Pošto sam uspeo da se ogrebem za promo kopiju diska novog albuma Six Pack-a, mogu vam zaista realno opisati na čega liči novo ostvarenje jednog od najboljih domaćih kalifornijskih bendova. Promo disk je upakovan u kartonski omot, (dakle, bez kutije je), štampan je na situ i nije baš nešto specijalno (na naslovnoj su članovi benda u crno-beloj varijanti), ali se nadam da će zvaničan omot da bude mnogo bolji. Verovatno je svima već poznato da su momci još pre izlaska materijala objavili šest novih pesama i to na demo snimku, koje su mogle verno da prikažu u kom pravcu će se zvuk benda kretati u budućnosti. U odnosu na fenomenalni predhodni album Fabrička greška (koji se neviđeno vrteo po kasetofonu mog muzičkog uređaja), ovaj album je doneo bolje i zrelije tekstove, dok je muzika i dalje melodija, ali malčice sporija, odnosno ima nekoliko sporijih stvari, uz normalno par čukačijskih. Ali, da krenemo redom. Album traje 48 minuta i sadrži 15 novih pesama, plus jednu skrivenu. Tekstovi preovlađuju od isključivo srceparajućih, ljubavnih tipa Dva minuta straha i Ne tražim puno, pa preko zanimljivih kao što je Hvata me panika i Srebrni letač, pa i nekih ličnih kao što je sjajna Pevam u inat, do ironičnih tipa Ljubičaste granice. Najbolje dve pesme su spojene u jednu celinu i zvuče genijalno. To su Ne znam ni sam i + i –, koje najviše podsećaju na najbrže momente Millencolin-a i Lagwagon-a. Najslabija pesma je Betty, kao i meni pomalo smešna Avijone, baci mi bombone, koja ima glupav refren (Avijone, baci mi bombone / a ja tebi pare, da kupiš cigare). Nisam napomenuo da se na ovom albumu, baš kao i na prošlom nalazi jedna obrada. U pitanju je obrada ni manje ni više nego Riblje Čorbe i pesme Na zapadu ništa novo, koja je bukvalno ispala savršeno. Eto, pored SMF-a i njihove obrade, i Six Pack je obradio Boru (samo nemojte ovo obradio Boru da shvatite bukvalno). Kao što sam negde napred napomenuo, tekstovi su sigurno najbolji do sada, ako izuzmemo glupe momente u Avijone… Miki se prilično raspevao, izgleda da je dobio nogu od ribe (ili želi sve nas da uveri u to). Materijal je sniman kod Vuje, što je uobičajena varijanta za dekintirane bendove, ali i pored toga produkcija je gotovo savršena, bar u našim uslovima. Bolje reći, ja nemam nikakvu zamerku. Dakle, da rezimiram: Six Pack su i dalje u formi, mislim da će vas ovaj album prilično uveseliti i prikovati uz muzičke uređaje, jer u poplavi očajnih melodičnih bendova, ovo je pravo osveženje. Zamalo petica.
F.U.R. Collective
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
