Japan je oduvek bio neka druga planeta za sve nas, a gomila avantgardnih bendova kojima smo bili zatrpani u poslednjoj deceniji je dokaz kvaliteta bendova zemlje izlazećeg sunca. Stone Leek je bend koji mi se svideo na prvo slušanje. Dolaze iz Kjota i ovo im je prvo pravo izdanje. Iza sebe imaju nekoliko nezapaženih demo snimaka. Japanci itekako imaju smisla za muziku, a pored meni kultnih Hi-Standard ovo će biti još jedan jako dobar melodičan bend u mojoj kolekciji. Stone Leek je bend koji ne kopira američke kalifornijske bendove, već svoje uticaje crpi za svih mogućih strana. Melodije nisu svojstvene japanskoj sceni, u smislu da na prvo slušanje nećete provaliti odakle dolaze. To automatski ne mora da znači da je ovo još jedan u nizu bendova koji pevaju na engleskom i po ničemu se ne izdvajaju. Ono što krasi ovaj bend jesu inventivne melodije, česte promene ritma, pesme od preko tri minuta i krajnje neobičan vokal, koji je teško opisati rečima. Pri tom ne mislim da peva kao tri Grafina, već da ima jako čudan stil, gotovo nesvojstven punk rock pevačima. U bržim pesmama ulaze u kolotečinu i tu se sasvim sigurno uklapaju u stereotip mnogih melodičnih punk bendova, mada ima i dobrih stvari. Njihovo majstorstvo je očigledno kad uspore, naročito u refrenima. Onda dolazi do izražaja jako dobar bubnjar, dobre solaže, gomila višeslojnih gitara napakovanih jedni preko drugih. Bend je uspeo da napravi veoma neobičnu atmosferu koja drži pažnju slušaoca. Za prvi album impresivno, nema šta. Naravno, ima ovde puno toga što ne štima, i što treba da se popravi, ali mislim da te stvari treba da dođu sa iskustvom i godinama. Očekujem da se malo poboljšaju u brzim delovima, gde su aranžmani najlošiji i najdosadniji. Uz nekog dobrog producenta i uz dosta vežbanja mogu puno toga da postignu. Talenat je nesporan i za to dobijaju visoku ocenu. Vredi preslušati, pogotovo ako volite debi albume.
