Još odavno sam ovaj dan precrtao da ću izlaziti iz kuće, ali kako se datum približavao tako se u mojoj glavi nešto kuvalo, i na kraju sam prelomio da odem. Možda je glavni razlog bio i što sam prethodno gostovanje ovog legendarnog benda propustio, a nikad ne možeš da budeš siguran da li će doći još koji put. Nekih posebnih visinskih priprema za koncert nije bilo, niti sam preslušavao stare/nove snimke, gledao koncerte na netu… Jednostavno sam otišao kao da je u pitanju sasvim običan događaj. I možda je bolje tako, jer sam bez ikakvih očekivanja došao, a otišao prepun neverovatnih utisaka. Gledali smo prethodnih godina mnoštvo odličnih stranih bendova, od Agnostic Fronta, Madball-a, preko Stretch Arm Stronga i da ne nabrajam dalje, ali mogu slobodno da kažem da bolji bend i bolji nastup od ovog koji je SOIA otprašio u prošli petak nismo videli!
Sam pogled na plakat i tri predgrupe je bio dovoljan razlog da ne žurimo preterano, ali ipak smo za svaki slučaj, poučeni iskustvom i kašnjenjem na Madball-ov nastup pre koju godinu, došli oko devetke. Novobeogradski SKC se već pokazao kao sasvim solidan prostor, a gomila ljudi je već bila što unutra, što napolju. Dok smo se ispozdravljali sa prijateljima, skoknuli po koje pivce, prve dve predgrupe su praktično završile svoje nastupe. Upravo na poslednjoj pesmi novosadskog SOK91 smo ušli, tako da njihov nastup, kao i onaj od Soulcage mogu samo da pomenem i ništa više od toga. Bend koji je sasvim uspešno uspeo da zagreje masu je somoborski (kod Zagreba) Deafnes By Noise. Bend nije nepoznat ni manje upućenima, pogotovo što su uspeli da se dokopaju i odlične belgijske etikete I Scream Records. Postoje dvadeset godina i proputovali su Evropu uzduž i popreko svirajući sa bendovima koju si im bili inspiracija: Madball, SOIA, Merauder, Biohazard… Dakle, reč je o bendu koji itekako ima veliki broj utakmica u nogama. Priznajem da me nisu dojmili u prvih par pesama. Da li je u pitanju moja nezainteresovanost, lošiji zvuk ili možda par monotonijih pesama, iskreno ne znam. Kada sam se i ja skontao u svojoj glavi, navikao na zvuk, a bend ubrzao i ubacio malo melodija u pesme, stvari su došle na svoje mesto. DBN neguju taj njujorški zvuk, sa malo krosover old skul fazona, što nekad pali, a nekad ne. Generalno, bend uživo zvuči jako moćno, uigrano i vredi ih uvek pogledati.
Posle njihovog nastupa se menja oprema na bini, a pažnju svih je izazvala Mei ling (žena Pita Kolera) koja je na bini nameštala đitru. Desetak minuta kasnije na binu izlaze braća Koler, Pit i Lu i ludnica može da počne… Ne pamtim kad je atmosfera bila ovako usijana, ispred bine bukvalno kao bojno polje. Klinci su se pošteno peglali, a kombinacija stejdž dajvinga, circle-pita i dobre-stare šutke je bila savršena. Mi malo matoriji i lenji smo se popeli sa leve strane na stepenište i gledali savršen nastup benda koji cepači već četvrt veka, ne gubeći na snazi i energiji. Imali smo prilike da vidimo mnoge frontmene, ali smatram da je Lu Koler najbolji pevač kog smo gledali u Beogradu. Ne mislim pritom na njegove vokalne sposobnosti, već na pojavu, na način na koji vodi bend, komunicira sa publikom. Videli smo svakakve izveštačene spodobe, pozere od pevača zbog kojih neke bendove više nikad nismo ponovo slušali, ali je Lu razlog zbog kojih će mnogi koji su Sick Of It All pomalo i zaboravili zadnjih par godina, da skinu prašinu sa starih ploča i ponovo se prisete Step Down, Sanctuary, Scratch The Surface…
Set lista je manje-više standardna za njihovu turneju, dosta starih i gomila novih pesma, bilo i sa zadnja dva što su mnogo prijatno pozdravili. Ja lično volim Step Down i priželjkivao sam je, iako mnogi ne vole taj SOIA period. Ipak, reakcija publike i gotovo horsko pevanje svih prisutnih dokazuju da je ovo s pravom njihov numero uno hit. Bizaran momenat se desio negde na pola svirke kada se neki lik popeo na binu sa pločom, pokušavajući od Lua da izvuče potpis. To ne bi bio nikakav problem da je sačekao kraj svirke, ali on je to uradio u sred svirke. Obezbeđenje i organizatori su ga jedva smirili, a pogled većine u sali je bio prikovan za taj deo bine, propuštajući mali deo svirke. Lu se sjajno snašao i pokazao svoju veličinu, iskustvo, jer se verovatno susreo sa sličnim stvarima puno puta do sada… Nisam baš obraćao pažnju toliko na pesme, pratio sam mnogo toga u pokretima benda, ali bih izdvojio Uprising Nation i Machete, gde su bukvalno razvalili. Naravno, za kraj je ostala Us Vs. Them, gde je atmosfera dovedena do usijanja. Ipak, još nekoliko pesama su otpevali, čini mi se Sanctuary na bisu… Zaštitni znak je i Scratch The Surface, gde je publika podeljena na pola, a kada je Lu samo rekao da ovo nije Amerika, već Srbija, klinci ispred bine su bukvalno podivljali. Neverovatno!
Šta reći posle ovakvog koncerta? Ko nije bio debelo se zajebao, ko je bio pamtiće ovo jako dugo vremena. Imali smo priliku da gledamo veliki hardcore bend u punoj snazi. Ako je istorija počela 1986. godine i nastavila se legendarnim prvim izdanjem za Revelation Records, možemo slobodno reći da je za mnoge u Srbiji ovo bilo pisanje podebljanim slovima u istoriju domaće koncerne scene, kao nastup koji će teško ko nadmašiti u budućnosti. Ja ću najviše pamtiti ponašanje Lua Kolera. Sick Of It All je bend koji se često hvatao političkih tema u svojim tekstovima, ali na ovom koncertu Lu nije pričao o tome između pesama. Naprotiv, želeo je da da do znanja da je njima bitno samo ova sala, gomila hardcore ljubitelja i energija i zajedništvo koje se oslobađa. Ako je nešto hardcore, onda je to bilo ovo veče. Svaka čast bendu, svaka čast Lemiju i Aci na organizaciji, a ja mogu samo da poželim da imam priliku da ih gledam uživo još koji put.
