Pokušavajući da budem maksimalno tolerantan i kažem da Victory iskreno pokušava da promeša karte u svom veznom redu i dovede što različitije bendove, moram da se zapitam šta su koji kurac mislili sa ovim bendom da urade? Dobro, možda album počinje sa pop pank pesmom Are You With Missy, ali gomila sledećih pesama zvuče kao očajni garažni bend koji orgija sa Deff Leppardom, da sve to posmatra i loži se bilo ko iz Guns ’N’ Roses. Ono što je veoma zanimljivo u celoj priči je da je bend iz Londona, da je album već izašao pre par godina, ali teško da mogu da zamislim kakva bi masa došla da gleda ovaj bend. Pevač je verovatno bio kastriran pre snimanja albuma, pošto zvuči kao neka ucveljena curica. Svirka zvuči prilično nekoherentno, basista se posvađao sa žicama, gitarista traži note po podu, bubnjar nema nove palice, ma strašno! Zamislite najgori grunge iz Sijetla ’91, pomešajte sa najgorim sweet metalom, dodajte malo emo, pa sve to stavite u rernu na 250 stepeni i čekajte deset minuta. Sine, takva pica jeste lepa, ali nji’ova nije. Ma, beš’te bre kući da vas ne vidim.
Victory Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
