Trideset i kusur godina traje briljantna karijera ovog kalifornijskog benda, a u njima i dalje čuči ona vatra i doza istinskog muzičkog stila koja ih je i dovela tamo gde i danas pripadaju, samom vrhu američke punk rock scene, mada će mnogi od vas podići ruke i reći u sav glas da Social Distortion sigurno ne pripadaju punk rock žanru, već da je njihova vizija ustvari mešavina svega onoga što su činile pedesete, rokabili, bluz, pank-kantri i rokenrol, i ja bih se složio sa svima vama, ali punk rock nije samo muzika. Ovaj bend je mene oduvek fascinirao. Nisu ostavili iza sebe puno albuma, s obzirom na godine postojanja, ali za svaki se može reći da je ostavio dubok trag. Prethodni su izdali još u doba vladavine kompakt diskova, pre šest godina, za Nitro Records i mogu slobodno da kažem da su mi uvek bili nekako tip benda za Epitaph. Kockice su se složile i ova čuvena izdavačka kuća je u svoje redove vratila neke strašno jake bendove, pa se tako i novi album Social Distortiona, odlaganog tokom jeseni i zime, konačno pojavio ovog januara, 2011. godine. I šta možemo da očekujemo od benda koji je toliko dugo na sceni? Novi album će oduševiti sve fanove, to sam u potpunosti siguran, ali će vam takođe i pomeriti shvatanja koja imate ili mislite da imate o ovom bendu. Odmah će vas zveknuti uvodni instrumental Road Zombije u kojem bend dokazuje da i dalje ima superioran talenat za novitete u aranžmanima. Ja sam pao na dupe na četvrtoj, prelepoj Diamond In The Rough, u kojoj su se upravo ove nove ideje u aranžmanima i najbolje pokazale, a Nesov neprevaziđen vokal, savršeno ukomponovan u atmosferu, čitavu priču prenosi na još viši nivo. Za mene je najbolji dodatak upotreba prelepih soul bek vokala u gospel fazonu. Sve to, pojačano sa južnjačkim rokom, mene jako podseća na recimo Brown Sugar od Rolling Stones. Inače nisam preterani ljubitelj sporijih pesama, ali ovaj album mi je tako dobro legao, da sam se opustio, zatvorio oči, cugnuo pivce i uživao čitavo veče. Šta još mogu da preporučim? Alone and Forsaken je mračna obrada legendarne pesme Henka Vilijamsa. Sporije pesme dominiraju albumom, a za one kojima to prija mogu da preporučim i Bakersfield i Footprints on My Ceiling. Da ne bude da samo hvalim, album nije savršen. Neke pesme su malo ravnije i predugačke za moj pojam i vrlo brzo se zaboravljaju, ali u većini pesama je u pitanju britka poezija, vrlo lepi gitarski aranžmani, pogotovo u solažama i lepe melodije. Jednom rečju dopadljivo. Inače, Nes je sam producirao ovaj album i američka kritika ga je itekako ishvalila za tekstove na ovom albumu. Vidim da se mnogima sviđaju njegovi raniji iskreni tekstovi o njegovoj zavisnost od droge, ali moraću odmah da vas upozorim da su na ovom albumu teme daleko vedrije, što mi je nekako dobro prijalo ovih dana. Ljudi se menjaju, bend je očigledno usporio i poželeo da novi album bude što više okrenut ka kantriju i roku, a manje ka panku. I to je dobro. Promene su dobre. Nes je strahovito sazreo kao muzičar i producent, a rezultat svega je album koji će mnogima ulepšati ovaj januar. Da li je vredelo čekati šest godina na novi album? Itekako jeste. Pomešanih žanrova imate koliko hoćete, teško je povući crtu i reći u jednoj reči kako zvuči novi Social Distortion. Mislim da će svako pronaći nešto za sebe. Uživajte u lepoj muzici.
Epitaph Records
www.epitaph.com
www.socialdistortion.com
