Kada sam išao srednju školu, trideset godina karijere nekog benda mi je izgledalo svemirski daleko, a danas smo svedoci da su mnogi naši heroji iz detinjstva odavno premašili i veće cifre. Strung Out je bend koji je Džejson Kruz osnovao 1989. godine u svojim srednjoškolskim danima zajedno sa drugarima Robom Ramosom i Džejkom Kilijem. Verujem da su tad samo hteli da pokažu srednji prst svima, sviraju brzu, agresivnu muziku i zabavljaju se. Čisto sumnjam da su razmišljali da će sledećih trideset godina da im to bude karijera. A evo nas, tri dekade postojanja, a Strung Out su i dalje jedan od najbitnijih bendova svetske punk rock scene, jedan od najvećih uzora mnogim mladim bendovima, ali i onima koji traže nešto malo više od obične melodije.
Strung Out su napravili ime svirajući intenzivan, frenetičan, veoma melodičan, tehnički savršeno odsviran punk rock sa snažnim uticajem metaliziranih gitara. Kako se onda tu uklapa akustičan EP Black Out The Sky? Meni, iskreno, i nije previše čudno, jer je ovaj bend poznat kao izuzetno muzički potkovan, što baš i nije česta pojava među pank svetom. Pevač Džejson Kruz tvrdi da svaka dobra pesma mora dobro da zvuči i u akustičnoj verziji. Jedan od svetlijih primera te tvrdnje je Pearl Jam.
Elem, ovaj EP je najavljen još u januaru 2017. godine, kada se bend sastao sa producentom Kajlom Blekom, koji im je radio prošli, briljantni album Transmission.Alpha.Delta. Bend je proveo, u više navrata, čitavu godinu u studiju, dozvoljavajući da ideje cvetaju, što je uslovilo određene promene u samom bendu. Da li je u pitanju svađa ili ne, bend je praktično oterao dugogodišnjeg bubnjara Džejsona Burnsa. Dok su radili na novim akustičnim pesmama, shvatili su da im ipak treba bubnjar, pa su doveli Šona Vinčestera, iskusnog muzikanta koji je zanat pekao u Everclear i Buckcherry.
Black Out The Sky, iako prilično ogoljen u akustičnoj formi, donosi veoma mračno i atmosferično iskustvo, od uvodne The Architect, koja dosta podseća na grunge i Alice in Chains (dobar, rani period, naravno), preko izvrsne, gotovo apokaliptične Requiem, sa fenomenalnim aranžmanom, do prvog singla Town of Corazon, koja i najviše podseća na pravi Strung Out. Mogu da je zamislim kako bi zvučala u znatno bržem aranžmanu. Nekako netipičan momenat mi je peta pesma Duke of Sorrow, sa dosta kantri elemenata, i nekako mi je suviše vesela od ostatka materijala. Možda mi je previše obična, kad čujem ostale, koje imaju znatno više zanimljivijih momenata.
Dve starije pesme u novom, akustičnom aranžmanu su Unkoil sa albuma An American Paradox i kultna Matchbook, koja zatvara najbolji album Twisted By Design. Obe su ispale krajnje zanimljive sa totalno drugačijom atmosferom u odnosu na originale. Poslednja Presidio je u rangu sa Duke Of Sorrow, sa dobrim i prosečnim delovima. Refren je fantastičan, ali su ostali delovi nekako ravni.
Još jedan sjajan biser je dodat inače gotovo savršenoj diskografiji. Ako si ljubitelj ovog benda, nema šanse da ovo propustiš, jer treba ceniti kad bend koji je izgradio karijeru na stilizovanim aranžmanima izađe iz sigurne zone, ogoli sve i ponovo napravi nekoliko pesama koje danima ne izbijaju iz glave.
Fat Wreck Chords
www.fatwreck.com/
https://www.facebook.com/strungout/
