Bend iz Vrnjačke Banje latio se vrlo nezahvalnog posla da redefiniše u poslednje vreme u Srbiji vrlo nepopularan zvuk garažnog rokenrola. Naime, gradskim (i prigradskim) dečacima je mnogo lakše da obuku nove firmirane military pantalone, duksiće sa logotipima poznatih svetskih proizvođača opreme za bavljenje ekstremnim sportovima, zakače svoje novčanike pune vizitkarata i flajera na lanac, a ovaj opet za pantalone i foliraju kako vole/znaju da sviraju ono što se danas naziva punk-rockom, prezrivo gledajući na, do koliko juče, jedini pravoverni način bavljenja istim. Da pojasnim – Nikola, Panta, Stale i naročito Nemanja, ne znaju da sviraju, ili bar ne znaju dobro da sviraju, ali se trude i pri tom zvuče iskreno, no na žalost, ni izbliza sveže kao uzori na koje se oslanjaju, a koji su od svojih nedostataka napravili autentičan autorski pečat (Partibrejkers, Spoons, Ramones). Tekstovi su vrlo neujednačeni, a pri tom ih ima malo; produkcija praktično ne postoji, ali za momke ima nade naročito ako istraju u prangijanju svojih Jolana i Čajaveca u nekom podrumu, nečije kuće u poznatom banjskom lečilištu.
DIY
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
