K’o budali šamar! Samo mi je još nedostajalo – da pod stare dane postanem religiozan! Bez obzira što godinama unazad muziku i pripovedanje (propovedanje) SCAC shvatam kao nezemaljsku tvorevinu, sada imam i pisanu/zvučnu skupinu zapovesti, pa nek’ mi je ubuduće bog u pomoći. U ovom slučaju, minimim dva boga. U ovom bendu ih ima barem toliko, naime. Slim Cessna je prvi: sin baptističkog popa, panker sa kaubojskim šeširom i kauboj sa pankerskim mozgom, Munliyjev jin. Početkom devedesetih, ovaj genijalac je sa još par frikova krenuo u stvaranje denverskog zvuka, koji su kasnije definisali The Denver Gentlemen, 16 Horsepower, Munly & The Lupercalians, a bendovi koji na ovaj ili onaj način imaju veze sa ovom gothic country folk punk mešavinom su DeVotchKa, Tarantella, Wovenhand, Strawfoot i slični. Početak Auto Cluba je bio naklonjen pretežno country publici, ali su tekstovi Cessne uvek bili malo nakrivo u odnosu na jalovu maistream scenu. Nakon samoizdatog prvog albuma iz 1995. i jednog live snimkla iz 1998. godine, dolazi do prvog zaokreta. Bendu se priključuje bog broj dva: Jay Munly – kanadski amerikanac, telom vampir, duhom đavo, Cessnin jang. Auh, koliko je samo harizme ovaj manijak na bendžu doneo u Auto Club. Ne radi se samo o njegovoj bolesnoj kreativnosti i načinu na koji piše tekstove i peva (može se čuti i videti u njegovim solo projektima, zatim u Lupercaliansima, a trenutno i u Denver Broncos UK – koji čine članovi SCAC), već se radi o tome da iz svog kolege Slima izvlači do tada neupotrebljenu kreativnu snagu i postaje čak i heroj nekih pesama koje ovaj potpisuje (među najboljima, dodao bih). Jedan mozak se udvostručuje, jedan vokal postaje duo, jedan humor dvostruko bolji, jedna oštrica dvostruko oštrija, jedan bend postaje legenda. Ne, ne preterujem, mada to u jednom ličnom stavu i nije bitno. Always Say Please And Thank You iz 2000. i The Blovdy Tenent Trvth Peace iz 2004. su albumi koji donose gomilu hitova, koji su neizostavni deo koncertnog repertoara – Cold Cold Eyes, Hold My Head, This is How We Do Things in the Country (deo teksta: I cracked her with my shovel, she bent my shovel’s blade; She still had them crossed eyes as I dug her crooked grave), Cranston, Shady Lane… Ove albume je objavio Jello Biafra na svojoj čuvenoj etiketi Alternative Tentacles, a Cessnu i družinu naziva „bendom koji svira u birtiji na kraju sveta“, što postaje najčešći citat u njihovom predstavljanju. Zatim je usledio drugi zaokret: album Cipher iz 2008. godine – konceptualno remek-delo, koje svirački donosi ubrzanje i težinu, pevački ravnomerno raspoređuje Cessnu i Munlyja, a tekstualno – to ja ne mogu opisati u jednom ovakvom škrabanju. To se mora čuti i pročitati! Kada obojica hipnotički počnu da prizivaju – submit unto me, submit unto our ways – postaje jasno da je album ritual, religija, biblija, sve. Unutar omota je sve šifrirano, kako i dolikuje. Pesme na ovom albumu ne želim da izdvajam, osim da dodam da su im nazivi potpuno bolesni, te da se završava sa koncertnim hitom That Fierce Cow is Common Sense in a Country Dress. Slede Buried Behind the Barn, EP iz 2010. sa ponovo usnimljenim starim pesmama, pa Unentitled iz 2011. – album koji ne zaostaje za prethodnim ni pedalj – gothic punk country kabare sa već ustaljenom postavom, u kojoj je svoje zasluženo mesto zauzimaju Lord Dwight Pentacost, gitarista koji praši istom žestinom svoju dvovratnu gitaru i bendžo i Rebecca Vera, koja uz prateće vokale trese svoje klavijature i poneki gudački instrument. Munly piše sve više tekstova, a meni je posebno drag tekst o odbeglom robu koji je pokrao gazdu. Nakon što su se tri krvoločna psa iz potere vratila podvijenih (i krvavih) repova, gazda je angažovao dva ovčara iz Evrope, koje je streljao kada je video da samo zapišavaju ogradu i ne rade ništa. Onda je odlučio da angažuje brazilskog mastifa, o čemu govori cela poslednja strofa, koja ovog psa diže u nebesa. Da li je lopov uhvaćen i pokradene stvari vraćene – nikada nećemo saznati, jer se Three Bloodhounds Two Shepherds One Fila Brasileiro tim hvaljenjem i završava! Konačno, dođosmo i do novog zaokreta, trećeg po redu. Slim se razveo i vratio u Denver, u koji su se doselili i ostali članovi SCAC koji su životarili koekude po Americi, osnovana je nezavisna etiketa Scacunincorporated, za koju snimaju i Denver Broncos UK (isti ovi ljudi, samo malo tiši), Munly and The Lupercalians i SCAC. Album je kompletno tekstualno perfektno i nenormalno kreirao Munly, Rebecca unela tribalne semplove, mladi kontrabasista Ian O’Dougherty se odlično uklopio, a dvojica bogova sa početka priče samo dodala još jedan biser svojim neverovatnim karijerama. Već se vrte dva spota – zapovesti br. 4 i 7, mada ni ovde ne bih posebno odvajao nijednu pesmu, jer čine kompaktnu celinu, osim možda zapovesti br. 3, koja sadrži pomenute semplove i malko je drugačija od ostalih, barem muzički. Produkcijski je malo „prljaviji“ od prethodna dva albuma, ali je Cessna to sam želeo i odradio. Ove godine su nas SCAC posetili u okviru svoje evropske turneje i počastili nezaboravnim nastupom u Domu omladine u Beogradu, nakog kojeg je moja malenkost izašla na ulicu sa čistim đavolom u grudima. Fenomenalni su i skromni ljudi, puni interesantnih pričica, čiji smo tek mali deo čuli u njihovim pesmama. Već ste zaključili da je u pitanju bend koji ne greši, zato zapovesti u ruke i – neka su vam bogovi u pomoći!
