Čovekova težnja ka slobodi je stara koliko i čovečanstvo. Bezbrojne ratove je čovek vodio, ustanke dizao, a sve zarad neke slobode.
A šta je to zapravo sloboda? Postoje dva različita shvatanja slobode. Prvo je hrišćansko shvatanje slobode, a drugo je nehrišćansko, odnosno satanističko shvatanje slobode.
Satanističko shvatanje slobode je liberalno-demokratsko shvatanje slobode proizašlo iz francuske revolucije, marksističko-komunističko shvatanje proizašlo iz učenja komuno-satanističkih satrapa Marksa i Lenjina i anarhističko kao najsatanskije shvatanje slobode.
Liberalno-demokratsko shvatanje slobode je izneto u poznatoj Deklaraciji prava čoveka i građanina iz francuske revolucije 1789. godine. Prema toj deklaraciji, ljudima je slobodno da čine sve što zakonom nije zabranjeno, a zakon je izraz opšte volje.
Opšta volja narodne većine izražena je neposredno ili preko narodnih predstavnika, a sve u ime naroda u kome se nalazi suverenitet kao izvor svakog zakona i svake vlasti. Ovde sloboda ne vodi računa o dobru i zlu, nego samo i jedino o zakonu kao izrazu narodne volje koja je suverena i koja može zakonom sve da propisuje bez ograničenja. Postoji, doduše, i ograničenje koje Deklaracija daje gde stoji da svaki građanin ima svoja priroda i neotuđiva prava, kao što su sloboda, svojina, bezbednost i otpor protiv ugnjetavanja. Ali to ograničenje nije ništa drugo nego ljudska izjava, koju volja narodne većine može da poštuje, ali ne prema svome nadođenju, jer ako bi ovo ograničenje predstavljalo obavezu za narodnu volju, onda ona ne bi mogla da bude suverena i slobodna, već sputana obavezom. U državnim uređenjima zasnovanim na ovome liberalno-demokratskom shvatanju slobode, čovek je potčinjen samo zakonu, ako zakon nije zabranio jedno zlo, ljudima je slobodno da ga čine. Tako na primer u zemljama liberalno-demokratskog državnog uređenja je ubijanje male dece (čedomorstvo) sasvim legalno i zavisi od slobodne volje njenih roditelja. U tim državama majka ima pravo da nekažnjeno ubije svoje dete (abortira), jer joj eto smeta u karijeri, a već ima dovoljno kućnih ljubimaca, pa joj još jedno ne treba. (Uzgred, budi rečeno, znate li da se u SAD godišnje potroši više novaca na hranu za kućne ljubimce, nego li na hranu za bebe?).
Na narednoj stepenici satanističkog shvatanja slobode bližoj satani stoji marksističko-komunističko shvatanje slobode. Ovo shvatanje slobode je najjasnije izrazio poznati sifiličar Lenjin u svojoj knjizi Država i revolucija rečenicom: Dokle god postoji država, nema slobode. Kada bude slobode, neće biti države. Prema tome, dokle god postoji država, ovde vlast ima oblik diktature, zvane diktatura proleterijata, jer njen cilj nije obezbeđenje ljudima slobode u kojoj oni treba da ostvaruju svoje uzdizanje i napredak sopstvenim naporima, kao što je to slučaj u hrišćanskom shvatanju slobode, ili da vlast drži svoje organe u granicama zakona kao izraza opšte volje, kao što je to slučaj u liberalno-demokratskom shvatanju slobode, nego da pomoću potpune potčinjenosti građana svojim ciljevima, vodi celo društvo ostvarenju komunizma, kao društvenog poretka koji su u svojim delima opisali Marks i Engels. Ukoliko građani ovde mogu da uživaju izvesne slobode, to može da bude samo dotle i toliko koliko komunistička vlast, koja je neograničena, bude htela da dopusti.
Najsatanskije shvatanje slobode je anarhističko shvatanje slobode. Ovo shvatanje slobode proisteklo je iz kategoričkog imperatima anarhizma: Sve je dozvoljeno. Svaki pojedinac je slobodan da radi šta ga je volja, apsolutno je slobodan i nikom ne polaže računa o svojim postupcima do samom sebi – čovekobogu, odnosno čoveko-đavolu. Ali, pošto o ovome možete da čitate u bukvalno svakom anarhističkom fanzinu da se ne zadržavam.
Prema hrišćanskom shvatanju slobode, svaki pojedinac treba da bude beskrajno slobodan na putu dobra, a da mu svaka sloboda bude uskraćena na putu zla. Državna vlast ne treba da ograničava slobodu nijednom čoveku na njegovom putu u smislu dobra i uzdizanja, ali i čovek ne sme svoju slobodu za zlo da upotrebi. Iz ovoga proizilaze dužnosti i prava za obe strane: državna vlast ima i pravo i obavezu da upotrebi i silu u sprečavanju čoveka da svoju slobodu za zlo upotrebljuje, a čovek ima i pravo i dužnost da upotrebi građansku neposlušnost i OTPOR, pa i silu u otporu prema državnoj vlasti, koja mu sprečava slobodu na njegovom putu ka dobru i savršenstvu.
Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski, rekao je Hristos naglašavajući time dužnost i pravo čoveka da se uzdiže, dok je rečima: Dajte caru carevo, a Bogu božje, skrenuo pažnju onima koji imaju vlast da ne treba od ljudi da zahtevaju poslušnost u onome gde oni treba Boga da slušaju, nego samo u onome što je ostavljeno vlasti. U državnim uređenjima zasnovanim na ovome shvatanju slobode, čovek je potčinjen Bogu i zakonu.
* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
