale kasete, a vinil je rađen uglavnom samo za potrebe radija i novinara. Možda zvuči čudno, ali sve do kraja devedesetih bilo je puno ljudi koji su slušali punk-rock, verovatno je to bilo zasnovano na generacijama koje su počele da slušaju muziku krajem osamdesetih pre pojave turbo ludila. Danas je po meni mnogo gora situacija nego tada jer su se tokom devedesetih, a i kasnije, formirale potpuno nove generacije klinaca odrasle na turbo folku i šundu. Šabani iz devedesetih imaju već odraslu decu, šabane generaciju dva, a možda i unuke generaciju tri. Posledice su se odrazile ne samo na njih, nego i na ostale nove generacije. Ovo se jasno vidi u tome da mnogo onih koji slušaju pank mogu da slušaju i šaljiva koketiranja pank-rok muzike sa narodnjacima od čega se meni prevrće želudac.
Treći i četvrti album su vam doživeli i komercijalan uspeh (naravno, u okvirima naše države). Spotovi su vam često bili na televiziji, bili ste jedan od najbitnijih bendova Metropolis Records. Onda ste prestali sa radom? Zbog čega?
Treći album Strašni Sud je doživeo komercijalni uspeh. Album je prodat u 12.000 primeraka CD-a i još mnogo više kaseta. Ustani i Kreni i Večna lovišta su bili ultimativni hitovi i mi smo tada na koncertima punili velike prostore. Bend je tada doživeo svoj vrhunac i počeli smo da radimo na četvrtom albumu. Preko 1000 sati snimanja i mikasanja i velika očekivanja. Nažalost četvrti album je izašao u vreme bombardovanja. Kasetno izdanje je izašlo za Zmex records, a tiraž cd-a koji je štampan u Nemačkoj ostao je tamo pa smo morali da sami odštampamo CD. Svi koncerti su otkazani.
Kada ste se vratili deset godina kasnije, stekao sam utisak da su vas starije generacije zaboravile, a nove nisu upoznale. Koliko vam je bio težak taj, uslovno rečeno, novi početak i da li si zadovoljan sa onim što ste uradili do danas?
Mi nikad nismo totalno prestali sa radom. Imali smo probe i radili neke nove pesme, ali nismo bili ni koncertno ni izdavački aktivni. Snimili smo jedan album pa ga izbrisali. Kada smo odlučili da ponovo počnemo da ozbiljno radimo morali smo da počnemo od faktičke nule. Bendovi koji su nam devedesetih bili predgrupe sada su postali veliki i punili su velike prostore, a mi smo počeli sa svirkama po manjim klubovima kao i na početku. Vremena su se promenila, publika se promenila. Odmah nam je bilo jasno da moramo da što više sviramo, pravimo nove pesme i tako pomerimo stvari s mrtve tačke. U međuvremenu i druge stvari na sceni su se promenile. Sve je ubačeno u biznis planove i klanove, menadžere, marketiške fore i fazone. U ovome su se oni koji nisu prekidali sa radom dobro snalazili, a mi smo bili kao bačeni s neba.
Veoma ste koncertno aktivni, barem za današnje okvire. Da li pored, ne sumnjam, starije publike koja vas prati još od devedesetih, si primetio i mlađu publiku? Kakva je razlika u koncertima danas i pre dvadeset godina?
Kao sto sam već rekao jedini način da pomerimo stvari bilo je da što više sviramo. Odlučili smo da rizikujemo i idemo gde god da nam se ponudi. Nekad bi prošli dobro, a nekad loše. Odsvirali smo 80-90 koncerata u poslednjih godinu do dve dana. Mislim da se malo koji bend može pohvaliti ovakvom koncertnom aktivnošću. Album Kukovo leto je još aktuelan, a mi smo već završili novi, jer čim bend puno svira i puno vremena provodi zajedno odmah se javljaju i nove ideje. Ujutru posle svirke, kad prespavamo negde, ustanemo moj kum Vaske i ja sklapamo pesme uz jutarnju kafu ili rakijicu. Zato je i ovaj nov materijal vrlo brzo nastao. Nadam se da ćemo tokom zime započeti snimanje, a na proleće pronaći izdavača mada mislim da će to najverovatnije opet biti PGP-RTS.
I jedno goruće pitanje koje se nadovezuje na prethodno. Veoma mali broj ljudi na koncertima su težak problem koji domaća punk i hardcore scena ima već nekoliko godina. Šta misliš da je glavni razlog? Nemaština, manjak klubova ili prosto lenjost ljudi kojima je zabavnije da veče provedu uz mobilni ili facebook?
Verujem da je najveći razlog manjak informacija. Jednostavno u moru informacija koje dobijamo svakodnevno teško je naleteti na onu pravu. Ljudi mahom ostaju neobavešteni o nekom takvom događaju i posle toga se dešava da te masa ljudi pita kad će te doći u neki grad, a vi ste tamo bili pre manje od mesec dana. Takođe ljudi su se striktno razdelili na hiljadu i jedan muzički pravac i onda jedni ne slušaju ovo, drugi ono, a krajnji rezultat su slabo posećeni koncerti. Ranije nije bilo tolikog deljenja publike pa su i koncerti bili puni. S druge strane postoji i veliki deo takozvane pank publike koja masovno sluša bendove koji sebe nazivaju pankom, a zapravom sviraju pop ili neku vrstu zajebancija koja se maltene pretapa u narodnjake. Umrem od smeha kad vidim klince pankere koji slušaju na primer Hladno Pivo, a meni to sve zvuči manje više ko Vlado Georgijev sa malo jačim gitaricama. Tako za pravu pank svirku ima sve manje publike. Sve je ovo ustvari rezultat kulturne i moralne degradacije, posledica devedesetih. Ne možes da ih i kriviš, odrasli su dok su svuda oko njih treštale turbo ljigavštine, a mi smo na odrastali Strameru, Vatiju i Biafri.
Šta misliš koliko je youtube pomogao, a koliko odmogao bendovima? I kako uopšte komentarišeš stanje u domaćim medijima kada je u pitanju punk i rock muzika? Devedesetih smo, bez obzira na turbo folk, ipak imali priličan broj rock emisija na televizijama. Danas svi jurcaju za većim brojem pregleda na youtube. Gde ti tu vidiš Dža ili bu?
Naravno da je devedesetih po pitanju medija sve bilo bolje. Bilo je puno televiziskih emisija gde se puštalo sve i svašta, pa i punk-rock. U redovnom programu puštala se i dobra muzika, a sada samo milion reklama za milion banki, kredita i uložaka koji upijaju više i bolje. Više nema smisla raditi spotove jer ih nemaš gde pustiti osim na internetu. Ukoliko ih i postaviš na internet niko to neće pogledati jer ljudi po inerciji gledaju samo ono što znaju, a i kad nešto puste da pogledaju pažnja im traje 15-20 sekundi dok ne kliknu na nešto drugo. Svi se nešto trude da imaju što više upisanih gledanja na youtube-u a i to je velika glupost jer svi znamo da se i to lepo bustuje iIi plaća, pa tako možeš naleteti na bendove s milionskim gledanjima koji da naprave negde koncert ne bi skupili ni 20 ljudi. Jednom rečju došlo je vreme marketinga, prevara, političkih i raznih drugih zavrzlama. Svega ima, samo nema dobre muzike, a ako je i ima običan slušalac će do nje jako teško doći.
Jedni te isti bendovi se godinama vrte na festivalima poput Beer fest i Exit, bez obzira da li imaju novi materijal ili se šlepaju na staru slavu. Da li je razlog tome lenjost koncertnih promotera da pokušaju da proguraju nešto novo ili ljudi usled sveopšte depriminiranosti i monotonije žele da slušaju samo prepoznatljive bendove?
I jedno i drugo pomalo. Rekao sam već da se cela priča vrti oko nekoliko menadžera i nekoliko producentskih kuća. Svaki od njih drži 3-5 bendova i to je uglavnom to što nam se vrti u krug već godinama. S druge strane ljudi su inertni da traže nešto drugo.
Novi album Kukovo leto ste radili sa kultnim producentom Teodorom Janijem. Koliko je on lično uticao na zvuk i kakva vam je uopšte bila saradnja sa njim? Koliko je on uticao na aranžmane i koliko se mešao u izradu svake pesme?
Ted se nije mnogo mešao u aražmane i muziku. Njegov, a i naš stav je bio da sve što treba da uradi je da verno prenese našu svirku na snimak. Dolazio je pre snimanja na naše probe da bi čuo kako to zvuči uživo. Najviše je radio sa nama na tome da nađemo pravi tempo za pesme. Brzina pesme je jako bitna stvar, jer postoji samo jedan tempo u kome pesma dobija pravi gruv. Ted je dosta radio na mojim vokalima, neljudski me je namučio, a verujem da je i tako nekad mučio i Milana Mladenovića. Moje lično mišljenje je da je možda suviše ispeglao moj vokal, to jest nije mi dao da baš uvek urlam kako ja to hoću. Možda je to na kraju krajeva bolje po bend jer smo ipak dobili uravnotežen snimak koji se može emitovati na svakom radiju ili televiziji.
Koliko je teško baviti se muzikom u ovim godinama kada su obaveze zbog porodice i dece velike? I kako bi uporedio ushićenje tokom koncerta sada i onda kada si imao dvadeset godina?
Sada je naravno sve puno teže ako se gleda sa strane obaveza koje svi mi imamo. Opet pa činjenica je da smo prošli sve i svašta pa ovako iskusniji lakše dolazimo do rešenja. Meni je svaka svirka, i onda i sad, dobijanje energije kako od publike tako i od benda, a to je nezamenjivo. Puno smo svirali u poslednje 2 godine, svaki vikend smo imali makar jedan, dva, a nekad i tri koncerta i onda kada smo napravili pauzu od mesec dana, već drugi vikend nisam znao šta ću sa sobom. Vrtim se po kući, palim, gasim tv-e, ne znam šta ću, gde ću, ne znam šta mi je. A onda u momentu skapiram. Svirke i putovanja jednostavno postanu sastavni deo tvog života, ono bez čega ne možeš.
To bi bilo to od mene. Za kraj mi samo reci šta možemo da očekujemo od Dža ili bu u nekim sledećim godinama?
Novi album i još puno koncerata.
