Američki bend Strung Out je svima vrlo dobro poznat, pre svega po svojim izuzetno inteligentnim melodijama, savršeno tehnički odsviranim gitarskim deonicama i uz Lagwagon predstavljaju bend koji je metal solaže uveo u pank svet. Iza sebe imaju pet fenomenalnih studijskih albuma koje svaki pravi fan kalifornijske melodije treba da ima. Čast mi je da vam predstavim čoveka čoveka koji je učestvovao u kreiranju istorije moderne melodije: Jake, gitarista Strung Out.
Tehnički i agresivni, a ipak veoma melodični i emocionalni, uspeli ste da se iz ogromne kalifornijske scene izdvojite kao jedan od najboljih i najkreativnijih bendova svih vremena. Da li ste na početku karijere očekivali da ćete biti ozbiljan bend moderne američke hardcore scene?
Svo smo odrasli u istom gradu u Kaliforniji. Mnogo, ali zaista mnogo ljudi se drogiralo, bukvalno razvaljivalo od trave. To je bila savršena okolina za osnivanje pank benda, jer za nas klince je takva životna priča bila promašena. U to vreme smo kao manijaci slušali Bad Religion, prvenstveno zbog fenomenalne melodije, ali i činjenice da Greg nije vrištao, već je zaista pevao. Svima nama u bendu je veoma bitna melodija. Bez nje ne postoji dobra pesma. Kada smo osnovali bend jedino što smo želeli je da snimimo album i da krenemo na turneju. Nije nam bilo ni na kraj pameti da ćemo svirati u tom istom bendu i sledećih deset godina! Prvo smo imali probe samo subotom ujutru. Mic po mic, počeli smo da napredujemo i ubrzo nas je Debeli primetio i eto nas na Fat Wreck Chordsu. Ono što malo ljudi zna je da smo bili kultni bend na žurkama svirajući obrade od Bad Religion, Slayer i Descendents na istoj svirci. Izuzetno mi prijaju tvoje reči na kraju pitanja i drago mi je što tako misliš. Takođe, veoma nam je drago kad pročitamo da je neki bend počeo da svira, jer smo mi uticali na njih.
Šta te je nateralo da uzmeš instrument u ruke? Zbog riba ili zato što si zaista iskreno voleo da sviraš?
Svoju prvu gitaru sam kupio kad sam napunio dvanaest godina. Priznajem da su devojke bile veoma bitan činilac u mojoj odluci da postanem gitarista, ali iskreno, privlačilo me je komponovanje, pravljenje svojih akorda. Želeo sam da melodije koje imam u glavi pretvorim u zvuk gitare. Danas sviram na gomili raznoraznih gitara. Rob (drugi gitarista) i ja se uglavnom trudimo da koristimo različite pedale i gitare, da bi dobili što raznovrsniji zvuk. Ja imam neku polumetal pedalu, sa gomilom raznih efekata, dok Rob koristi neku rokersku varijantu, sa jačim basem. Obojica smo veoma zadovoljni sa rezultatom. Pošto imamo neku vrstu ugovora sa ESP, onda koristimo dosta i njihove opreme. U prvom momentu sam bio zatečen što su oni uopšte poželeli saradnju sa nama, a sada mi je veoma drago. Veoma malo pank bendova koristi njihove gitare. Izuzetno su poznati na metal sceni, tako da mislim da smo mi, recimo, njihovi promoteri na pank sceni (haha)… Kao mali sam voleo njihove gitare, a evo sad ih sviram za džabe.
Stil Strung Outa je uvek i mislim da će uvek biti pod uticajem metalskih rifova. Da li kući slušate metal?
Da, definitivno. Svi smo veoma veliki fanovi metala, baš kao i panka. Odrastao sam slušajući Ozija, Metaliku i Slayer. Kasnije sam otkrio bendove koji su rušili sve barijere: Misfits, Bad Religion, Descendents. Takav zvuk se uglavnom oseća u našoj svirci, mada zaista provejava taj metal duh. Takođe, volim da slušam i daleko čudnije bendove tipa In Flames ili King Diamond. Granice više ne postoje.
Izbacili ste album An American Paradox. Reci mi šta je toliko paradoksalno o Americi?
Posmatrali smo američki stil života. Na jednom mestu vidite nadu i licemerje. Plač i zlobu. To je ideja našeg pevača. On je uradio kompletan omot, dizajnirao ga, smislio logo, čak i majice. Na albumu se takođe nalazi pesma An American Paradox. Cela priča govori o tome kako smo mi naravno slobodni, ali ipak nismo. Govori o licemerju i zavisti na delu. To je paradox. Govori o klincima. Govori o našem predsedniku. Govori o gomili raznoraznih paradoksalnih stvari. Naslovna je priča za sebe. To je prava pravcata Amerikana. Znaš, pištolj, riba, sise i naslov albuma… mi smo američki bend, čisto da se zna! Mislim da nikada nismo želeli da budemo politički bend, nismo želeli da dajemo neke velike izjave ili da spašavamo svet. To je više ironično poput reklame za pivo. Da li postoji nešto amerikanskije od jebenog pištolja koji je riba uperila u vas? Odaću ti jednu tajnu: ideju za naslov albuma nije dobio naš pevač, već sam ja, vozeći se autoputem prema Istočnoj Obali, naleteo na tipa, golog totalno, sa velikim natpisom na grudima: Američki Paradoks! Za mene je to bilo zastrašujuće genijalno sa njegove strane, na taj način pustiti glas o sve gorem svetu koji nas okružuje. Ta njegova rečenica na briljantan način opisuje toliko toga, da se ništa ne mora objašnjavati. Sve u vezi našeg postojanja i naše kulture, pa čak i našeg benda je jebeno paradoksalno. Zbog toga je čitav album jedna fina kolekcija malih priča.
Da li je teško motivisati se non-stop za ovaj ili onaj koncert ili još jednu maratonsku turneju?
Postoje dani kada poželim da ne izlazim iz kreveta, ali to je samo kad sam kući. Zaista volim da idem na turneje, ali je prirodno da ti se ponekad smuči da budeš mesec dana sa istih deset ljudi. Ipak, ne postoji ništa drugo na svet što bih želeo da radim. Priznajem da mi je u Evropi malo teže, jer je klima znatno hladnija. Prošla zima je bila strašna, a mi smo je proveli na evropskoj turneji. Sranje je kad moraš da se paziš da se ne prehladiš, a zajebanciju i provod ostavljaš za neko drugo vreme. Kad nam je izašao album prošlog aprila, mi smo krenuli na mamutsku turneju. Čitava Amerika, zatim Kanada, Evropa, Japan i Australija. Bili smo dve nedelje u sunčanoj Australiji, a zatim se preselili u Evropu gde je bila zima. Nisam navikao na takve stvari. Što se same turneje tiče, ona je jedna od naših najboljih. Imali smo fantastične koncerte u Australiji, 5-6 odličnih u Britaniji, pogotovo u Londonu, bili smo na mestima na kojima nikada pre toga nismo bili. Kratka turneja sa Straight Face je takođe bila nezaboravna, kao i koncerti u Belgiji i Nemačkoj. Obožavam turneje iz prostog razloga što sam u kontaktu sa fanovima, što upoznajem zaista mnogo novih i interesantnih ljudi i što obilazim mesta koja sam oduvek želeo da vidim. A sve mi je to još plaćeno, hahaha!
U poslednje vreme (ustvari u poslednjih nekoliko godina) puno različitih muzičkih žanrova je pronašlo put u panku, jer su bendovi poput The Hives, The Strokes, Flogging Molly, Living End i Division of Laura Lee postali zaista velika imena. Da li ti misliš da je to dobro?
Sjajna stvar u muzici je da nema nikakvih pravila. U muzici se sve vrti u krug. Izuzetno je teško napraviti nešto što još niko nije napravio. Bendovi koje si pomenuo u svom pitanju na zaista inteligentan način rešavaju taj problem. Uneli su veliku svežinu na pank scenu, to je svima definitivno jasno. Svaki muzičar, uostalom, pokušava da razvije sopstveni stil, po kojima će biti prepoznat. Današnji pank je u potpunosti različit u odnosu na onaj od pre dvadeset i pet godina. Nastaviće da evoluira u nekom drugom pravcu, za sada nepoznatom. I to je ono što me oduševljava u celoj toj priči. Ne postoje granice. Mogućnosti za eksperimentisanje su i dalje veoma otvorene. Strung Out upravo tu traži svoju priču.
Kakve ambicije ima Strung Out? Mislim da ste kao bend ostvarili gotovo sve što se može ostvariti, pogotovo u underground svetu. Koja je stvar koju ste postigli kao bend, a da si najviše ponosan na nju?
Mi i dalje imamo tone ambicija. Trenutno smo zauzeti izdavanjem Live In A Dive koncerta. I dalje promovišemo An American Paradox, za koji smatramo da je naš najbolji album. Pesme koje pišemo za novi album će sigurno oduvati ljude! Ustvari, bacite sve prethodne albume, oni su sranje, a ovaj novi će biti zakon, haha… Svakim novim albumom želimo da pomerimo granice, da uverimo sebe da možemo još bolje. Imamo puno ambicija: da sviramo sa još više bendova, da imamo još više fanova. Ja sam veoma rigorozan što se toga tiče. Volim energiju, ali veoma cenim preciznost u sviranju. Zato, moramo još mnogo više da sviramo, jer ćemo samo tako još više napredovati. Mislim da smo zazreli što se tiče komponovanja i pravljenja novih pesama, ali sa druge strane, postoje stvari koje se samo neprestanim vežbanjem stiču. Mislim da smo kao celina veoma jaki. Na leto odlazimo u studio da snimimo novi album, koji bi trebao da izađe negde u oktobru. Ponosan sam na sve što smo postigli za ovih deset godina. Obišli smo svet, inspirisali ljude našom muzikom, videli ekstazu u očima fanova. Gomila njih ima istetoviran naš logo, što je prilično ludo, i uvek se naježim kad ih vidim. Mislim da sam na jednom koncertu video sigurno 150 klinaca sa tom tetovažom. Takođe, i činjenica da smo prodali pola miliona albuma do sada veoma prija. Zbog toga uživam u svemu tome.
Kako se promenio način pisanja pesama, otkada je Jim napustio bend?
Ne, Jim nije napustio bend, već smo ga šutnuli. Način pisanja pesama se značajno poboljšao, naravno na bolje. Probe više nisu rat, kao što su bile dok je Jim bio u bendu. Sa Krisom je značajno drugačija priča. Pisanje pesama je postalo veoma demokratsko. Svako ubacuje svoju ideju i ništa ne odbacujemo dok ne probamo. Ustvari, počeli smo na taj način, ali je Jim želeo potpunu kontrolu nad njegovim pesmama, što nije najbolji način da petorica momaka funkcionišu u bendu. Sebičnost i arogancija su oterali Jima iz benda. Mnogo glavobolje je bilo tih dana. Iako je zajedno sa Robom osnovao bend, zaista nismo mogli više da ga trpimo. Bend i jeste bend ako svi učestvujemo u kreiranju zvuka i pesama. Ne može nijedan član benda da ima povlašćen status. Naša muzika je napredovala taman toliko koliko je vremena prošlo od njegovog odlaska i smatram da će naš napredak tek da se oseti u budućnosti. Imamo veoma mnogo inspiracije i želje za dokazivanjem.
Zašto se vaš stil toliko promenio od onog koji je bio na Twisted By Design i recimo Suburban Teenage Wasteland Blues, u odnosu na The Element Of Sonic Defiance i American Paradox?
Nismo želeli da se ponavljamo, tako da smo srećom napredovali kao muzičari. Mnogo ljudi misle da smo promenili stil, možda su i u pravu, iako ja mislim da je svaki naš album ostao u okviru granica koje je sam Strung Out napravio. U produkcijskom smislu se ti albumi dosta razlikuju. Na početku možda nismo znali šta želimo u studiju. Sada nam je problem vreme, jer ne možemo da uklopimo sve ideje koje nam padaju na pamet. Definitivno ne želimo da se ponavljamo, jer ne osećamo nikakvo uzbuđenje u tome. Novi album će takođe doneti neke nove momente, koji će možda i šokirati ljude. Zabrinuo bih se kada bi naš novi album zvučao kao prvi.
Interesuje me vaša prva evropska turneja sa NOFX. Reci mi nešto više o tome.
Naša prva turneja sa NOFX je bila totalna ludnica! Prva turneja uopšte, a i prvi put smo videli Evropu. Ubacili su nas u kombi, dali nam mapu i rekli da ih pratimo! Pet nedelja je bila opšta zajebancija, jer nije lako pratiti autobus pun manijaka iz NOFX, haha! Zamisli tu situaciju, a pre toga nismo napuštali kuće više od dan-dva! Bili smo klinci, puni entuzijazma, zeleni i NOFX nam je zaista puno pomogao. Naučili su nas sviranju, posmatrali smo njihove svirke, skidali odnos sa publikom i gledali njihovu reakciju. Sećam se da mi je Majk jednom prilikom rekao da je velika razlika posmatrati bend kako svira i posmatrati svirku kao celinu. Te reči su mnogo uticale na mene. Njegova filozofija jeste specifična i ponekad veoma kontroverzna, ali ko ga lično upozna shvati da je reč o izuzetnom čoveku.
Kako se osećaš kada klinci koji slušaju samo jedan tip muzike (samo hc, samo emo ili nešto sasvim treće…) počnu da govore o kompleksnom načinu na koji Strung Out danas svira, mešajući različite pravce u muzici?
Ima zaista gomila praznoglavih morona. Klinci koji slušaju samo hardcore, ili samo pop pank ili samo emo. Zaista je frustrirajuće kada se iz sveg srca trudiš da uradiš nešto veoma originalno, jer se nikad ne zadovoljavaš i želim da napreduješ bezgranično, a onda čuješ komentare da bi trebali da zvučimo na određeni, daleko prostiji način. Takve ljude zaista ne mogu da podnesem. Uvek treba da pišeš pesme onako kako osećaš, a ne onako kako pojedini ljudi žele da čuju. Neki ljudi mažu isti margarin na hleb svaki dan tokom godine (nemoj tako, ja svaki dan jedem hleb, prim. Vlada).
Znam da ste sledeći bend koji će izbaciti Live in a Dive album. Gde se održao taj koncert? Da li možeš Fat Wreck da smatraš svojom drugom porodicom?
Naš živi album smo snimali dva dana u Chain Reaction klubu u Anaheim-u, u Kaliforniji. Četiri seta u dva dana, tako da smo imali oko osamdeset pesama da izaberemo da album. Fat Wreck je do sada bio uzuzetan prema nama. Tokom svih ovih godina uvek su bili naša druga porodica.
Možeš li mi objasniti na koji način pišete pesmu?
Već sam napomenuo da sarađujemo sva petorica na izradi pesme. Neko dođe sa idejom, onda sednemo i pričamo na koji način da je realizujemo. Svako ubaci po neki deo. Delić po delić. Pošto smo veoma dugo zajedno kao bend, poznajemo se dovoljno dobro da znamo šta je dobro, a šta nije. U suštini, smislim neki rif, ponekad i čitavu pesmu, ali uglavnom rifove. Posle Jason donese tekst, Rob ubaci neku njegovu foru i to je to u suštini. Ne postoji pesma koju je jedan čovek u bendu kompletno sam uradio. Zato je naš muzički stil pun različitih fazona.
Kakve stvari ljudi mogu da očekuju na koncertu Strung Out?
Mnogo energije, buku, punk rock metal. Ne sviramo svaku noć perfektno, ali uvek dajemo 100% od sebe. Uvek bude energično i zabavno.
Za koji album možeš da kažeš da je bio najbolji u 2002?
Thrice – Illusion Of Safety.
Gde vidiš sebe za deset godina?
Teško mi je da zamislim šta ću sutra da radim, a ne deset godina. Verovatno ću leteli u svom privatnom helikopteru pred svoj nastup na rasprodatom stadionu! Haha! Biću veoma srećan ako ostanem živ za deset godina.
Mislim da je to sve za ovaj put. Imaš li nešto da kažeš da fanove u Srbiji?
Nadam se da ćemo svirati u tvojom lepoj zemlji kad sledeći put budemo na evropskoj turneji. I pre svega, nadam se da ćemo se upoznati. Hvala ti puno za ovaj intervju. To nam puno znači.
Strung Out: P.O. Box 4963, West Hills, CA 91308, USA.
http://www.strungout.com/
Fat Wreck Chords: P.O. Box 193690, San Francisco, CA 94119, USA.
www.fatwreck.com
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #9, maja 2003.
