Konačno se neko setio da reizda ovo remek-delo, jedan od najboljih albuma ranih osamdesetih, kada sam ja još uvek pišao u gaće i učio da hodam. Stiff Little Fingers je zaista bio čudo u to vreme. Prva tri albuma (Inflammable Material iz 1979., Nobody’s Heroes iz 1980. i Hanx, takođe iz 1980) su uvek bili među prvih 20 na UK top listi, što je zaista bilo prilično neuobičajeno za pank bendove u to vreme. Posle izdavanja trećeg albuma, četvorka je odlučila da malo promeni stil, tako da je ta promena na malo melodičnije pesme već bila uočljiva na singlu Just Fade Away (druga pesma na disku), koji je izašao u martu 1981. godine i proveo šest nedelja među prvih pedeset na listi britanskih singlova. Mesec dana posle toga usledio je Go For It, album koji se zadržao čak osam nedelja na listi albuma. Usledio je novi period ovog benda. Šta reći dalje, sem da je matori Brennan konačno izdao bend koji nije imao tri probe, dve svirke i dvanaest pesama, već pravi kvalitetan bend, zbog kojeg ću možda početi više da slušam matore bendove.
Captain Oi!: P.O. Box 501, High Wycombe, Bucks, HP10 8QA, England.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #6, januara 2001.
