Iako su osnovani na samom kraju prvog hardcore talasa, njujorški Sick Of It All je jedan od retkih HC bendova, možda i jedini, koji ne samo da još postoji, već konstantno pravi jebeno dobru muziku. Godinama nakon što su bendovi iz njihovog doba nestali sa mape bitnih bendova, Sick Of It All su i dalje tu. Nikad nisu usporili, smekšali, menjali muziku, prodali se, nikad nisu pravili sramotne kambekove kao mnogi slični bendovi, retko su menjali postavu (čak mislim još od sredine devedesetih). Ako im neko može nešto da zameri, to su prosečni albumi, ali to je već neka druga priča. Meni često njihov novi album na početku ne legne, bude mi dosadan, ali kako sebe manijački teram da ga slušam u nedogled, tako se utisci poboljšavaju. Slično iskustvo sam imao sa prethodna dva Death to Tyrants i Based on a True Story, koji su sasvim solidni albumi, pogotovo onaj prvospomenuti.
Last Act of Defiance je prvi album benda nakon četiri godine, pomislićete da su ih pristigle godine, jer trideset godina u hardkoru nije mala stvar. Ako ste imali bilo kakvih sumnji, već na samom početku ćete se uveriti da je ovo konačno album koji ste čekali sve ove godine. U manje od dva minuta spakovali su furiozni Sound The Alarm, instant klasik na prvu loptu koji govori samo jedno: Sick Of It All su se vratili i jako su besni! U sličnom ritmu nastavljaju u sledećoj 2061, gde bend pokazuje kako treba produkcija da se uradi. Čak i na najgorim kineskim zvučnicima, možete da osetite kako bas reži, rilja po žicama, dok prepoznatljiva boja gitare pokazuje svu živost naspram svih modernih bendova koji u postprodukciji svaki ton peglaju na kompjuteru.
Stvari postaju veoma zanimljive u super zaraznoj Get Bronx, u kojoj reč Bronks nije lokacija, već pridev. Kad stvari prevrše meru ili kad neko preterano trpi, sve ono što nastane posle toga potpada pod ovaj termin. Koliko god ovo zvučalo klišerski, taj izraz se odomaćio na njujorškoj sceni i savršeno pristaje Sick Of It All-u. Mogu da zamislim kakva je ludnica kad je sviraju uživo. Još jedna od poruka u ovoj pesmi govori se da bez obzira na sve oko tebe, ne smeš da izgubiš pogled na sam cilj.
Sledeći hit je Losing War, koja počinje sa odličnim riljanjem na basu, na koju se nastavlja klasični njujorški singalong, a onda sve eksplodira sa Lu Kelerovim maestralnim vokalom. Meni se čini da je s godinama sve bolji i bolji, a impresivni scenski nastup verno uspeva da prenese i na studijski materijal. Gitare takođe nisu dugo zvučale ovako dobro. Poseban mi je utisak živosti svirke, kao da je sve bio jedan instrument. Kapa dole toncu i producentu. Posebno preslušati Never Back Down koja savršeno prikazuje svu snagu benda i atmosferu albuma. Imamo melodični rif, bas koji rastura, brdo horskog pevanja, promene ritma… Post hardcore je vidljiv samo u uvodu odlične Facing The Abyss, ali to kratko traje, pa sve eksplodira nakon samo par sekundi. Ipak, u refrenu ponovo imamo melanholični deo, prilično neobično za Sick Of It All, ali je krajnje dobro uklopljeno. Sledeći refren je već standardan i stvari se vraćaju u normalu. Fina promena i zanimljiv momenat.
Act Your Rage je pomalo haotična i previše brza i jako podseća na rane radove iz osamdesetih. Iskreno, najslabija na albumu. Sidelined je još jedan hit koji će verovatno da pravi nered na svirkama. Priča o liku koji kasno shvata da je sve ono što mu se dešava rezultat neznanja i slepog verovanja. Zanimljiv koncept, sa odličnim refrenom, podsetio me dosta na Scratch The Surface. Mnogima će se svideti i Road Less Travelled, koja govori o hardkoru, a na tu temu Sick Of It All može da napiše jebenu doktorsku disertaciju. Mnogima se ne sviđa DNC, ali meni je apsolutno genijalna. Malo podseća na Agnostic Front, sa uličarskim horskim pevanjem i možda preterano klasičnim tekstom. Ovo je najpankerskija pesma od svih.
Da se malo vratim na produkciju. Masivna je i na samoj ivici metala, ali sa dominantnim basom stvari namešta kako treba. Iznenađujuće dobar posao je odradio Tu Madsen koji je godinama radio sa The Haunted. Sumnjam da će biti čoveka koji može nešto da prigovori, sem ako mu smeta ovako čista produkcija. Kad slušaš na lošim zvučnicima ne možeš da čuješ sve, mada je opet i u toj varijanti sve na svom mestu. Na dobroj opremi u dobroj prostori odjednom imaš osećaj da je bend ispred tebe. Osećaš pokrete žica, čuješ papučicu bubnja, čuješ bubanj koji nije kompjuterski. Čuješ bend koji zna da svira. Lu Keler i dalje smrtonosno dobro peva, vrištanje mu je taman na ivici, pogotovo što je u ozbiljnim godinama. Bend je superioran i vrhunski uvežban, a godine im samo donose dodatno samopouzdanje u doba kada je hiperprodukcija postala epidemija.
Da ne dužim dalje, jer će ovaj album da se sluša mesecima. Sick Of It All su napravili jako dobar album, možda upravo ono što im je trebalo krajem devedesetih. Ako volite ovaj bend, ne sumnjam da će vam se svideti i Last Act Of Defiance. Hardcore legende su uspeli da dosegnu letvicu koju su sami sebi podigli davnih godina, pa ako ste preskakali neke prethodne albume, iskreno preporučujem da bacite pogled na ovaj.
Century Media Records
www.centurymedia.com
https://www.facebook.com/sickofitallny
