Verujem da je većina pravih soia fanova odmah po izlasku albuma na sve moguće načine pokušavala da se domogne ovog albuma. Činjenica je da su soia fanovi veoma odani i da uglavnom kupuju album na neslušanje. Verovatno je tako i bilo i sada. Life On The Ropes je povratak pank zvuku ovog benda, posle nekoliko malo metaliziranijih albuma. Mada, ako želite da čujete nešto novo od ovog benda, onda niste na pravom mestu. Life On The Ropes je ništa drugo do dobar hardcore album, ali daleko ispod legendarnog Blood, Sweat And No Tears sa kojim ga mnogi porede poslednjih dana. Ukratko, Life On The Ropes je standardno soia izdanje, ništa bolje i ništa gore od nekoliko prethodnih. Lou Koller zvuči kao hardcore veteran, i nimalo se ne libi toga. To je najviše izraženo u pesmi Paper Tiger (Once there was a purpose, once there was a voice, it’s gotten so deluded, robbed of it’s claws, picked stripped, bone clean, left the heart, took what you need, watered down, now it’s just parody). Sa druge strane imamo stih For now we’ll try to keep on living our way, the man can’t tell us how, tell us how to live, koji da je napisan recimo pre petnaest godina bilo bi u redu, međutim Lou više nije tako mlad, zar ne? Mislim da je ovo sasvim prosečan album, pogotovo za takvu veličinu kao što je Sick Of It All. Bend je jedan od najpoštovanijih hc bendova svih vremena, ali ja se nadam da neće završiti kao Stonsi, da izdaju albume dok imaju unuke, a pevaju o istim temama.
Fat Wreck Chords
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
