Gusto naparkirani sa leve strane, bageri su zakrčili put, suzili ga, učinili ga potpuno besmislenim… Razbijali su tišinu u nekom arhaičnom tonalitetu. Boja radničkih kombinezona se prosto uklapala u bučan zvuk bagera.
Niko me od njih nije identifikovao. Tip u crvenom audiju nažalost jeste. Slika postaje znatno ubrzanija, slike se smenjuju jedna za drugom, i sve su brže i brže, ali je neizbežan sudar automobila odjednom postao usporen snimak, toliko usporen da ne mogu da sačekam.
Sekunda, fleš, histerični zvuk motora, adrenalin i strahovit tresak… Svaka škola se plaća, ali je školarina ponekad astronomska. U njoj se samo pada na ispitima, a prilika za popravne se retko daje.
Uspomena zvana Ožiljak.
Čitav život u jednom dahu. A u tom dahu je moj život. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se usresredim. Da li ću strahotu još jednom preživeti? Najglasnije su tišine ispunjene svim rečenim.
Sekunda i život kao na traci. Video sam Ljude koji su vetrom odnešeni, tumarali su Hodnicima Vremena. Čekali su tog Nekog Svog. Video sam Mračni Kišnji Jesenji Dan i Slovačku crkvu u Staroj Pazovi. Bila je to Mračna Jesen. A dan kao takav sigurno da ne može biti lep. Tada mi se činilo da nikako ne može da prođe. Pakosni Vetar je duvao čitavo poslepodne, kao da mi je govorio da reč kao što je Nada ne postoji. Da se džabe trudim. Ispred Slovačke Crkve, na samom centru, u centru centra, nalazi se jedno veliko, staro drvo, kojeg sam se, još od malena, plašio. Verovao sam, kao sasvim mali, da se u njegovim krošnjama kriju čudovišta i veštice, pa mi je u sećanju ostalo kao Ono Veliko Crno Drvo Ispred Slovačke Crkve, i dan-danas ja njega gledam tako. Tada sam stajao ispred njega i delovao mi je za nijansu tužnije, a pastelne boje lišća za nijansu ispranije. Ili se samo meni tako činilo? Možda sam tek tada shvatio da je došla jesen…
Sekunda se nastavlja i fleševi filmske trake mi prolaze kroz glavu. Pogledao sam oko sebe, i video Neminovnost koju život donosi. Video sam kako je Strah pokosio ljude, terajući ih da se raduju što život prolazi pored njih. Kao da je život superbrzi voz iz koga su nas izbacili iz raznoraznih razloga, pa sad samo tužno gledamo kako ide u daljinu, neuspevajući nikako da ga stignemo.
Video sam sebe kako neprirodno žurim, kao da negde zaista moram što pre da stignem, ali nisam znao gde. Video sam jaka narandžasta svetla, a zatim mrak. Totalni. Mrkli. Iz mraka se nazirala samo ostarela ruka. Prosjak se očigledno ledeno smrzavao, sedeći na stepeništu napuštene kuće. Pružio je ruku bukvalno formalno, kao da želi da mi uruči diplomu za najbolji sastav u razredu, gotovo reda-radi, ne nadajući se ničemu, poput stopera koji u dubini sebe zna da nisam automobil koji se često zaustavlja. Turnuvši mu nekoliko sitnih kovanica u njegove ismučene i promrzle šake, u očima sam mu video jednu malenu suzicu, koja je kapnula preko nosa. O, Bože, zar je moguće da se neko ovoliko raduje zbog par bezvrednih dinara, koje sam mu, ni ne brojeći, bacio na dlan?
Video sam Mangupe na uglu, Poznatu Ulicu i Poznate Kuće Nepoznatih Ljudi. Osećao sam se napušteno. Dobro, de… Možda je ovo samo jedan od momenata kada ti ne ide. Mada, kad bolje razmislim, i Mesec se sakrio da me ne gleda, pa sam u tom trenutku pomislio da je u pitanju Kosmička Zavera. Ma, ne.
Ipak, nisam bio totalno usamljen. Pakosni Vetar je i dalje bio poput senke iza mene. Osećao sam se kao klinac koji ne može da se otarasi džukca koji ga drugarski prati… Da ne starim, možda? Ili sam možda ovaj univerzalni, hiljadugodišnji izgovor koristio, jer sam znao da ni jedan drugi neće upaliti? Do vraga. Baš je tužna bila ta noć… Da li je drugi put bolji od ovog polumrtvog sna? Ili sam samo shvatio da mi đavo nije došao u posetu, već je poslao amaterskog glumca koji mi je već odavno zakucao na vrata, a ja nisam primetio ništa? Ili je to samo prva jesen kad mi ništa nije išlo od ruke, a definitivno ne i poslednja?
Razmišljao sam kako sam video Njen Grad? Možda brojeći korake od Pošte do njenog stana? Za trenutak, ali samo malecni trenutak, kao da sam bio izgubio daha, pogledavši u nebo u potrazi sa Velikim Odgovorom, kroz telo mi je prostrujao osećaj očaja, ali tek toliko da me je samo pecnuo, ali dovoljno da se svi moji strahovi sakupe na jednu gomilu.
Video sam put bez kraja, asfalt je bio neprirodno širok. Gotovo da sam osetio Miris Divljine. Video sam svetlo koje pada i koje me zove u svoje naručje. Čuo sam senke prošlosti. Kako sam završio ovde? Zašto ovaj put nema kraj?
Video sam mesto gde sunce nikada ne izlazi. Gde je vreme beskonačno. Video sam Tamne Boje Oblaka i decu u žitu. Devojčica i dečak su stajali mirno, a pod njihovim nogama je bila iskopana rupa. U rupi sam video drvenog konjića i njegov zvuk me je proganjao. Bežao sam. Bežao sam, ali me je njegov zvuk proganjao. Opet sam izašao na beskonačni put. Više se ništa nije čulo ni videlo. Nestali su oblaci, nestalo je žito. Više nije bilo ni dece. Ostao sam na asfaltu.
Sekunda je bila dovoljna da shvatim. Shvatio sam da nisam video ništa lepše od Njenog Pogleda.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
