ulaz: 24EUR
Renesanasa punka i hard cora se, gle čuda, poklopila vremenski sa bumom na svim poljima ljudske delatnosti koje nam donesoše devedesete godine prethodnog veka. Taj period jeste zlatno doba čovečanstva za sve one koji nisu nalazili na teritoriji ex YU (izuzev Slovenije), Iraka i još par tačaka planete gde se nije baš s veseljem živelo. Ključne godine u vaskrsenju punka i hard cora i ulaz u javnost, ne na velika, već na najveća vrata su 1994. i 1995.g. Da se za svaku od ove dve godine sastavi samo nešto šira analiza objavljenih izdanja, došli bismo do obimnijeg dvotomnog muzičkog leksikona.
U toj 1995. i Shelter poput ptice trkačice sve u budističkim ogrtačima (cīvara ili kāsāva) dojuruje na „Roadrunner“, realizuje klasik „Mantra“ i uz pomoć tada svemoćnih programa MTV i Viva se lansira do neslućene slave čije plodove uspeva da naplati i okrugo 30 godina kasnije. Nemarom promotera, nedostatkom talenta za matematiku najnižeg ranga ili najjednostavnije glupošću, jedan deo koncerata sa turneje je najavljen kao 40 godina albuma „Mantra“. To me je zasmejalo odistinski kad sam video da se neko debelo zabrojao.
Speedway bi bilo sjajno umetničko ime za poznatog novosadskog režimskog advokata, a od skora i poznatog speedaša. Naravno, ne mislim na vrstu metala, po kojoj je na našim prostorima najpoznatiji jedan jedini i vanvremenski Nešo Bombarder, već na hemijsko smeće koje se vuče na surlu. O samom bendu sam pre nastupa znao jedino to da su Šveđani i da im je par dana ranije izašao debi album za „Revelation Records“ na kojem im gostuje i zemljak, pevač iz Viagra Boys. Zaista malo, a opet i sasvim dovoljno za početak, da može da se nasluti o kakvom hard coreu je reč. Pet mladića cepaše dvadesetak minuta, s onom snagom i energijom koje se ne bi postideli ni Youth of Today ili Shelter u najranijim danima. Ne poredim ih slučajno sa ovim sastavima jer je bubnjar Šveđana po kvalitetu i umeću izvedbe sve ono što je i njegov kolega Sammy Siegler, ne samo u tim, već skoro u svim bendovima gde je svirao, a nakupilo ih se tijekom godina vrlo lepo…
Shelter je jedan od onih izvođača za koje sam se već pre nekoliko godina pomirio da ih nikad neću gledati uživo. Prizivao sam ih na svaki Punk Rock Holiday (a u međuvremenu je i za ovu godinu otkazao nastup RKL), ali uzaludne behu moje puste želje. Tu i tamo više su turirali sa mlađom, samo u imenu, a zapravo starijom firmom, Youth of Today, Ray Cappo i Porcell. No, kako se kaže, nikad ne reci nikad. Eto i njih u Evropi i eto jubilarne „Mantra“ turneje, neke stvari ne smeju da se preskoče, čak iako jedina moguća logistika zahteva da se u istom danu ode do Budimpešte i oma nakon koncerta fura za NS, a sutra sabajle ide na posao kao da si zdrav, prav, odmoran i rumen kao jabuka, Rumenko sladoled, Rumenka i Rumena Bužarovska zajedno. Desetak minuta pre najavljene satnice za Shelter kreće budističko pojanje molitve sa razglasa i, već kad pomislim da će da smore sa tim, na samom kraju se uliva u temu uvoda u „Massage Of The Bhagavat“ i otvara se ono zbog čega je iz Srbije, pre svih najviše Novosađana, došlo. Na prvim stihovima se potvrđuju glasi što stižu po scenskim kuloarima sa prethodnih koncerata da Žabarčić Ray kuburi sa voiceom. To je, ako ćemo pošteno, nešto što nije bilo izuzetak u njegovom pevanju ni u najboljim danima Sheltera. Pamtim lajvove na Vivi cvaj od polovine devedesetih gde je znao da prokliza u numerama rutinski, kao što u Youth of Today peva sve svoje sa lakoćom, poput one kao kad pregipko najedared cepi stoj na rukama ili glavi. Nakon takvih izleta u vreme „Mantre“ oni odu u vokalno još zahtevnije kompozicije sa narednim albumom „Beyond Planet Earth“*. Kako tako nešto objasniti??? Dakle, na samom otvaranju je sekao stihove i nije pušćao glas kako valja i dolikuje, a jedna od najbombastičnijih numera na albumu je u pitanju. Ne samo to, već i jedno od tri najspektakularnija otvaranja na pank albumima u sezoni 94/95, potpuno u rangu sa „Linoleum“ i „Maxwell Murder“ sa kojima počinju, svi vrlo dobro do odlično znamo, koja antologijska vanvremenska umetnička dela. Preiskusno se Ray, čija je brada po kojekakvim binama godinama potpuno pobelela, a brci maltene dalijevski zavrnuti na gore, ispomagao sa publikom, one fore mikrofon u masu i mikrofon nikom, a on peva na suvo. Kao frontmen zna znanje, raspomami publiku sa 2 pesme, fenomenalna atmosfera u prvim redovima, na bini i oko nje. „Here We Go“ je bila sočno moćna puna pevljivog refrena iako je prateće pevao jedino basista koji ima stomačić još obliji od Cappovog i neko budističko košuljče, a opet deluje sa onim retro cvikama kao da je u lokalnom tezga orkestru u Svrljigu na snimanju Šarenice. Porcella je Gibson znao da izda kao (ne)verna ljuba Anđa Banović Strahinju, a u strukturi pesama ih ima dosta koje idu sa seckanjima na gitari ili bez nje, ostala trojica vozikaju: „Empathy“ (sa tom numerom sam pazario duks, ko na merchu ne plaća u forintama, nego evrima može po artiklu da prođe i celih 10 evrića skuplje… niti je baš tolika inflacija u Đarmi, a niti srebroljublje ide uz religiozni svet) „Not the Flesh“ i „Letter to a Friend“.
Na „Chance“ je gotovo potpuno zaribala gitara Porcelu, malo se i on tu desio zatečen time. Od naslovne numere do kraja sve je bilo pod kontrolom i bez mekših delova. Šta smo još imali od opšteg popisa inventara, ah da na „Predaji tvom (malom) ekranu tv prijemnika“ na samom kraju nam Rejić ostade dužan i ono opominjuće poslednje kad na kraju pesme stane muzika „Every day!“. Skroman bonus od još 4 numere, a znalo je da bude i jedna više po Švaburiji na ovom touru na kom nismo imali ni left overe sa Mantre „Progressive Man“ i “We Can Work It Out” (obe fina zamka za valjano otpevati), koji su deo nje na brazilskom izdanju, a zaseban EP uz naslovnu „Here We Go“ za „Roadrunner“ i koje tu hronološki pripadaju jednako kako i Buda po rođenju pripada geografski državi koju u naše vreme znamo kao Nepal. Druga stvar na bisiću je bila prva koju sam naučio i zavoleo od Sheltera produžena „Saranagati“ sa ubačenim mantranjima oko refrena. Da ne zazvučim previše kritično nastrojen u nastupu od oko sat vremena provedenih ukupno na bini sa ponekim i dužim pauzama, a nikako ni približno Keith Morrisove dužine pauza i težine životnih poduka, dobio sam i više od 80% od onoga što sam očekivao i sa kakvim predznanjem sam krenuo. Daklem, mantrali smo, mantramo i mantraćemo! Ili s pravom smatram da i dalje mantram. Za slučaj da nekomu nije jasno, mislim samo na prekomeran unos albuma, ni na kakav religijski kontekst.
* Po svega desetak sekundi najstandardnije moguće duvačke linije Mighty Mighy Bosstones od 0.58 minuta pred kraj u pesmi sa tog albuma “Alone on My Birthday” sam još onomad na Biem Zaiks Poland kaseti u maniru Šabanove “Poznao bih te među hiljadu žena” i pre nego što sam pročitao na omotu znao da su MMB.
