Ja mrzim patetične ljubavne priče, a nikada neću ni razumeti zašto ih neko piše. To je nešto lično. Naravno, to ne važi za izmišljene priče, kakva je i ova moja. Ustvari, nije ona cela izmišljena, već samo jedan njen deo. Koji? Pa…
…Ja sam patološki gubitnik. Da, i postoji veliki broj snažnih činjenica koje mogu to da dokažu, ali neću da vam pišem o svojim blamovima, bakzuzima itd. jer, znam ja to, vi biste ih samo iskoristili da biste ispali face u društvu. E, ne može! To je moje, ja sam vlasnik. Morali biste da imate moj talenat, u suprotnom – iskreno sažaljevam vaš slučaj. I nisam narcis – da spomenem za svaki slučaj.
Znači, rekla sam da sam patološki gubitnik. Pa dobro, to je još i super s’ obzirom na postojanje patoloških čepulja. Zar ne? Pa… I trebale bi da mi zahvale što sam ih spomenula u ovom svom velikom delu. No, dobro… Samo sam saosećala sa njima. A kada sam već kod nečega što je slično osećanju, ovog trenutka moram da prestanem da pišem o njima (čepulja) jer je već počela da me boli čvoruga na glavi koju sam danas zaradila, a i smorno je stvarno. I tako, ja prelazim na drugu temu… Noćas sam sanjala jedan divan san. Bio je stvarno prelep, mislim dečko koji je bio u njemu. To je, ustvari jedan od onih tipova, kojima biste rekli: Siluj me, bre!. No dobro, na kraju bi on ispao silovan, ali nema veze, verujem da bih mu ostala u najsvetlijem sećanju njegovih najgorih noćnih mora (to se samo tako kaže). Inače, ja baš imam podugačku karijeru iza sebe što se ljubavi tiče. Znate koliko sam ih imala? Dvojicu, za ceo svoj život, pa vi sad crknite! A bilo bi ih naravno i trojica, samo da me dečko nije odbio. Kaže, neće, bilo bi kao da ga je neko naterao! Zamislite, odbio mene, mene! A baš je sve išlo glatko na početku: svideo mi se, zaustavila sam ga jednom u prolazu i lepo upoznala sa sobom. Posle toga sam ga pozvala da izađemo i izašli smo. Doduše, nismo se smuvali, znate ono – upoznavanje, ali ni to me nije zaustavilo – otvoreno sam mu rekla da mi se zaista sviđa i da ću mu biti pravo životno otkiće, a onda je on već rekao ono što je rekao. Bezveze! Ipak, ja nisam bila tužna, jer šta će meni neko ko ne razume moju očajničku želju da imam bilo koju vrstu guštera? Kao da je to nešto strašno. Mislim, osim toga što bih letela iz kuće, a jednom je zamalo falilo, kada sam držala vrapca u svojoj sobi, bog da mu dušu prosti. Ja stvarno ni danas ne znam od čega je jadničak preminuo. Hranila sam ga, pojila… možda se samo umorio jer je stalno hteo da se igramo žmurke – mira mi nije dao sa tim. Zato ja i kažem (iako ga zaista žalim) da je moja ribica, bog da mu dušu prosti, bila mnogo bolja. Jednostavno je plivala, kupala se… samo meni se to nije činilo dovoljno, jer meni je mama oduvek govorila da se sve mora prati uz pomoć, za tu svrhu već predviđenih sredstava, tako da sam ja okupala svoju ribicu u šamponu, a zna se šta se sa njom tada dogodilo. E, baš mi je žao. Stvarno. A, imala sam ja i još drugih ljubimaca, samo – bog da im dušu prosti.
A eto, sad mi je ponestalo inspiracije… Ustvari nije, samo neću više da pišem. Imam nešto vrlo važno da obavim. Šta? E da vam još ne kažem. To nije uopšte lepo, zalaziti u nečiji privatni život toliko duboko. Da ne očekujete da vam još pričam i o tome koje sam sve kućne ljubimce imala? Ili možda o svom ljubavnom životu?
… Ma ja mrzim patetične ljubavne priče.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #2, decembra 1999.
