Prošlo je dugih trinaest godina od poslednjeg studijskog ostvarenja za švedski melodični pank bend Satanic Surfers. Kada se pojavio Taste The Poison 2005. godine bilo je očigledno da su njihove ideje potpuno iscrpljene i da je album bio samo produkt velike želje, ali malih ideja. Bilo je nekako očekivano da se bend raspadne, a prelazak pevača Rodriga Alfara u Atlas Losing Grip je možda i ubrzao taj proces. Rodrigo je istražio znatno melodičniju stranu u Atlas Losing Grip, a dva poslednja albuma su zaista remek-dela švedske scene. On je iznenada napustio dotični bend nakon izdavanja poslednjeg albuma Currents i objavio da se vraća u matični Satanic Surfers. Sudbina se okrenula, pa je sad Atlas Losing Grip bend koji više ne postoji, a Satanic se u velikom stilu vraća na scenu.
Ovaj bend je možda imao nesreću da se pojavi u vreme kada je švedska scena izbacivala na stotine strašno dobrih bendova, a njihovi albumi su često, iz ko zna kog razloga, bili preskakani. Sem par fanatika za melodijom, većina se nekako držala dvojca Millencolin i No Fun At All. Ta nepravda će, nadam se, biti ispravljena sa izdavanjem Back From Hell, koji je toliko dobar album, da već mesec i po dana skupljam ideje šta da napišem u recenziji. Kompleksnost melodija, napakovanih sa metal rifovima iz rane faze Iron Maiden-a (naročito sa Killers albuma), uz sjajno balansiranje između socijalnih tema i političkih tekstova, su ono što se primeti već na prvo slušanje, pa možemo slobodno reći da je ovaj album uzeo uticaje skoro svih prethodnih izdanja, ali naročito možemo da spomenemo najbolji triling: Hero of our Time, 666 Motor Inn i Keep Out.
Furiozna tehnička izvedba je za desetku i ja iskreno ne mogu da nađem bilo kakvu manu u muzičkom smislu. Čak i produkcija, koja je poprilično prljava, se strahovito dobro uklopila, pa smo dobili album koji odiše Iron Maiden duhom u totalno hardcore punk fazonu. Česte promene ritma, brzine, tempa su nešto na šta nas je Satanic Surfers navikao, ali ovde je dovedeno do savršenstva. Bubnjevi su nešto o čemu će se godinama govoriti, a novajlija Stefan Larson je suštinski od Rodriga preuzeo dužnost i potpuno oduševio. Inače, od novajlija tu je i gitarista Maks Haden, takođe nekad bio u Atlas Losing Grip. Ostatak ekipe čini drugi gitarista Magnus Bliksburg, koji je u bendu od 1989. godine, ako i basista Endi Dalstrom, koji je došao nakon izdavanja albuma Unconsciously Confined 2002. godine.
Inače, bilo mi je krajnje zanimljivo da čitam evropske i američke recenzije ovog albuma i gotovo polarizovana mišljenja. Američki recenzenti su skoro do jednog potpuno ravnodušni, dok su evropski, naročito švedski, oduševljeni. I jedno i drugo verovatno nije mnogo bitno, ali dovoljna mi je potvrda koliko je ovaj bend nepravedno zapostavljen.
Govoriti o samim pesmama je potpuno iluzorno, jer svaka predstavlja važan šraf u zvučnoj slici. Satanic Surfers su izbacili album koji se sluša mesecima, što nije često u današnje doba kad u folderima imamo na hiljade novih izdanja, striming servisi nas bombarduju sa novim albumima… Svašta sam slušao u poslednje vreme, ali ovom albumu sam se najviše vraćao. Ako si voleo Satanic Surfers, verujem da je novi album odavno apsolviran i odslušan, a ako nisi nekim čudom ni čuo za njih, a voliš melodičan pank, preslušaj, uživaj, prepusti se polučasovnoj mega brzoj vožnji kroz rifove jednog od meni najdražih skandinavskih bendova.
Mondo Macabre Records
https://www.facebook.com/satanic.surfers.official
